Na današnji dan pre tačno 20 godina oči cele Srbije bile su uperene u maleni Kać. Jedan klub iz mesta od 10.000 stanovnika tada je pokorio Evropu!
Dok Toni Đerona vraća veru u srpsku rukometnu reprezentaciju, klupski rukomet je i dalje od evropske elite. Naši klubovi nemaju ni novca ni kvaliteta da igraju velika takmičenja, a to nije uvek bilo tako.
Na današnji dan pre tačno 20 godina osvojen je poslednji evropski trofej srpskog klupskog rukometa, nisu ga uzeli ni Metaloplastika, ni Crvena zvezda, Partizan ili Vojvodina već – Jugović iz Kaća!
Grupa rukometnih posvećenika i fanatika je celu deceniju spremala tim za tako nešto, a sa akterima tog trijumfa smo se prisetili kako je to jedan Kać uspeo da pokori rukometnu Evropu pre tačno dve decenije kada je u finalu EHF Čelendž Kupa savladao Vintertur i napravio uspeh koji će se zauvek pamtiti.
Tadašnji predsednik kluba, pomoćni trener i prvi operativac Jugovića Dragan Vrgović otkrio nam je koliko se sve to dugo "krčkalo".
"Ja sam se u Jugović vratio 1991. godine iz Proletera iz Zrenjanina i od tada smo radili 10 godina dok nismo napravili dobru ekipu. Prvo smo pravili stabilnu prvoligašku ekipu, a u prvom izlasku u Evropu smo uspeli da uzmemo trofej", otkriva nam on.
Oni sa dužim pamćenjem se sećaju neverovatnih mečeva Boža Rudića za taj tim i njegovog nestvarnog meča u finalu te godine. Kada je stigao, vrativši se iz Francuske, ipak nije pomišljao da je osvajanje evropskog trofeja moguće.
"To je prva godina kad smo se skupili. Bilo je tu igrača koji su tu po 4-5 godina, ali ta ekipa je sastavljena deset meseci pre toga, na početku 2000/01 sezone. Doder, Šterbik i Krivokapić su tu ponikli i bili su duže vreme, ali onda su došla pojačanja. Iskren da budem na to niko nije pomišljao, naš glavni cilj je bio da se dokopamo četvrtog mesta koje vodi u Evropu i sledeće godine i da što dalje doguramo u kupu, da probamo da dođemo do polufinala. Mnogo je tu igrača koji nikad nisu igrali na internacionalnom nivou", iskren je on.
Osim njega koji se vratio iz Šamberija tu su bili nekadašnji reprezentativci Jokić i Arsenić, kao i mlada garda iz Kaća u lidu Dodera, Krivokapića i Šterbika, koja je kucala na vrata reprezentacije.
Žreb je poslužio Kaćane pa su prvi dvomeč igrali sa luksemburškim Didelanžom, a skauting za taj meč nije postojao, jer skauti nisu hteli da dostave video kasete!
"Imao sam prijatelja koji je tamo bio igrač i od njega sam tražio da mi pošalje video kasetu te ekipe. On nije hteo da mi pošalje jer mi je rekao da neće da se igrači opuste kada vide kako su ovi slabi. Ovako su otišli na nepoznato i dobili smo dvocifrenom razlikom. Pomogao nam je što nam nije poslao taj snimak", iskren je Vrgović.
Ekskluzivno za MONDO - kako je osvojen poslednji evro-trofej srpskog rukometa: Čudo na golu, potpuni haos u svlačionici!
Poluamaterski tim Didelanža je u dve utakmice pregažen sa ukupnu 25 golova razlike (34:21 i 27:15), a onda je doišao najgori mogući protvnik!
"Ja sam godinu dana pre toga igrao u Francuskoj za Šamberi i kada smo izvukli Ivrija bio sam upoznat sa francuskim rukometom i znao sam da imaju fantastičnu ekipu. Po imenima mnogo, mnogo jači od nas", iskren je Rudić.
