• Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Šta kad je to sve "iz glave"

Kad kažemo da je nešto "psihosomatski", to obično izgovaramo sa negativnom konotacijom, a ne bi trebalo... Evo zašto.

  Ako vam nije dobro, ako se osećate bolesno a niko ne zna šta vam je, jedno treba da znate: NIJE sve "u vašoj glavi".

Malo je stvari koje nas plaše više od bolesti. A bolesti, kakve god bile, imaju nešto zajedničko: čine nas ranjivim. Kad se loše osećamo, prepušteni smo "na milost i nemilost" sopstvenom telu, i savet lekara i prepisana terapija nam podižu moral i raspoloženje jer očekujemo da nam uskoro bude bolje.

Zamislite sad koliko je zastrašujuće kad se osećate loše, danima, nedeljama ili mesecima, idete od lekara do lekara i niko ne može da utvrdi šta vam je. Jer, svi rezultati su u redu, i trebalo bi da se osećate dobro, ali, eto, ne osećate se.

Šta da radite u takvoj situaciji? Jer, vi se i dalje osećate kako se osećate, bez obzira na to što rezultati analiza krvi, urina, ultrazvukovi i pregledi kažu da ne bi trebalo da se osećate tako.

Milioni ljudi širom sveta traže rešenje za "medicinski neobjašnjive" tegobe svake godine, navodi se u nedavno objavljenoj knjizi dr Suzan O'Salivan "Da li je sve samo u vašoj glavi: Istinite priče o imaginarnim bolestima".

Dr O'Salivan objašnjava koliko je pogrešan danas uobičajen pristup psihosomatskim bolestima. Jer, kad kažete "ma, to je psihosomatski", to je zapravo samo uljudan način da nekome kažete da vi zapravo mislite da umišlja sve do poslednjeg simptoma.

A psihosomatska stanja osobu koja od njih pati pogađaju koliko i ona "realna", tako da zapravo uopšte nije važno da li analize koje se rade nešto "pokazuju" ili ne.

Dr O'Salivan je neurtolog, konsultant za oblasti kliničke neurofiziologije i neurologije u Nacionalnoj bolnici za neurologiju i neurohirurgiju u Londonu, tako da, u najmanju ruku, zna o čemu priča.

Rezultati njenih istraživanja kažu da otprilike svaka treća osoba pomoć lekara traži zbog simptoma koji ne mogu biti tako jednostavno objašnjeni uobičajenim medicinskim pristupom.

Svetska zdravstvena organizacija 1997. godine sprovela je studiju u 15 gradova širom sveta, čiji je cilj bio da se utvrdi koliko često lekari opšte prakse nailaze na "psihosomatske" simptome kod svojih pacijenata. Analiza podataka pokazala je da oko 20 odsto pacijenata iskusi najmanje šest medicinski neobjašnjivih simptoma, ili, kako piše dr O'Salivan "dovoljan broj simptoma da bi oni značajno uticali na kvalitet njihovog života".

Studija iz 2005. procenjuje da troškovi lečenja psihosomatskih poremećaja u SAD godišnje iznose oko 256 milijardi dolara. Ozbiljna cifra, mora se priznati.

Već samo finansijski momenat, dakle, trebalo bi da bude dovoljan da nas ubedi da se tim problemom pozabavimo ozbiljnije.

Nije, dakle, u pitanju par "fijuka" koji kukaju da su bolesni jer žele pažnju. U pitanju je - globalna zdravstvena kriza, i problem je prilično realan.

Evo zašto bi trebalo da promenimo pristup psihosomatskim bolestima, po dr O'Salivan. Prvo, važno je da se promeni naš doživljaj odnosa između fizičkog i emotivnog, odnosno mentalnog zdravlja (podestićemo vas da je ona neurolog po struci).

Značenje izraza "psihosomatski" zapravo je "fizički simptomi koji se pojavljuju iz psiholoških razloga". Dakle, to ne znači da ti simptomi nisu stvarni. I ko god ih je iskusio, može to i da vam potvrdi. Bol je stvaran, umor je stvaran, nelagodnost je stvarna. Ali, to znači da ti simptomi, iako stvarni, mogu uvek biti jednostavno objašnjeni medicinskim testovima ili pregledima, i otuda stigma.

Pacijent, dakle, dobije rezultate koji su sasvim u redu, a i dalje se oseća bolesno. Lekar opšte prakse ne može da pronađe koren problema, i počinje da sumnja da simptomi na koje se pacijent žali zaista postoje. Ili, simptome proglasi za "psihosomatske", a svi znamo kakvu to ima konotaciju.

Čim je tu prefiks "psiho", pacijent se oseća kao da ga za nešto "optužuju". Ili da se od njega očekuje da se "urazumi", pucne prstima i počne da se oseća bolje. Ali, nažalost, ova stanja prosto ne funkcionišu tako.

Simtomi koje ovi pacijenti osećaju su sasvim realni. Ali, oni treba da budu tretirani više na psihološkoj nego na fizičkoj ravni. To je, prosto realnost, i zato je potrebno da promenimo način razmišljanja.

U svojoj knjizi, dr O'Salivan navodi i primere iz prakse, Polin, mladu ženu koja je pola života provela pateći od neobjašnjivih bolova i napada čiji uzrok nije mogao biti utvrđen, ali čiji su simptomi počeli da se povlače nakon što je započela rad sa psihoterapeutom, ili Metjua, kojem je postavljena čak dijagnoza multiple skleroze, da bi se ispostavilo da je zapravo bio pod tolikim stresom da signali koje je njegov mozak slao nogama prosto nisu stizali. Psihoterapija je i njegovo stanje značajno popravila.

Postoje hiljade slučajeva nalik na ove koje smo naveli. Zbunjujući su, i postavljanje dijagnoze može biti vrlo komplikovano i zahtevati mnogo iskustva.

Ali, to ih ne čini manje stvarnim.

"Nema svrhe da to negiramo: različiti problemi u funkcionisanju organizma iz psiholoških razloga su svuda oko nas. Postoje i postojaće. Pri tome su i prilično česti, tako da mogu pogoditi i nas i one koje poznajemo i volimo", piše dr O'Salivan.

I zato je važno da imamo saosećanja. Kad vam se neko požali da se loše oseća, iako ne zna zašto - kažite nešto lepo i ljubazno, da ga utešite. Nemojte prezrivo odmahnuti rukom i reći "ma, to ti je sve u glavi".

Komentari 0

Vaš komentar je proslijeđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop