Priča o Žiki Jevtiću treba da služi kao primer mladim sportistima kako je slava prolazna
Živorad Žika Jevtić je legenda Crvene zvezde, gde je proveo čak 13 sezona, od 1961. do 1974. godine.
Bio je reprezentativac, ali i čovek koji je voleo život. I pravio greške koje nije krio.
"Nikada nisam znao da li je Jevtić ili Jeftić. Kako god, istinska legenda Crvene zvezde. Ali, imao sam privilegiju da delimo svlačionicu na početku moje karijere. Zvali su ga Žika Lun – Kralj ponoći. Voleo je da skita i najčešće je izlazio u Sokolac na Čuburi. To je bio njegov kraj i tamo je zaista bio kralj", to su reči kojima legendarni Dule Savić opisuje Žiku u MONDO kolumni našeg Neše Petrovića.
Fudbalsku slavu je gradio od juniorskog tima 1957, pa do 1974. godine - 400 utakmica u crveno-belom i 21 u plavom dresu sa grbom.
Ostao je upamćen i kao čovek koga je slava uništila i koji se odao porocima i nije mislio na budućnost, prava priča za upozorenje mladim sportistima kako je slava prolazna i kako se novac lako gubi.
Posle staža u omladinskoj školi domogao se prvog tima za koji je debitovao u sezoni 1962/63.
Tri nastupa u prvoj sezoni i tek četiri u drugoj su bili dovoljni da ga selektor olimpijskog tima Jugoslavije, Ljubomir Lovrić, primeti u uvrsti u ekipu za Olimpijske igre u Tokiju 1964. godine, gde je naš tim stigao do četvrtfinala.
Nije mu mnogo bilo potrebno da postane ljubimac navijača, koji su ga obožavali zbog njegove požrtvovane igre, borbenosti i spremnosti da sve žrtvuje za uspeh tima, zbog čega je i dobio nadimak "Žika Silver" po popularnoj marki žileta.
"Kako su to lepa vremena bila, pa drugarstvo, šale... Sećam se, došao novi centarfor iz Nikšića, Vojin Lazarević, pa sve nešto preskače, opkoračuje tramvajske šine, dok šetamo gradom. 'Da me ne uhvati struja!', kaže nam. A, mi popadamo od smeha", prepričava Jevtić čuvenu anegdotu za Svet iz 1984. godine, koju u svom arhivu čuva Yugopapir.
"Otišao sam i u pečalbu, u grčki Iraklis. Povredio se i, šta ću, vratim se u Beograd", prepričava Jevtić kako je ostao bez posla.
Godine koje su usledile za njega nisu bile nimalo lake. Supruga ga je napustila i odvela ćerke, a on je ostao sam.
"Tražili mi posao ljudi iz Zvezdine uprave. U Naftagasu sam radio samo jedan dan. Prepoznaju me radnici, a tamo velika hala, okupe se oko mene. Kažu mi: 'Pobogu, Žiko, zar ti da ovde crnčiš?'. I ja ne dođem sutra na posao, sramota me bilo", ispričao je on.
Posla nije bilo, a moralo se od nečeg živeti, tako da se preko zadruge zaposlio na benzinskoj pumpi.
"Mesec i po dana sam izdržao. Zar ja da primam bakšiš, kisnem, da me neko gleda sa visine?! A ljudi dolaze i čude se - Žika Jevtić prodaje benzin i briše šoferšajbne? Ostavi me žena, odvede ćerke. Počnem i da pijem. Sednem sa društvom, prisećamo se uspomena i tako do zore", prepričava on.
"A kako da preživim? Počnem da trgujem na zemunskom 'buvljaku'. Volim starine, kupim, preprodam, odem do Trsta, donesem farmerke. Moralo se. A na 'buvljak' svakakav svet dolazi. Prepoznaju me, šalimo se, ćaskamo; šteta što su 'buvljak' ukinuli", ispričao je on.
Ipak, Crvena zvezda nije želela da dozvoli da njena legenda ostane na ulici, tadašnji generalni sekretar mu je dao posao na održavanju terena stadiona koji se sada zove "Rajko Mitić".
"Zvezda je institucija. Brine o svojoj deci", govorio je Jevtić.
Preminuo je pre 20 godina, avgusta 2000.
(Mondo/FK Crvena zvezda/Yugopapir)