Davor Štefanek još uvek nije svestan rezultata koji je napravio: "Hteo sam da zamolim Gruzijca da me uštine, da vidim da li je to što se dešava stvarnost ili sanjam".
Decenije rada, truda i odricanja sve je došlo na naplatu u jednom danu - 16. avgusta 2016.
Davor Štefanek okitio se zlatnom medaljom na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru i tako ispunio obećanje, ali i očekivanja ljudi dobro upućenih u rvački sport.
Srbija ponovo ima olimpijskog šampiona u rvanju, posle četiri decenije.
Prilično smiren govorio je Štefanek o emocijama i osećanjima koja su ga preplavila dok je stajao na pobedničkom postolju, dok se zastava Srbije podizala uz taktove (doduše, ne baš precizne) himne "Bože pravde".
"Hteo sam da zamolim takmičara iz Gruzije da me uštine, da vidim da li je to što se dešava stvarnost ili sanjam. Popeo sam se na postolje i nisam bio uopšte svestan, nisam ni sada. Vidi se to i na snimcima, vrtim očima i ne verujem da sam tu", iskren je naš šampion.
Ima vremena, uskoro će postati svestan šta je uradio. I ranije je sa najvćeh takmičenja donosio medalje, ali olimpijska sija posebnim sjajem.
"Kada dođem kući i kada budem gledao snimke verovatno će mi tada postati jasno šta sam doživeo. Posle ulaska u finale došao sam u Olimpijsko selo i kada sam video neke slike, objave ljudi koji su mi poželeli sreću, onda su mi krenule suze. Tako će da bude i kada budem došao u Suboticu, kada me dočekaju ljudi koje nisam izneverio. Ne bih ih izneverio i da nisam uzeo medalju, ali sa njom sam došao na olimpijsku česmu na koju sam krenuo", rekao je Davor Štefanek.