Ako je taktika trenera Vojvodine bila da negativnu energiju usmeri na sebe i tako rastereti svoje pulene u grotlu niškog "Čaira", definitivno je uspeo! Istrošio se kao da je onu misao da bi dao "deset godina života za trofej" najozbiljnije shvatio...
![Deset godina života za jedan trofej: [Nenad Lalatović] je uspeo!](https://static.mondo.ba/Picture/406779/jpeg/vojvodina-kup-trofej-goran-sivac-ki-10.jpg "Deset godina života za jedan trofej: [Nenad Lalatović] je uspeo!")
/piše: Milutin Vujičić/
Malo ko je verovao da Vojvodina može da iznenadi Partizan na "Čairu", pred oko 10.000 crno-belih navijača, ali možda je svečarska atmosfera "opila" fudbalere Sava Miloševića koji su nakon sat vremena fudbala morali da jure dva gola razlike.
Dva gola iz dva šuta, nakon kikseva Strahinje Pavlovića, doveli su do usijanja atmosferu na klupi Vojvodine i u umu je zablistala ideja da bi mogli da podignu pehar Kupa Srbije…
Kako se utakmica bližila kraju, sve su bili nervozniji, grešili su zbog umora, dok je Partizan pojačavao pritisak i uspeo da "zakuva" u završnici golom Stevanovića. Nesigurne intervencije Rockova unele su nemire u čitavu ekipu Vojvodine, falila im je i podrška s tribina koja je ostala u "Karađorđu", pa bi trener Nenad Lalatović, takođe ekstremno nervozan, najradije zatražio tajm-aut.
Fudbal je baš zbog toga poseban, nema odmora, nema pauze, momenat "nosi" igrače, a jedan takav doneo je i verovatno najbolji gol koji smo videli čitave sezone.
Strahinja Pavlović se u 96. minutu iskupio za greške, spektakularnim "makazicama" zakucao je loptu u mrežu Emila Rockova, a Nenad Lalatović i njegovi igrači pomislili su "da li je moguće", ostavši u trenutku bez energije.
Samo nekoliko trenutaka delilo ih je od podizanja pehara, ali je Pavlović odlučio da se igra najmanje još pola sata, dok niko nije imao snage za više od minut…
Gledali smo "umornih" pola sata, tokom kojih nije bilo mnogo šansi, da bi na kraju odlučili penali. Dva promašaja crno-belih, očajni udarci Zdjelara i Vitasa, pa koškanje usred serije, a na kraju veliko slavlje igrača Vojvodine i čitavog stručnog štaba.
Šta je na kraju prelomilo utakmicu?
Nenad Lalatović odlučio je da njegovi momci budu "iza lopte" i da probaju da iskoriste šanse koje im Partizan ostavi i tako je i bilo, ali ne treba zaboraviti i drugi važan detalj.
Nije tajna da je Nenad Lalatović odličan motivator, što konstantno ističu njegovi fudbaleri, pa ih je uspešno spremio za najvažniji meč karijere. Međutim, ako znate da osim Drinčića nema fudbalera velikog iskustva, potrebno je učiniti još nešto...
Ako je taktika trenera Vojvodine bila da negativnu energiju usmeri na sebe i tako rastereti svoje pulene u grotlu niškog "Čaira", definitivno je uspeo! Skoro 80% vremena navijači su vređali Lalatovića, čak su i posle gola Pavlovića umesto da se raduju i pojačaju podršku svom timu, oni opet napali trenera Vojvodine, pa se može reći da su igrači "stare dame" igrali bez pritiska. Lalatović već godinama vodi bitku sa Grobarima, a može se reći da je svojevremeno ovu taktkiku znalački primenjivao i Duško Vujošević, samo sa navijačima Crvene zvezde.
Lalatović je u pet dana dvaput uspeo da pobedi Partizan, a podsetimo da Crvena zvezda u četiri poslednja susreta sa najvećim rivalom nije uspela ni da im da gol. Ukupno, Lalatović je od početka trenerske karijere upisao sedam trijumfa nad Partizanom, jedan posle penala.
Znao je dobro Lalatović da će biti na meti navijača, polako je naučio i da se nosi sa svime što dolazi sa tribina, a koliko je energije i truda uložio da dobije finale najbolje govore fotografije s kraja meča.
Bio je potpuno mokar od znoja, crven u licu, zajapuren i nije mogao da dođe do daha, pa ne čudi i što je neuobičajeno kratko govorio za medije.
Rekao je samo rečenicu-dve za TV Arena Sport, kazao da trofej posvećuje svojoj deci, a onda se "odjavio" i otišao da slavi.
Upravo ove godine slavi (prvu) deceniju od početka bavljenja trenerskim poslom, a na kraju je dočekao i trofej kome se toliko dugo nadao.
Lalatović je dočekao da u "CV" upiše prvi pehar kao trener i time definitivno "ohladi" priče da mu je to najveći minus na karijeri tokom koje je vodio Srem, Proleter, Voždovac, Napredak, Crvenu zvezdu, Borac iz Čačka, Čukarički, Radnički Niš, mladu reprezentaciju Srbije i "njegovu" Vojvodinu.
Baš zbog toga što je u Novom Sadu osećao podršku, kao malo gde od kada je seo na klupu, vratio se na "Karađorđe" i doneo Vojvodini drugi pehar Kupa Srbije u istoriji.
"Imam ogromnu želju da sa Vojvodinom osvojim trofej i dao bih bukvalno 10 godina života da se to desi", izjavio je pre samo dva meseca Nenad Lalatović koji se u finalu "potrošio" kao da mu je ova misao stalno prolazila kroz glavu.
"Vojvodina je meni u srci, ovde sam prihvaćen od početka fenomenalno, živim za Vojvodinu i dok god sam ovde - život ću davati. U mom trenerskom poslu Vojvodina mi je majka".
Posle iscrpljujućeg meča u Nišu usledilo je i slavlje u svlačionici, tokom kog je Lalatović zapevao i onu "Ćiribu, ćiriba, igra Voša ko Barsa", a večeras će se sa "Karađorđa" čuti pesma koju će, poput one misli o 10 godina za trofej, podjednako ozbiljno shvatiti.
"Lale, majstore, vodi nas do titule!", zapevaće navijači Vojvodine.