Zvali su ih "Mlekadžije". Kako su igrali reklo bi se da je teklo kao med i mleko, s tim što je sav med kupio gazda Tanci. Fudbal koji su igrali bio je vanvremenski. Time su kupili sebi večno mesto u istoriji fudbala.
Iznenađenje! Ovo nije nova košarkaška kolumna, ali jeste fudbalska (redak izuzetak), ali ne sa jajastom, već loptom koju skoro svi ganjamo. Fudbal svi znaju da igraju, a posebno Srbi. Ali ovo je nešto bolje od igranja fudbala među Srbima. Ovo je priča o generaciji koju su gledali i oni koji ne vole fudbal, jer je sve što su uradili bilo magično.
Uvek je bilo simpatičnih timova. Od onih niželigaških, do tradicionalnih, pa onih koji bljesnu i više se nikada ne pojave. Ovo je jedan od takvih timova. Uvek će biti onih koji iznenade. Oni čiji je uspeh bio poput bajke čiji završetak nismo želeli, a znali smo da će do njega doći. Jedan od tih timova je Parma. To je bio period od ‘96, pa negde do ‘00. Period tokom koga je Parma napravila pravo malo čudo. Period koji je na veliku mapu postavio velemajstore fudbala.
Nije da je Parma bila loš tim pre ove zlatne generacije, daleko od toga. Od ulaska iz Serije B, nakon ‘90, krenuo je njih rast. Bio je tu čuveni kolumbijski vihorni napadač, neuhvatljivi Faustino Asprilja, o kome je pre koji dan napisana zanimljiva priča. Pa onda plavokosi, zaobljeni Tomas Brolin. Luka Bući je čuvao mrežu od nekih jako ozbiljnih napadača koji bi pretili golu Parme. Ceo sistem koji je Parma gajila, sve ono što je Skala izgradio, nasledio je i dodatno “zategao” Karlo Anćeloti koji tek što je počeo svoju karijeru u Ređiani. Anćeloti, kao bivši igrač Parme (njegov prvi klub) bio je idealni naslednik Skale. Anćelotiju su uspesi sa Parmom trasirali put među najbolje trenere sveta. Svi znate kako je izgledala karijera Karla Anćelotija nakon napuštanja kormila Parme. Zaista fantastična karijere koja i dalje traje, sa 20 trofeja u “džepu”. Kada je Đanfranko Zola stigao iz Napolija i postao najbolji strelac ekipe, počeli su još ozbiljnije da ih shvataju.
Samo godinu pre početka formiranja zlatne generacije, pojavio se golobradi mladić koji će godinama kasnije gospodariti na gol liniji. U pitanju je Đanluiđi Bufon, verovatno najbolji golman koji je pojavio na travnatom terenu. Kao klinac je počeo sa skidanjem lopti u Parmi, sa samo 13 godina. Na početku sezone 96/97, Bufon je dobio poverenje trenera i postao prvi golman. Iste sezone u klub su stigli sledeći igrači - iz Argentine, gde su igrači bili kao domaći u Italiji, stigao je Ernan Krespo iz River Plate, posle osvojenog Kopa Libertadores gde je u finalu potopio meksičku Ameriku sa dva gola u revanšu na Monumentalu. Stigao je reprezentativac Francuske Lilijan Tiram iz Monaka, pa onda napadačka igla, Enriko Kijeza koji je došao posle dugo lutanja po gomili italijanskih timova, Ze Maria je stigao iz Flamenga i na kraju, Mario Stanić je stigao kao najbolji strelac Briža, koji je najviše zaslužan za uzimanje titule ispred Anderlehta.
Pre toga je stigao perspektivni defanzivac, takođe iz Napolija, Fabio Kanavaro. Verovatno ni sam nije sanjao koliko će veliki igrač postati, dok je skupljao lopte Maradoni i svom idolu, Ćiru Ferari. Napoli ga je prodao, jer je para nestalo, a Parma to dočekala raširenih ruku. Stameni defanzivac Nestor Sensini je doveden iz Udina. Dino Bađo je posle Juventusa, osvanuo u dresu Parme, gde više nije bio “Bađo 2”ili “Ne taj, onaj drugi Bađo”. Tu postoji zanimljiva priča, jer je Dino prvo odbio Parmu, da bi Juve ponudio tada mladog Alesandra Del Pjera. Del Pjero se ništa nije pitao, samo je čekao da obuče plavo-žuti dres. Bađo se u međuvremenu predomislio, a sve ostalo je poznato. Del Pjero je otišao u legendu, Bađo je izgleda zauvek ostao onaj drugi Bađo.
