Bivši igrač Partizana i crnogorski reprezentativac razgovarao posle finala Lige šampiona i nesrećenog poraza od Real Madrida sa kolumnistom MONDA - Nebojšom Petrovićem.
’Ne smete da plačete’ – naredio je Čolo svojima po završetku drame.
Prvi put ove sezone nisu poslušali idejnog vođu. Bilo je jače od njih. Suze su same išle, ne pitajući za dozvolu.
Retko ko je iz poražene ekipe bio raspoložen za razgovor sa novinarima u miks zoni. Grizman je izašao u susret Francuzima, Koke Špancima, a Stefan Savić – MONDU.
"Definitivno najteži trenutak moje karijere. Ne pamtim da sam u životu bio ovoliko tužan. Odigrali smo taktički perfektnu utakmicu i bili na korak od ulaska u istoriju. Koliko smo samo bili blizu. Ta prokleta lutrija!"
Izgubio je duel sa Ramosom u 16. minutu, ali je i pomoćni sudija morao da mu priskoči u pomoć. Real je poveo iz ofsajda. U nastavku susreta besprekoran. Miran, staložen, racionalan, neprelazan. Sa izuzentim osećajem za prostor, uvek dobro postavljen. Odlika koja ga je krasila još dok je špartao po srpskim terenima. Spasao je čist gol i blokirao opasan udarac Bejla u poslednjim trenucima. Tuguje, ali ne gubi nadu:
"Koliko njih je verovalo da Atletiko posle Lisabona može ponovo do finala? A prošlo je svega dve godine. Dok god budem igrao fudbal, verovaću da je sve moguće. Želim taj trofej. Već od sutra počinjem da verujem da možemo i naredne sezone do samog kraja. Zašto da ne. Ova ekipa može sve."
Baš tako, ti prokleti penali. Ponovo su delili sudbinu onome za koga oni misle da mu je suđena. Jedanaesti put u istoriji Kupa šampiona. Prvi put ’84. Olimpiko je plakao zbog poraza Rome od Liverpula. Poslednji put 2012. u Minhenu. I tada su bili kobni po domaćina. Drogba je ’zakucao’ Bajern. San Siro se pretplatio na lutriju. Bajern je 2001. slavio protiv Valensije. Za razliku od Olivera Kana, Oblak je nemo posmatrao rešetanje svoje mreže. Ruku na srce, on je i odveo meč u rulet završnicu. Savić je bio na centru i čekao svoj red:
"Teško mi je sada da ramišljam o tome, ali verovatno bih se dohvatio penala da se serija produžila."
Neko je morao da promaši. Dok je Simeone mahao rukama ispod južne tribine i uzalud pozivao navijače da živnu u trenucima odluke, Huanfran je požurio sa penalom. Baš požurio. Kao da je ograničen vremenom. Samo da ga što pre izvede. Da je šutne po svaku cenu, bez jasnog plana i precizne ideje. Ni zalet nije uzeo pošteno. Skratio je taj poslednji korak u rikverc, ubacio naglo u prvu i krenuo... Pravo kroz crveno. Škripa kočnica i tup udarac u stativu. Čeoni sudare. Ne sme tako u finalu. Kazne su surove.
"Svi smo ga tešili. Nije to penal koji je promašio Huanfran. Taj udarac smo svi mi izveli. I svi delimo podjednaku odgovornost. Tako je kada se pobeđuje, mora tako da bude i kada se gubi. Njemu je najteže. Boli me taj promašaj kao da sam lično šutirao. Mnogo mi je krivo zbog njega jer je sjajan momak i ponovo je bio jedan od naših najboljih igrača."
Još jednom je Čolo dirigovao vojskom. Vukao poteze koji su menjali ritam utakmice u korist Atletika. Uvođenjem Karaska i promenom sistema potpuno poremetio Zidanovu koncepciju. Dizao je publiku na noge, skakao, gestikulirao. Sujeverjem i ritualima pokušao da pronađe put ka pobedi. Džabe. U borbi protiv sudbine nijedno oružje nije dovoljno efikasno.
"Naravno da je pokušao da nas podrži posle utakmice. Pričao je nešto u svlačionici, ali iskreno nisam bio ni u fizičkom ni u psihičkom stanju da zapamtim šta je tačno rekao. Nije lako ostati priseban posle ovakve utakmice. Igrati 120 minuta na tom nivou protiv tima kao što je Real i izgubiti na ovaj način zaista je ravno tragediji. Jesmo ponosni, ali ostaje gorak ukus i teško ga je otkloniti."
Drhtao je čitav Mojkovac tokom meča u Milanu. Nije bilo razloga. Njihov idol je još jednom bio na visini zadatka. Način na koji je čistio opasnost pred svojim golom, pretio Navasu kod prekida i zaustavljao Ronalda u ’jedan na jedan’, potvrda je da se radi o štoperu vrhunskog kvaliteta. Prvom Partizanovcu posle Peđe Mijatovića koji je mogao da se okiti titulom evropskog prvaka:
"Prvom Partizanovcu i prvom Crnogorcu. To mi daje motiv da nastavim dalje. Ne smem da se zaustavim na ovome. Ima vremena za još jedno finale. Želim u to probrano društvo. Moram Peđi uz rame. Znam da mogu. Preciznije, možemo!"
Ne da mogu, kod Simeonea i moraju. Bar da veruju. Samo tako imaju pravo na nadu.
VELIKA TUGA S JEDNE i RADOST S DRUGE STRANE
Najveseliji u miks zoni bio je levi bek Reala Marselo. U pratnji sina Enca Vijeire koji je svojim akrobacijama, ludorijama i pre svega neverovatnom sličnošću sa ocem izazvao erupciju oduševljenja tokom završne ceremonije na terenu, pljeskao je rukama tokom intervjua, zbijao šale, namigivao, veselo skakutao i davao originalne odgovore.
Pitali smo brazilskog reprezentativca zašto je Ronaldo odigrao ispod svog nivoa u najvažnijoj utakmici sezone:
"Odigrao je taktički veoma dobro. Ne možete od njega očekivati da uzme loptu i ušeta se u gol. Bio je dobro markiran u većem delu utakmice, ali je nekim potezima pokazao kakav je igrač. Mnogo je želeo pobedu. Videli ste kako je eksplodirao posle odlučujućeg penala. To je Ronaldo. Uvek željan trofeja. Rođeni pobednik".