Crno-beli sada moraju da se okrenu domaćim takmičenjima.
Partizan je sa evropskim takmičenjima za ovu sezonu završio. I dok je prošle sezone Liga Evrope bila ne samo prilika da se igrači "stave u izlog", već i da se istinski bore za evropsko proleće, ove je i jesen ostala daleko.
Kako se leto i kalendarski završilo, tako je Partizan stao već na trećem od četiri koraka posle poraza od Šarlroa, nedočekavši ni plej-of rundu. "Parni valjak" nije mnogo menjao tim u odnosu na prošlu godinu, pa zašto je onda razlika u rezultatima tako velika?
Partizan je u sezonu ušao svestan da je put do Lige Evrope dugačak. Poraz u finalu Kupa je taj put produžio za prvo i drugo kolo, pa je tako Vojvodina počela svoje takmičenje od treće runde. Ali to ništa ne bi ni promenilo.
Crno-beli su u prva dva meča protiv RFS-a i Sfintula bili neubedljivi, ali opet taman toliko pristojni da mogu da preskoče predstavnike Letonije i Moldavije. Kada je naišao Šarlroa, nadanjima je bio kraj...
Upravo je jedan od glavnih problema najviše bio osetan u tom sinoćnjem meču u Belgiji.
Ofanzivna ubojitost iz prošle sezone
Partizan je prošle sezone u Evropi, da upotrebimo frazu, "igrao fudbal". Nije to uvek bilo idealno i bezgrešno, moglo se timu štošta zameriti i kada je sebe uvlačio u probleme, kao protiv Malatije u Turskoj, ali je na kraju čitava jesen bila podosta efikasna.
U kvalifikacijama su Malatiji u Beogradu postignuta tri gola, Moldeu dva, uz onaj remi 1:1 u Norveškoj. U grupnoj fazi, na šest mečeva je postignuto 10 golova, od čega četiri glavnom konkurentu za prolaz dalje, ekipi AZ Alkmara.
Na kraju, nije napad bio taj koji je crno-bele koštao proleća, pošto je bolna noć u Hagu bila gotovo idilična iz napadačkog ugla (dva gola u prvih pola sata), ali je na kraju odbrana podlegla pritisku u poslednja četiri minuta meča.
Ove godine ni izbliza nije bilo takve poletnosti. RFS i Sfintul su "preskočeni" bez da su crno-beli postigli gol iz igre, a prvi i jedini takav pogodak u Evropi ove sezone stigao je tek kada je Sejduba Suma u Belgiji uneo živost u igru Partizana.
Gvinejac je bio taj preko kojeg su išle praktično sve prilike Partizana u drugom poluvremenu, ali su nedostajali ostali. Umar Sadik je između "odsečenosti" iz prvog i aktivnosti iz drugog poluvremena više uspevao da stvara polušanse za druge, pre nego da se i sam nađe u njima.
Igra Lazara Markovića bila je naivna, spora i gotovo nimalo korisna - više je imao oduzetih lopti sa leđa pod minimalnim pritiskom nego šuteva na gol Penetoa - dok je Takuma Asano igrao po sistemu "toplo-hladno", tek poneki put se trznuvši u Belgiji.
Partizan je u tri evropske utakmice odigrao šest poluvremena i četiri produžetka od po 15 minuta i u tom periodu moglo bi se reći da je bio inspirativan samo u drugih 45 minuta protiv Šarlroa. To dovoljno govori...
Stranci koji (više ne) prave razliku - šta će biti s njima?
Partizanovi stranci su prošle godine bili apsolutni pogodak. Takuma Asano, Bibars Natho i Umar Sadik su doneli ono što je Partizanu od stranaca bilo neophodno - da prave razliku. Njima se pridodao i Sejduba Suma koji je napokon počeo da opravdava ono zbog čega je doveden u rekordnom transferu i Partizanov kvartet stranaca je bio zaista vredan uloženog, iako se to nije ogledalo u evropskom proleću.
Natho je bio najbolji igrač Partizana, Sadik je ulazio u sjajne prilike i svojim kretnjama i driblinzima donosio mnogo i saigračima, dok su Suma i Asano u svakom trenutku bili podrška. Ali ove sezone je situacija bila drugačija.
Izraelac je bio senka onoga što je pokazivao pre 12 meseci (iako su njegovi penali "provlačili" Partizan u naredne rune) što se naročito videlo u prvom poluvremenu u Belgiji - bio je gotovo neprimetan, u nemogućnosti da nametne pas igru crno-belih kroz sredinu, umesto da gosti iz Beograda samo dugim loptama preskaču taj deo terena.
Suma jeste bio odličan protiv Šarlroa, ali to nije bilo dovoljno, dok je kod Sadika i dalje najjači utisak ove sezone ona razočaravajuća partija protiv Sfintula.
Sada kada je Partizan ispao iz Lige Evrope, postavlja se pitanje šta će sa njima biti? Koga od njih navijači zaista mogu da očekuju u sledećem napadu na evropska takmičenja i da li će neko od njih možda otići već u januaru?
Partizan je u finansijskim problemima koji iz godine u godinu postaju sve veći, a sezona bez značajnijih prihoda od UEFA takmičenja biće dodatan udarac. Sada prodaja Umara Sadika više ne izgleda tako loše, iako su se u Humskoj ovog leta hvalili odbijanjem bogatih ponuda stranih klubova...
Kvalitetnija ulaganja u tim
Ni prodaja Strahinje Pavlovića za 10.000.000 evra nije bila dovoljna da bismo od Partizana videli prava ulaganja u tim. Stigao jeste Maki Banjak, ali kao jeftino zamensko rešenje koje zauzima i mesto stranca u Superligi što stvara probleme pri izboru tima u domaćem prvenstvu.
Umesto Nemanje Miletića koji je otišao u transferu vrednom 500.000 evra stigao je Aleksandar Miljković kao slobodan igrač - jedan od retkih koji je od prvog do 120. minuta meč u Belgiji odigrao praktično bez greške - dok su timu pridodati i Denis Stojković i Dušan Lalatović, takođe kao slobodni igrači.
Crno-beli su stigli dotle da je po dolasku Stanojevića svako potencijalno pojačanje Partizana bilo ili preskupo (uključujući tu čak i Jovana Vlalukina iz Metalca, bivšeg igrača crno-belih) ili potencijalno bez obeštećenja.
Do kraja prelaznog roka nije ostalo mnogo vremena, ali posle poraza u Belgiji ni Partizan neće imati motiv da se značajno pojača pred evropske izazove. Sada je fokus na Superligi i pokušaju da se konačno uđe u pravu borbu za titulu sa Crvenom zvezdom.
Ako to Partizan ne ostvari, sledećeg leta čekaju ih kvalifikacije za Konferencijsku ligu, treći ešalon UEFA takmičenja.
A to teško da će zvučati privlačno potencijalnim pojačanjima...