Od stare garde, Zola je rešio da se okuša u Premijer ligi u tandemu sa Đanlukom Vialijem. Čelsi je sa Rudom Gulitom na mestu trenera-menadžera uveo “italijansku vezu” u londonski klub. Upravo je Viali zamenio Gulita posle otkaza. U istom pravcu otišao je u Asprilja, koji je završio u dresu Njukasla, koji je obukao isti taj dres Parme samo dve sezone nakon odlaska.
Parma je te godine iznenadila čitav fudbalski svet. Nije da pre toga nisu bili u vrhu. Samo dve do četiri godine pre bili su treći. Ali drugo mesto sa samo 2 boda iza šampiona Juventusa bio je veliki uspeh. Uspeh koji niko nije očekivao, posebno odlaskom Zole koji je bio najbolji strelac ekipe. I nije iznenađenje bio samo plasman, već njihova igra uvek na gol više. Enio Tardini je grmeo svakog drugog vikenda, pozivajući na napade u talasima, uzvikujući imena svojih heroja.
Od mladog Krespa nisu očekivali instantnu produktivnost. Kijeza i Krespo su počeli iz nedelje u nedelju da rešetaju protivničke mreže. Parma se kao drugoplasirani tim plasirala u kvalifikacije za Ligu šampiona. Možete zamisliti kakva euforija se stvorila među navijačima. Sezona koju su igrali u Ligi šampiona koštala je ovaj tim mesta na tabeli. Prethodni veliki uspeh i drugo mesto zamenili su petim. Ostali su praznih šaka i bez Lige šampiona. Ali uspesi tima su ih postavili na značajno mesto u italijanskom fudbalu. Nisu više morali da traže talente po Južnoj Americi, već su to mogli da rade na “domaćem” terenu.
U Parmu, na početku sezone, stiže čovek koji im je bio itekako neophodan. Stiže plejmejker, gazda sredina terena. Nikada više nisu ponovili drugu poziciju na tabeli, ali su se zato ređali drugi uspesi. Dobar deo toga je krenuo od akvizicije Huana Sebastijana Verona iz Sampdorije. Do tada su kupovali školu River Plate, ali su sada rešili da probaju sa školom najvećeg rivala Rivera, Boke Juniors. Nekadašnji bombarder sa Bombonjere je postao instant miljenik navijača. “Pirat” je svojim stilom i pojavom na terenu kupio srca svih ljubitelja fudbala. Čak je u igri PES uvedena opcija da igraču možeš birati skraćene štucne, po uzoru na Verona. Veron je pored svog liderstva i uticaja koji je širio oko sebe, bio igrač koji je mogao da pokrije sve pozicije na sredini terena, pored toga što je svojim projektilima bio konstantna opasnost po gol.
Sa njim je u paketu, takođe iz Sampdorije, stigao i Alan Bogosjan, koji je sezonu pre postao reprezentativac Francuske. Dolazak Abela Balba je samo dodatno pojačao konkurenciju u napadu i ofanzivni potencijal ekipe. Njegov dolazak je posebno značio zbog igranja na tri fronta i opasnosti od povreda udarnog dvojca, Krespo - Kijeza. Koliko god se činilo da je Balbo bio tek igrač koji popunjava broj na klupi, bio je izuzetno značajan šraf u mašineriji Parme.
Poseban osvrt treba napraviti na akviziju Lilijana Tirama iz francuskog Monaka. Posle uspeha sa matičnim klubom i trofeja, kao i finala Kupa kupova protiv Verdera, Parma je rešila da veruje Tiramu i ponudi mu instant mesto u startnog postavi u tvrdom italijanskom prvenstvu. Tiram je poverenje itekako opravdao što će pokazati njegove kasnije igre, kako za klubove, tako i za reprezentaciju Francuske gde je bio nezamenljiv na desnom beku.
Parma je već tada uživala u zlatnom periodu. Sezona 98/99 bila je kruna te generacije. Od momenta kada su kupljeni od strane Parmalata, tim koji je kreirao Nevio Skala osvojio je što domaće, što evropske trofeje. Bogatstvo Kalista Tancija omogućilo je klubu iz provincije da dobro protrese noseće stubove italijanskog fudbala. Tanci je bio čovek koji nikada, apsolutno nikada, nije želeo da odustane od svojih principa. To će kasnije značiti i kraj Parme, ali jednostvano neki ljudi su takvi.
