Trener Partizana snosi odgovornost za ispuštenom prilikom u LE, deo iste pripada i ekipi na čelu sa kapitenom. Ali, da Milošević i njegovi saradnici u mart nisu preuzeli klupu, teško je poverovati da bi "valjak" i stigao do Haga.
Kada je krajem marta ove godine Savo Milošević sa svojim saradnicima preuzeo brigu o stručnom štabu i vođenju ekipe, tim Partizana je, u najmanju ruku, bio u haotičnom stanju.
"Parni valjak" bio je zaglibljen u blatu neuspeha sa malim izgledima sa stvari mogu da se drastično poprave, ne samo do kraja sezone, već i za mnogo duži period.
Iako bez mnogo trenerskog iskustva, u svoje prvo "šefovanje", ni manje ni više nego na klupi kluba u kojem se igrački afirmisao pre nego što je otišao u pečalbu i postao jedan od najboljih napadača Evrope, upustio se sa jasnim stavom i planom, ali bez srljanja i preteranih i neutemeljenih obećanja, baš kako je situacija u Humskoj u tom trenutku i nalagala.
Nije to bio ni sličan Partizan iz Savinog igračkog perioda. Jedino isto što je spajalo dva vremena – bio je identičan pritisak gladi za trofejima i uspesima. Breme koje ne može da nosi svako, snažno i opterećujuće da su i najjačima pod njim pucale kičme.
"Moj minus je taj zanatski deo, ali veliki plus mi je to što sam radio mnoge poslove, imao razna druga zaduženja u fudbalu, koji mi omogućavaju da savršeno sagledam sliku. Znam gde dolazim i sa kojim se problemima suočavam. Jako je bitno za mene i za sve nas u Partizanu da budemo realni i da realno sagledamo sliku. U teškoj smo situaciji i neće nam uopšte biti lako", rekao je tog kasnomartovskog podneva Milošević.
Anketa
Da li mislite da je Savo Milošević i dalje rešenje za klupu Partizana?
-
Da, mora da ostane i nastavi rad sa crno-belima.
91.67% (11)
-
Posle utakmice u Hagu, nisam siguran.
8.33% (1)
-
Ne, nikad nije ni bio.
0% (0)
Već u maju mesecu, sa igračkim kadrom u čijem sklapanju nijednog trenutka nije učestvovao, uz blage "rezove", uspeo je da Partizan podigne na fudbalski nivo ispod kojeg se retko išlo u poslednje tri decenije. Što je verovatno i najbitnije – psihološki je potpuno stabilizovao ekipu. Igrači koji su samo nekoliko sedmica ranije delovali kao nezainteresovana gomila po srpskim terenima, bez ikakve želje i pobedničkog mentaliteta, postali su ponovo željni aplauza, pohvala, trijumfa i pehara.
Kruna je bila osvajanje Kupa u direktnom duelu sa tada neprikosnovenom Crvenom zvezdom i to u njenom domu. Favorit je ostao bez šanse, bez udarca na gol…
Umeo je Milošević da kroz razgovore i dela motiviše i konačno pokrene "valjak" iz blata u kojem se nalazio. Nemoguće je postalo moguće, baš kao i haška noć – 28. novembra.
Partizan nije izgubio, ali kao da jeste… Ispustio je nešto što nimalo nije lako. Odličnu igru 85 minuta, dva gola prednosti, situaciju sa igračem više. Ispustio je nadu da može do "proleća" u Evropi.
"Proleća" u Evropi!?
E, upravo o tome je svako realan mogao samo da sanja pre samo pola godine. Partizan mnogi nisu videli čak ni u plej-ofu za UEFA takmičenje. Naslućivao se kraj već u julu, najkasnije početkom avgusta. Ali, Milošević, njegovi saradnici i igrači su verovali.
"Skockao" je tim po svojoj želji, doveo igrače na pozicijama za koje je smatrao da mogu više od onih koje je zatekao, zahvalio se nekolicini i potpuno rehabilitovao već izbrisane fudbalere sa svih spiskova za dalje akcije - pre svega Sejdubu Sumu, Bojana Ostojića i Slobodana Uroševića. Čak ni pomenuti trio nije verovao u "novu šansu" ili "drugu mladost".
Neočekivano je došao Bibras Natho, fudbaler neverovatne percepcije i fudbalske inteligencije, precizne lopte… Sa svim svojim kvalitetima, daleko iznad domaćih takmičenja, odmah se nametnuo ka lider. Suma je neprepoznatljiv, uliva sigurnost, pravi razliku na terenu i donosi važne pobede odvažnim i smelim potezima.
