Utakmice... Konačno! Ali, prvo da se osvrnemo na petak.
Na Alhambri, legendarnoj srednjevekovnoj tvrđavi, sa čijih delova se pruža pogled na ceo grad, i šire, priređeno je "finale" promotivne turneje po gradovima domaćinima šampionata sveta.
Pau i Mark Gasol prvi su tapnuli loptu o beton 1. juna u Madridu, a od tada je ona prošla kroz ruke oko 1.000 volontera i prešla 5.200 kilometara, kroz Bilbao, Barselonu, Sevilju... da bi je u petak na Alhambri uneo "u cilj" Horhe Garbahosa.
Akcijom je promovisano takmičenje koje svi željno iščekujemo, kao i zdrav način života, a sve to pod patronatomproizvođača piva "San Migel", koji koristi medijsku pompu oko SP da "gura" svoj novi proizvod, sa0,0 odsto alkohola. Onaj ko sve ovo plaća, mora i treba da se izreklamira, logično.
Našu delegaciju činili su gospodin Simović iz ambasade u Madridu, generalni sekretar KSS Andrija Kleut - tek pristigao iz Sevilje, gde jeArgentinac Horasio Muratore izabran za novog predsednika FIBA- i tim menadžer reprezentacije Nebojša Ilić.
Potom se ceo skup preselio nekoliko stotina metara, gde se pričalo isključivo na španskom i gde je među govornicima bio i generalni sekretar FIBA Patrik Bauman, ali u toj fazi je i većini kolega i meni uveliko pala koncentracija, najviše zbog umora i pustoši u stomaku.
Prepričavale su se anegdote sa ranijih putovanja i velikih takmičenja, konstatovana je ubedljiva pobeda Jelene Janković na US openu i plasman u osminu finala (idemo, Jeco!), a kolegu iz "Kurira" Predraga Gajića morao sam da ubeđujem da je bivši igrač Partizana Medo Kamara sada član Boltona, a ne Granade, kako je njega neko prevario.
Granada inače gostuje ovog vikenda u drugom kolu Primere, pa nam se neće pružiti šansa da uživo vidimo anonimuse pod vođstvom Hoakina Kaparosa. Bože zdravlja, bićemo u Madridu kada se 9. septembra budu sastali Real i Atletiko!
Kada je program na Alhambri završen, a mi počeli da se "oštrimo" za povratak u grad i sedanje za sto, iznenadio nas je momak iz organizacije, rekavši da će nas mini-busevi odvesti na brdo preko puta, San Nikolas, gde će nam biti priređena večera! O, kako lep gest...
Međutim, kada smo došli u deo grada po imenu Albajsin, gde se brižljivo čuva zaostavština iz vremena kada su ove prostore naseljavali severnoafrički Mavari (VIII-XV vek), desilo se nešto vrlo čudno. Grupa stranih kolega koja se strmim i uzanim kaldrmisanim ulicama kretala ispred nas desetak iz Srbije, odjednom je nestala kao u "Zoni sumraka" i ostavila nas u potpunom zbunu - gde sad, i šta dalje?
Da skratim priču, popeli smo se na vrh San Nikolasa, pogledali deo programa u čast španskim košarkašima koji su 2006. u Japanu postali prvaci sveta i udarili "nalevo krug". Od obećane večere - ništa. Srećom, širi centar grada nije bio predaleko, nekako smo se iskobeljali iz Albajsina i situacija se konačno našla pod kontrolom.
Prvo mesto na kome je moglo nešto da se pojede bila je mnogo hvaljena sendvičara "Subway", kojoj su se mlađe kolege obradovale kao dečica Deda Mrazovom paketiću. Nama, starijima, nije baš bilo do gomilanja šunke na salamu, kobasice na šunku i slanine na kobasicu, pa smo ipak rešili da potražimo alternativu.
Bilo je zaista impresivno popričati saTijagom Spliterom i Marselinjom Uertasom(zvaničnik brazilskog tima pokušao je da ih odvede, ali je "plej" Barselone samo dao znak rukom da je sve u redu), videti izbliza Serža Ibaku sa ćerkicom i ocem, Nenea Ilarija sa dugim pletenicama pokrivenim crnom maramom, Hameda Hadadija, nama nepoznate Egipćane, "Ćaća" Rodrigeza,zverski spremnog Marka Gasola(gde je nestao onaj debeljko, za koga niko nije mogao da zamisli da će stići, pa i prevazići starijeg brata?), Borisa Dijaoa...
Posebno mi je milo što sam se upoznao saBrazilcem Marselom Maćadom(pomenuo sam ga uprvoj kolumnikao jedinog igrača ovog SP od koga nisam stariji), a tu negde se non-stop muvao već pomenuti Garbahosa.
Dugo sam razmišljao da li da mu priđem i zamolim ga za izjavu, ali sam bio zauzet drugim poslovima, a i nedovoljno spreman da izbegnem kliše po kome bi "hajlajt" priče biokoš Miloša Teodosića sa osam metara, preko njegove ruke, u Istanbulu 2010. Garbahosa je ipak bio suviše dobar i uspešan igrač da bih mu ja sad "natrljavao" na nos jedan od sigurno bolnijih poraza u karijeri.
Negde kada je trebalo krenuti iz hotela ka dvorani, zbog treninga "orlova", sa ulice se odjednom začula graja, zvuci pištaljki, skandiranje... Začudih se pri pomisli da su se po najvećem suncu okupili domaći navijači, da pozdrave svoje idole iz Reala, Barselone i NBA lige, a naravno da i nije bilo tako.
Bili su to sindikalci iz raznoraznih kompanija, koji su u petakštrajkovali zbog uobičajenih radničkih problema, ali baš pred "Nazaries" nisu došli da bi skrenuli pažnju na sebe - kao što su radili antiglobalisti tokom Mundijala u Brazilu - već da bi podržali radnike hotela, kojima zbog velikog obima posla ovih dana, rukovodstvo nije dozvolilo da iskoriste pravo na štrajk!
Španija je, generalno, vesela i opuštena zemlja...