Pre nego što je Tanci nameravao da otpusti Anćelotija, trener je ugrabljen od strane Juventusa. Parma je pronašla rešenje u simpatičnom, emotivnom Albertu Malezaniju. Čovek koji je učio zanat od Johana Krojfa, posle malih čuda sa Kjevom u Seriji B i jako dobre sezone sa Fjorentinom, dobio je šansu da zasija još jače. Ako je bio neko ko je pratio fudbal, a da nije gajio simpatije prema Malezaniju, nije razumeo pravu esenciju fudbala i emocije. Ako ništa drugo, konferencije za štampu su bile beskrajno zanimljive kada bi se Malezani pojavio. Upravo je on bio tvorac tog čuda, za čije temelje se može zahvaliti prethodnicima.
Tanci je pre pobeda zahtevao da Parma igra na takav način da zabavi ljude koji dolaze na tribine. Način igre Parme, posebno po dolasku Malezanija, upravo je bio po meri vlasnika. To jeste bio jedan od razloga zašto je Anćeloti i pored uspeha sa timom, bio na ivici da dobije otkaz. Tanci je bio vizionar i znao je da samo atraktivnost može privući igrače koji nisu odrasli u Italiji u Seriju A. Efekti “katanaća” dugo su prožimali italijanski fudbal, koji je jedino distanciranje od takvog stila igra mogao da donese veću gledanost i atraktivnost, a samim tim mogućnost da privuku svetske zvezde.
Serija A je u tim godinama bila liga u koji su gledali svi. Navijači, ljudi ispred televizora i svetske zvezde. Kao što je Premijer liga sada najpoželjnija i najgledanija, tako je nekada bio čuveni Kalčo. Batistuta, Krespo, Ronaldo. Rui Košta, Đorkaef, Simeone, Birof, Zaneti, Nedved, Mihajlović...nabrajajte dalje slobodno, jer ih ima dosta. Magija tima Parme, koja je je napravila svojevrsnim fudbalskim ikonama, nije bila u trofejima koje su osvojili, već po zvezdama u koje su se igrači ovog tima razvili. Veliki broj njih je izgradio fantastične karijere, zajedničko im je što su svi za njih saznali kada su igrali u žuto-plavom dresu.
Od provincijskog kluba koji je igrao na stadionu kapaciteta 29.000 mesta, trojica su zaigrala za Juventus, trojica za Inter, trojica za Čelsi i po jedan za Mančester Junajted, Real Madrid, Barselonu i Milan. Ikarov let Parme koji je može prikazati kroz prizmu ega Tancija, koji je mislio da je jači od tržišta napravio je štetu koja je koštala klub jako bolnog pada. Sve do momenta kada Parmu ponovo gledamo u elitnoj ligi italijanskog fudbala.
Da se vratimo na period Malezanija. Njemu je verovatno bilo najteže. Skala je imao čvrstu ruku i autoritet. Anćeloti je koliko-toliko nametnuo svoju fillozofiju. Malezani je bio u poziciji da preko glave pretera toliko naraslog ega i različitih ličnosti da mu je samo to bilo dovoljno da radi. A pored toga je imao trenerski posao. Morao je da učini zahtevnog Tancija zadovoljnim, a pored toga da ne razočara navijače. Igrači su već bili velike zvezde koje su čekale da najveći pokucaju na vrata i ponude silne milione.
Njegova priča je za neki poseban tekst. Čovek koji je od igrača koji se povukao sa 24, krenuo putem profesionalnog fotografa za Canon, ali u srcu nikada odustao od trenerskog poziva, došao do prilično jake reputacije. Alberto je savršeno odgovarao Tancijevim zamislima, iako fudbal koji su igrali nije bio dovoljan za titulu. Na drugoj strani bio je dovoljan za to da Parma postao drugi tim u redu za najbolji termin za televizijske prenose. Formacija 3-5-2 koju je igrao donosila je neprestane udare po protivničkim ofanzivnim linijama, često ostavljajući promaju u odbrani od koje su se prilično uspešno branili Kanavaro, Tiram i Bufon.
Parma je te zlatne godine osvojila Kup Italije, Superkup i UEFA Kup. Stadio Enio Tardini je postao mali da primi broj navijača koji su želeli da gledaju ovaj spektakularni tim. Krespo je bio vodeći strelac tima sa ukupno 28 golova u svim takmičenjima. Parma je završila ligu kao četvrta, daleko iza šampiona Milana i drugoplasiranog Lacija. U pou poslednjih deset kola Parma je zabeležila samo tri pobede, što je značajno uticalo da eventualni snovi o titulu budu potpuno raspršeni. Može se reći da su se prošetali UEFA kupom.
