ŠPANSKA SERIJA (XI): Ponos i nada

"Zapamti Rede, nada je dobra stvar, možda najbolja od svih stvari", stoji u pismu koje je Endi Dufrejn (Tim Robins) napisao i zakopao ga ispod kamena, blizu granice Amerike i Meksika, da stoji sakriveno do dana kada "Red" (Morgan Frimen) eventualno bude izašao iz zatvora.

Za razliku od glavnih junaka "Bekstva iz Šošenka", srpsku košarku niko nije osudio na doživotnu robiju, ali nam posle kraha u Litvaniji 2011. godine, traljavih kvalifikacija za Eurobasket 2013. i nastupa "toplo-hladno" u Sloveniji, nije trebalo mnogo da izgubimo nadu (veru pogotovo) da će naša reprezentacija u dogledno vreme opet praviti uspehe na velikim takmičenjima.

Međutim, život se sastoji iz uspona i padova. Iznenadni podvizi, poput ovog u nedelju, tu su da nas podsete da samo treba raditi najbolje što se može u datom trenutku, verovati da dolaze bolji dani i ne lupati glavu previše. Samo nikada ne stati.

Da posle poraza od Estonije nismo pobedili Izrael u Pioniru, ne bismo se ni plasirali na EP u Sloveniji.

Da u Ljubljani posle dva uzastopna debakla (Španija, Slovenija) nismo pobedili Italiju u meču za sedmo mesto, ne bismo učestvovali na ovom Mundobasketu.

Da u Granadi nismo pobedili Iran, dan posle žestokog psihološkog udarca primljenog od Francuza i sudije Ćerebuka, ne bismo došli u Madrid na eliminacionu fazu.

A, ko je početkom septembra 2012, kada smo dočekivali Izraelce u stanju opšteg nezadovoljstva, mogao da pretpostavi da će to biti prvi korak ka veličanstvenoj igri i pobedi nad Grcima u Madridu?

Ovo što su u nedelju popodne uradili Teodosić, Bjelica, Raduljica, Bogdanović, Kalinić, Krstić, Marković, Jović i ostali izabranici Saše Đorđevića je najveća injekcija adrenalina koja je srpskoj košarci ubrizgana u poslednjih pet godina, od senzacionalne pobede nad Špancima u prvom kolu Eurobasketa u Poljskoj.

U međuvremenu je, pre vremena, završen jedan obećavajući ciklus, što zbog povreda, što zbog starenja, što zbog silaska nekih igrača na niži nivo. Izgubili smo prethodnih godina elan i volju, ali, ruku na srce, nismo imali ni potreban kvalitet za rezultate kakve bismo želeli.

Bili su nam neophodni bek kao što je Bogdan Bogdanović i centar kao što je Miroslav Raduljica, da vrate žar i odgovornost Milošu Teodosiću, da omoguće Nemanji Bjelici da zablista kao "all round igrač", a zahvaljujući svima njima zajedno, otvorila se šansa defanzivnim specijalistima da daju doprinos u napadu, radeći ono što rade svi "igrači zadatka" u elitnim timovima, bili to San Antonio Sparsi, Obradovićev Panatinaikos ili Ivkovićev Olimpijakos.

Ključne reči u tome su nesebičnost, borbenost, žrtva... timski duh. Primećujete li koliko pomaganja ima u igri naše odbrane? Koliko se centri troše da na sedam metara zatvore protivničkog plejmejkera u "pik end rol" igri i kako predano bekovi i krila rotiraju da bi stigli do slobodnog šutera i omeli ga u šutu za tri poena?

Fizički brutalni Brazil nas je uništio iz takvih akcija, ali evo, Grke smo u drugom poluvremenu potpuno zaustavili. A, oni su ekipa koja u napadu može da igra "žmureći". Do prošlog leta su manje-više svi igrali u dva atinska kluba.

Naš napad u utakmici osmine finala bio je posebna priča, za mene i najpozitivniji utisak. Povremeno kao u zlatna vremena reprezentacije velike Jugoslavije, pre 25 godina. Precizan šut, asistencije, finte, iznenađujuća rešenja, Grci ispadaju kao iz voza... Samo su nedostajali kontranapadi, ali to je aspekt igre u odbrani kome se danas poklanja mnogo veća pažnja nego ranije.

Zaljubljenicima u košarku mora da imponuje to što smo posle dugo vremena odigrali lepo i atraktivno. U nedelju smo za jednu četvrtinu dali poena koliko Francuzi i Hrvati dan ranije za poluvreme.

Imamo balans unutrašnje i spoljašnje igre, centri teraju odbranu na skupljanje, a kada visoki igrači imaju smisao za igru i pregled igre kao Krstić i Raduljica, posle toga sve ide kao "hladna voda". Naročito sa ubitačnim šuterima kakve, na sreću, imamo. Kada se igra u pravom ritmu, pogađaće svi, a ne samo Teodosić i Bogdanović... Prebacite Denija Grina ili Kavaja Lenarda iz San Antonija u neki drugi tim, sigurno neće šutirati u tako visokim procentima.

Bez preterivanja, momci su protiv Grka odigrali najlepšu utakmicu u poslednjih mnogo godina i oživeli teoriju o neuništivom srpskom nervu za ovaj sport. Svaka čast i selektoru, koji je stvorio ambijent da se to dogodi.

Protiv Brazilaca u sredu, šta bude. Takmičarski cilj je ispunjen, a generalni utisak sa SP pozitivan, bez obzira na ishod naredne ili narednih utakmica.

Verujem da ćemo ih odigrati još tri. Nije euforija, činjenica je da smo na dve pobede od možda i najneočekivanije medalje u istoriji.