Sjajni golman o teškoj odluci o promeni reprezentacije, stanju u srpskom rukometu i onome što ga još vuče da ne razmišlja o penziji
Arpad Šterbik je heroj Španije rođen u Srbiji. Uzdižu ga u nebesa, s pravom, jer je "crvenoj furiji" doneo evropsko zlato.
Pre 10 godina odlučio je da napusti reprezentaciju Jugoslavije sa kojom je osvojio dve svetske bronze, a onda je u 38. godini potvrdio da je i dalje svetska klasa.
O svojoj odluci retko priča, a posle uspeha na EP u Hrvatskoj otkriva da se u srpskom rukometu ništa nije promenilo.
"Razlog zbog koga sam rešio da više ne branim za Srbiju i danas je prisutan u našem rukometu. Kada vidim Marsenića i Abutovića po povratku iz reprezentacije u klub, znam da nisam pogrešio. Po dva-tri meseca ne možeš da se oporaviš od pljuvanja, kritika, lošeg sistema, taktika. U emotivnom si rasulu, a za nekoliko dana ideš nekoj Barseloni u goste. Pa te napadaju što u klubu daješ više, a ne gledaju širu sliku. Kakav je sistem u tom klubu, zašto tamo igramo bolje. Umorio sam se od toga, nisam više bio sposoban da dam maksimum i najpoštenije je bilo da se oprostim od reprezentacije. Branio sam od devedesetih, bilo je vreme za mlađe", otkrio je za "Večernje novosti" Šterbik.
On je naveo da uopšte nije razmišljao o tome da nastupa za neku drugu reprezentaciju.
"Kada sam se oprostio, nisam uopšte imao ideju da zaigram za Španiju. Želeo sam da se odmorim od velikih takmičenja. Zbog broja stranaca u Sjudad Realu i birokratije sam uzeo njihova dokumenta. Tek posle nekog vremena se pojavila mogućnost da branim za Špance. Bilo mi je teško da prelomim, ali nikoga ne volim više od sebe. A Srbija nije zavisila od jednog golmana", naveo je Šterbik.
Odluka da brani za Špance nije mu bila laka.
"Bolelo me je dugo. Stalno sam osećao da dugujem nešto Srbiji i imao potrebu da pomognem našem rukometu na sve načine".
On o tome ne želi da priča, ali je poznato da pomaže Kaću.
"I nastaviću da pomažem finansijski. Nekad me zaboli što će me ljudi pamtiti samo po negativnim stvarima".
A koje su to negativne stvari? Možda to što je Arpad Šterbik pitao za penziju koja mu sleduje zarad rezultata koje je postigao dok je nosio dres reprezentacije Jugoslavije.
"Na jednom fajnal-foru sretnem Božu Đurkovića i u šali mu dobacim: ’Šta je sa mojom penzijom?’ Čelnici RSS su sami spominjali da mi to sleduje za bronzane medalje. Setili su se toga kada sam im pomagao u nekim važnim situacijama, znaju oni dobro u kojim. Meni ne treba taj novac, ne znam ni kolika je suma u pitanju, ali znam da sam ga zaslužio više od onih koji nisu odigrali ni minut, a dobiće nagradu. Za razliku od mnogih, ja bih te pare svakako vratio srpskom rukometu".
"Kolika je ta penzija, 500-600 evra? Mnogo više od tih nesrećnih para sam ja dao mom klubu", naveo je jedan od najboljih golmana svetskog rukometa.
Na pragu pete decenije i dalje ne razmišlja o penziji. Igraće dok bude osećao žar i imao motiv. A on mu ne manjka. "Vuče" ga olimpijsko zlato, jedino koje mu nedostaje u kolekciji sa velikih takmičenja.
"Uvek te vuče nešto. Sad idi po evropsko zlato, pa onda nemaš olimpijsko... Ali se sve svodi na želju. Ako je ona tu, i ja sam tu. Tajna duge karijere je u ovim mlađima. Dokle god imam jednog dobrog golmana u timu i ne moram da branim ceo meč, mogu da izdržim", poručuje Šterbik.