“Mi kao tim, kao Parma, nemamo mentalnu spremnost niti brzu prilagodljivost koja je potrebna da bismo osvojili Skudeto. Ali u jednoj utakmici koja bi odlučivala, iskreno, jednako smo dobri kao najbolji timovi sveta”, rekao je Skala još ‘93. Ovo se pokazalo kao jako tačno tokom svih godina postojanja Parme koju smo znali.
To se posebno videlo u pomenutoj sezoni 98/99 kada su lako pobedili dva prvoplasirana tima, Juventus dva puta, da bi ispustili čak 14 bodova protiv šest poslednjeplasiranih timova. Nije teško zaključiti da je njihov najveći uspeh dolazio u eliminacionim takmičenjima gde nije bio potrebna konstantna prilagodljivost.
Bilo je za očekivati da igrači napuštaju Parmu i to nikoga nije čudilo. Jedni su odlazili, drugi su ih menjali. Kasnija, loša transfer politika dovela je do toga da Parma koju smo znali nestane. Na sve to, kriza Parmalata je bila samo ekser koji je zakucan na samom kraju. Slavni dani su prošli. Parma je ponovo u Seriji A. Ne jaka kao nekada, ali se čini stabilna. Finalna lista odlazaka između 1999 i 2003 izgleda impresivno:
1. Huan Sebastijan Veron (Lacio)
2. Enriko Kijeza (Fjorentina)
3. Nestor Sensini (Udineze)
4. Ernan Krespo (Lacio)
5. Mario Stanić (Čelsi)
6. Dino Bađo (Lacio)
7. Đanluiđi Bufon (Juventus)
8. Lilijan Tiram (Juventus)
9. Fabio Kanavaro (Inter)
10. Adrian Mutu (Čelsi) i
11. Adrijano (suvlasnički ugovor sa Interom u zamenu za potpis Kanavara).
Greh bi bio ne pomenuti i ostale koji su obeležili važan period u istoriji kluba. Hidetoši Nakata, čiji su pasovi kao katana sekli fudbalski teren. Alberto Đilardino, Sabri Lamuši, Diego Fuzer, Sebastjan Frej (potencijalni naslednik Bufona), Marko Di Vajo, Danijele Bonera, Stefano Fjore, Antonio Benarivo i mnogo drugi preko kojih smo zavoleli ovaj simpatični mlekadžijski klub.
Kada pogledate ovaj spisak i sve nabrojane igrače iznad ne možete da se ne naježite na pomen Parme tih godina. Za Adrijana se mora pričati posebna priča, a jedna od njih je već objavljena pre par dana na Mondu. Adrijano je praktično u Parmi pokazao koliko nestvarno dobar može da bude, kupivši povratnu kartu za Inter. Najčešći “kupci” bili su Čelsi i Lacio, da bi im se pridružio Juve, koji je akvizirao i trenera zajedno sa igračima. Parma se polako raspadala, da bi na kraju pala na najniže grane i ponovo vaskrsla. Ali to je fudbal. To je sport. To je takmičenje.
Fudbal je sport u kome se u sezoni sve promeni. Vrlo često u trenutku. Menja se način razmišljanja, menjaju se pristupi, taktike, čitavo shvatanje igre. Finansije sve više diktiraju sastave timova (može se reći potpuno). Parma je pokušala da Kalčo napravi zanimljivim za gledanje, dugoročno. Pokušali su da slede snove, da igraju fudbal slobodno, bez stega i bez pritiska.
U toj primeni svoje strategije, slomljena im je kičma. Prvo, od težine dugova Tanzija. Drugo, od tvrdoglavosti italijanskih taktičara koji nisu želeli da se odreknu katanaća. Taktika u italijanskom fudbalu je pitanje prestiža, nešto oko čega se ne pregovara. Parma je platila dve cene zbog svojih odluka, ali nema ni najmanje sumnje da je plaćena cena kod najvijača i ljubitelja fudbala bila takva da će se svi sećati ove ekipe.
Danas bi tu Parmu svi trčali da gledaju. Danas, kada se čini da se italijanski fudbal malo probudio, jedan ovakav tim bi možda pomrsio konce gledanosti Premijer Lige i La Lige. Ali takvog tima nema. Bar ne još uvek. Za sve ostalo tu su sećanja, Youtube i poneki žuto-plavi dres u kolekciji. I Mondo portal, da vas podseti tih vremena.