Daleko da je sve bilo savršeno u prethodnom periodu, grešili su Partizan i Milošević, gubili se preko potrebni bodove u Superligi, propuštale šanse u Evropi… Ali, Partizan je, da bude jasno, stigao do cilja na svojoj evropskoj mapi - grupne faze Lige Evrope. Do velike premije nije uspeo.
Da nije bilo dečijih bolesti, da je realizacija bila bolja u trenucima kada je dominirao i pritiskao rivale, Partizan bi danas slavio remi (2:2) u Hagu i plasman u drugi krug. Nadigrao je Holanđane u dve utakmice, a nije pobedio nijednu. Bio je bolji od Astane i protiv Mančester junajteda zaslužio u najmanju ruku bod. Jedino je u Engleskoj ostao nemoćan i poražen, ali ne i obrukan.
Preuzeo je Milošević krivicu za "hašku tragediju". Osuđuju ga i mnogi navijači pokušavajući da shvate šta se zapravo dogodilo u tih poslednjih deset minuta. Krive ga oni koji jednostavno moraju u nekoga da upru prstom.
Krivica stoji, ali najmanje zbog izvršenih izmena, već zbog nečega što se ponavlja i što u četvrtak uveče nije moglo da bude sprečeno. Stručni štab i Milošević su do sada morali da se pobrine da se te "bolesti" više ne ponavljaju.
Nećemo preterati ako kažemo da je "valjak" odigrao perfektnih 85 minuta. Napad koji se poigravao sa protivničkim odbranama tokom sezone, koji je PSV-u u Ajndhovenu dao četiri komada, Utrehtu prošlog vikenda tri, Astani čak 11 u dve utakmice, protiv Partizana je morao da čeka sat i 15 minuta da stvori priliku i to jedinu pre tog kobnog i po svemu odlučujućeg 87.
Najbolja odbrana Holandije se sat i duže savijala i pucala pod naletima i kontrama igrača Partizana. Mark Bizo je dva puta savladan za manje od pola sata, a na prethodnih šest utakmica – NIJEDNOM.
Kako su se sve pretvorilo u tugu za samo četiri minuta? Zbog čega je Partizan iz jedne sigurne pozicije upao u paniku iz koje ovaj put nije imao izlaz?
Možda je u pitanju splet nesrećnih okolnosti uzrokovanih greškom kapitena Vladimira Stojkovića, ali i odbrane koja je dopustila da lopta posle 60 metara leta padne na glavu protivničkog fudbalera u Partizanovom kaznenom prostoru.
Ipak, ako vratimo film videćemo je u pitanju hroničan problem.
Setimo se Malatije u Beogradu - slično, ali ispravljeno u poslednjem trenutku. Moldea u Norveškoj, zamalo prosuto – opet nadoknađeno. Astane u Kazahstanu – umesto da domaćinu bude puna mreža, Partizan je strepeo do kraja. Protiv AZ Alkmara u dve utakmice i Junajteda u Humskoj nijednom nije naplaćena bolja igra, a crno-beli su kažnjeni surovo za svaki promašaj.
Uzroci takvih strmoglavih padova moraće brzo da budu locirani, lečeni i otklonjeni. Ima tu i do realizacije (silnih promašaja iz izglednih situacija) i do pada koncentracije (početničkih grešaka u odbrani). Sve to u slučaju Partizana u jednom trenutku dovede do panike i potpune konfuzije koja se ovaj put odrazila na krajnji rezultat. Zbog toga je izgubljena Evropa, ali ostaju još dva fronta za crno-bele.
"Ja ću uraditi sve da te prepreke i probleme savladavamo. Neke stvari ćemo moći brzo, za neke stvari će nam biti potrebno vreme", reče u martu Milošević.
Upravo je vreme najbitniji faktor na početku trenerske karijere Sava Miloševića. Njemu je potrebno i Partizan mu ga mora dati ako namerava da uspostavi uspešan sistem, a ne onaj od danas do sutra.
U igri Partizana, zaslugom Miloševića, ponovo postoji disciplina, glava i rep. Napadačka filozofija bez obzira ko je s druge strane terena, da li su to Mančester junajted, Crvena zvezda, Alkmar ili Spartak, Napredak, Rad.
Potreban je usaditi i izgraditi pobednički mentalitet, izbrisati strah od uspeha.