Legandarni srpski roker Bora Čorba posjetio je krajem septembra 1980. godine London, gdje je odgledao par koncerata, između ostalog i nastup njujorških pankera Ramonesa, koji ga nisu pretjerano oduševili...
Pročitajte šta je te 1980. godine, za magazin "Zdravo", o ovom koncertu napisao Bora Đorđević.
"I konačno Ramones...
Tu očekujem ipak najviše. Ne toliko svirački koliko vizuelno. Hamersmit Odeon je krcat. Karte na crno - 5 funti. Sve se crni od pankera. Predgrupu samo oslušnem i izađem. Loši su i ne želim da me opterećuju. Dosta mi je Marsovaca. Svetlo se gasi i panika počinje. Svi su u momentu na nogama i urlaju. Divota. Pevač se iz mraka dere: "Mi smo Ramons!" Opšte odobravanje. I prva pesma počinje.
E, sad sam malo zbunjen jer ne znam šta da pišem. Prva pesma je bila brza, ljuta, dinamična, trajala je oko minut i po, sledeća je bila potpuno ista, ona posle nje slična prethodnim i tako oko sat i po.
Kazao mi je Duško, moj drug, da ne pišem loše o Ramonsima jer ih narod ovde voli.
Moram da priznam da ih ja ne volim. Narod ih voli i tamo i ja to niti mogu ni hoću da promenim, ali da su dosadni posle pola sata, dosadni su kao zubobolja.
Guzati pevač tu svoju istu, prilično imbecilnu pesmu, peva stalno u istoj pozi tako da sam se zaprepastio kada je dva puta u toku koncerta podigao ruku.
Basista i gitarista se kreću po principu: 8 taktova stojimo raskoračeni napred, sledećih osam nazad, zatim skočimo pa ispočetka. Oko mene narod peva i viče Gabba, Gabba, Hey! Atmosfera je zaista najbolja do sada, ali se osećam nekako glupo. Stalno čekam bar jednu novu pesmu, ali ne vredi. Oni su uporni. Svakih dva minuta basista drekne: 1, 2, 3, 4, pa nastave gde su stali. Tri bisa?!
Jedna stvar mi nije jasna. Kako im ruka ne otpadne od toliko brze svirke. Verujem da dižu tegove ili nešto drugo kad mogu tako brzo i uporno da sviraju tu svoju pesmu u užasno brzom tempu..."
Cijeli Borin izvještaj iz Londona, od prije tri i po decenije, pročitajte na portalu Yugopapir.com.