Prvi meč je obeležio tada mlađani Arpad Šterbik, koji je sa 20 godina uspeo da potpuno začara svoju mrežu u duelu sa jačim rivalom.
"Šterbik je neverovatno branio u Kaću, imao je 23 odbrane i ja sam bio nezadovoljan sa osam golova razlike s obzirom na to kako je on branio. A onda smo se tamo jako teško provukli, Jokić je dao taj gol!", priča nam tadašnji direktor kluba Dragan Vrgović.
Tog Jokićevog gola pet sekundi pre kraja seća se i Rudić, i to vrlo jasno!
"Pet sekundi pre kraja je pao taj gol! Ovde smo odigrali fantastično, tamo smo imali neke bugarske sudije koje nisu baš dobro sudile i to je bilo sve onako... Bukvalno pet sekundi pre kraja Nebojša Jokić je dao sa kontra strane gol. Bio je levo krilo i sada se našao na desnom krilu, stigla je lopta do njega i on je smestio u samu "devedesetku" u dalji ugao. Kad smo to prošli počeli smo i mi malo drugačije da razmišljamo.
Tada je već sazrela misao – Kać može da uzme Čelendž kup! Ipak moralo se preko jake italijanske ekipe Fort Briksena u kojoj je nastupao Slađan Nedović – otac sadašnjeg košarkaškog reprezentativca Nemanje.
"Italijani su bili dobri, imali su dva naša igrača od kojih je jedan bio Slađan Nedović, otac košarkaša Nemanje Nedovića. On je igrao i kod nas pre u Jugoviću i bio je levoruk, strašan igrač. Korektna ekipa, ali slabija od nas", kaže nam Vrgović, a naš drugi sagovornik je jasan – ovo je bio mnogo lakši meč nego u četvrtfinalu!
Iako ni Rudić ni Arpad Šterbik nisu igrali u prvom meču je Jugović dobio sa 27:19 i tako osigurao dovoljnu zalihu da u drugom meču ne mora da brine.
"Oni su bili mnogo slabiji nego što je bio Ivri. Dobili smo Fort Briksen sa osam razlike, a nismo igrali ni ja ni Šterbik zbog povreda. U drugoj utakmici smo konstatno kontrolisali rezultat i nije dolazio prolazak u finale u pitanje."
Pred finale nije bilo opuštanja, tu su bila dva iskusna igrača da mladim asovima iz Kaća daju prvu šampionsku lekciju. Bila je vrlo jasna – niko ne pamti ko je uzeo drugo mesto!
"Pogotovo su nam Jokić i Arsenić kao iskusniji pričali pričali da se finaliste niko ne seća. Imali smo mi neke snimke koje smo gledali i taj Vintertur je bila strašna ekipa sastavljena od sve samih internacionalaca, od dva čuvena Korejca, tu je bio Perkovac, jedan Mađar... Sve igrači na viskom nivou, godinama su vladali švajcarskim rukometom. Znali smo da iako izgubimo taj prvi meč ne smemo da izgubimo velikom razlikom. Malo smo se i zezali da će biti šta bude i uslovno rečeno smo opušteno ušli u taj prvi meč", priseća se Rudić.
Prvi meč se završio nerešeno, a predstavnik SR Jugoslavije je po rečima aktera meča trebalo da pobedi!
"Tamo smo igrali nerešeno 27:27, trebalo je i da pobedimo. Ali uz neko naše opuštanje i strah od pobede bilo je nerešeno, mada smo vodili skoro ceo meč. Oni nisu znali šta da rade sa našom sjajnom 3-2-1 odbranom i Šterbikom na golu", dodaje on.
Da li se odmah videlo kakva će veličina biti Arpad Šterbik? Da i to toliko da je ponekad znao da izluđuje saigrače!
"To je čudo prirode, već se tad videlo. Ja sam pre toga igrao u Nemačkoj i Francuskoj, kad sam potpisao za Jugović video sam da je nekad i nemoguće da mu se da gol, pa sam znao da ga namerno gađam u glavu kad me naljuti", uz smeh nam priča Rudić.
A Šterbik je došao u Kać tako što ga je Vrgović pratio od ranog detinjstva!
"Ja sam Ađanin, ja sam branio u Adi i igrao sa njegovim ocem. Sa njegovom mamom sam išao u gimnaziju i kada smo čuli da završava osnovnu školu reagovali smo, doveli smo ga u Kać. Odmah se videlo da će biti vrhunski."
A onda je došao revanš finala i problem – hala u Kaću nije mogla ni izbliza da primi sve zainteresovane!
"Teško je ispričati, oko ulaznica je bio strašan rat, ja takav pritisak nisam nikad doživeo. Hala je primala 1.400 ljudi i Evropa nam je zabranila da pustimo više. Protiv Ivrija je bilo 1.700 sedeli su ljudi jedni drugima na glavi. Više je vredela karta za ulazak nego bilo šta, opšti haos je bio i na kraju je prošlo kako treba", seća se Vrgović, koji ističe da je bio uveren u pobedu.
"Znali smo da je Vintertur slabiji od Ivrija i da ćemo da osvojimo to ako odigramo korektno. Dobra ekipa je to bila, ali ipak slabija od nas."
Igrač utakmice bio je upravo Božo Rudić. Šutnuo je 12 puta na gol, a postigao 11 pogodaka.
"Ta grupa je bila fenomenalna, spoj starijih iskusnijih igrača i onih mlađih. Bilo je koga krene njemu ide lopta. Nije bilo ljutnje, zavisti, nije bilo bitno ko će da da gol", priča nam on.
Na terenu je taj tim funkcionisao fenomenalno, a van terena – to je teško i prepričati! Svlačionica je bila pravi haos, u pozitivnom smislu.
"To nije ni za radio ni za novine, to je bila jedna u pozitivinom smislu jako luda ekipa. Kada ulazite u svlačionicu, šta ćete tu da radite... Ma do sutra bih mogao da pričam anegdote!", počinje svoju priču o nezaboravnim momentima Rudić i nastavlja:
"Recimo neko dođe i kaže da žuri posle treninga sa devojkom u bioskop pa mu se skinu kleme sa akumulatora... Meni su ukrali auto! Ja kad sam došao u Jugović kupio sam novu Opel Vektru, parkirao je ispred ulaska u "Hram"... Završi se trening, ključevi mi u farmerkama, obučem se, izađem, nema auta! Ma da l’ je moguće da mi je prvi dan neko ukrao auto?
Šta se zapravo desilo?
"Pivot Dragan Gvozdenović je zamolio trenera da izađe do kupatila i otišao je i uzeo auto, preparkirao ga kod stare hale jedno 200 metara dalje... Imali ste neke igrače koji ne kupuju šampon, grebu se, a onda su kupili šampon za kerove... Sa tom ekipom ta godina je bila baš luda. Jedino nas je na kraju ubilo tih 10 odloženih utakmica, svaki drugi dan smo igrali..."
Radi se o tome da bi ova sezona možda bila ovenčana i šampionskom titulom da je organizacija bila bolja. Ipak, ko je mogao da zamisli da će Jugović doći do finala?
"Niko nije očekivao da će Jugović otići tako daleko u Čelendž kupu i mi smo stalno odlagali utakmice u prvenstvu. Na kraju kada smo osvojili Čelendž kup mi smo u 22 dana odigrali 11 utakmica i završili smo kao četvrti. Da smo igrali normalno mi bismo bili prvaci." priča Vrgović koji priznaje
"Ali ovako je slađe i veće!"
Dvadeset godina kasnije niti Jugović niti bilo koji srpski klub nisu ni blizu evropske elite. Možemo samo da sanjamo evropske trofeje i slavlje iz kaćkog "Hrama" od pre 20 godina nam deluje nadrealno.
Ipak, desilo se. Mali Kać je tada pokorio Evropu, a da to niko nije mogao ni da sanja. Sada nam ostaje da sanjamo i nadamo se da će opet srpski rukomet uspeti nešto slično.
Jer kao što se videlo pre 20 godina, nekada se snovi i ostvare.