Šta je sindrom "sagorelosti", kako da ga prepoznate i zaštitite se od njega, bez obzira na to kakav posao obavljate.
Kada vam zazvoni budilnik, prva pomisao vam je "kako bi bilo lepo da mogu da smislim nešto i izbegnem posao"? Ne zato što vam se danas, eto, ne radi, već zato što ste potpuno iscrpljeni, neproduktivni i osećate se kao da sve to više nema smisla? Možda ste i vi među onima koje pogađa sindrom sagorelosti (burnout).
Sagorelost češće pogađa ljude koji su visoko motivisani kada je u pitanju posao, čak i kada ga obavljaju bez materijalne nadoknade.
Ovaj fenomen prvi put je primećen sedamdesetih godina prošlog veka, i to među volonterima koji su radili sa beskućnicima i zavisnicima koje je proučavao dr Herbert Frojdenberger. Kod pripadnika svog tima, ali i sebe, ovaj psiholog primetio je niz simptoma kao što su promene raspoloženja, kratak "fitilj", nesanica, glavobolja...
Ipak, prošlo je 45 godina dok ga Svetska zdravstvena organizacija nije uvrstila u zvanično prepoznate sindrome, koji utiču na zdravlje. Ono može biti uvod u ozbiljnije zdravstvene probleme, kako fizičke, tako i psihičke, upozorili su učesnici prvog jesenjeg panela "Na kafi sa psihologom" održanog u Dorćol platzu.
Sagorelost je psihička promena u socijalnoj situaciji. Društveni, ekonomski, socijalni i psihološki problem. I postavlja se pitanje ko ga, kao takvog, leči i na koji način.
"Sagorelost se prepoznaje po tri glavna simptoma. To su iscrpljenost, neproduktivnost i osećaj da posao koji se obavlja nema svrhu. Važno je podvući da, kada pričamo o sagorelosti ili 'burnout' sindromu, definišemo da se radi o mislima i osećanjima vezanim za posao", objasnila je doc. dr Milica Vukelić sa Odeljenja za psihologiju, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Ona dalje definiše "burnout" kao napad na profesionalni identitet, koji često poistovećujemo sa svojim osnovnim identitetom. Sagorelost nam neumorno postavlja pitanja - ko smo? Šta smo? Da li smo prava osoba na pravoj poziciji? I tera nas da iznova preispitujemo odgovore na ta pitanja.
Šta nam radi sagorelost
"Znam dva primera ozbiljno narušenog zdravlja. I oba puta, to sagorevanje dogodilo se nakon smene rukovodilaca. U jednom primeru, osoba se, nakon sagorevanja, nikada nije vratila u realnost. Druga osoba je potpuno promenila profesiju.
Kada se prepozna problem, jeste ključan razgovor, ali je to veoma osetljivo. Zapamtite, vi kao rukovodilac ili poslodavac, nemate pravo, čak vam je zabranjeno zakonom, da pošaljete zaposlenog kod psihijatra," ispričala je Andrea Brbaklić, direktorka FromA Consulting i bivša direktorka službe komunikacija i službe ljudskih resursa Erste banke.
Česta zabluda: Veća plata će nas "izlečiti"
Možda bismo voleli da mislimo da hoće, ali neće. Učesnici panela objasnili su i zašto, ali već verovatno naslućujete odgovor - 50 ili sto evra više vas neće odmoriti, naspavati, napuniti energijom. Samo će vam kupiti "nešto".
Po mnogim istraživanjima, zaposleni kažu da im plata jeste važna, ali im je važnija atmosfera. 'Sagorelost' se ne može izlečiti povećanjem plate. Razlog je jednostavan, kada plata "pokriva" osnovne egzistencijalne potrebe, njena visina preko tog iznosa je, uslovno rečeno, nebitna. Ne registrujemo je kao neko rešenje svog problema.
Važniji su osećaj da vas neko primećuje, ceni, da zna da li ste kompetentni, koliko ste radili, da vas sasluša. To, doduše, u određenim profesijama nije rasprostranjeno. I često, kada pričamo o ovakvim problemima na poslu, "zamišljamo" neki veliki tim stručnjaka, a oni pogađaju i radnike na proizvodnji, volontere, "demonizovane" žene na šalterima... Koje niko ne pita šta misle o poslu, a možda imaju odlična zapažanja i ideje.
Sagorelost ne bira profesiju
Rekli bismo da je u 18. veku posao bio mnogo suroviji, ali zapravo, na razvoj sagorelosti uticao je porast uslužnog sektora. Korisnici traže više od onih koji pružaju usluge, i naučeni su da se bore, zahtevaju nešto dodatno, insistiraju i na kraju se i prazne na one koji usluge pružaju.
Novinar i psiholog Dragan Ilić navodi primer zaposlenih žena u pošti sa kojima je svojevremeno radio, od kojih se očekivalo da budu ljubazne, uslužne, da svakom klijentu pristupe kao da žele da znaju kakav mu je bio dan. Jedna od njih je iskreno odgovorila pitanjem - "a ko mene pita kako je meni poslednjih 20 godina"? I zaista, niko je ne pita, a od nje očekuje emotivno investiranje. Dodatni rizik predstavljaju poslovi koji imaju upravo takav, emotivni zahtev od radnika, koji pored koncentracije i uobičajenih resursa dodatno "troši" i svoja osećanja na radnom mestu, troši ih više nego što stigne da obnovi.
Ako pogledate oglase za posao, videćete tako mnogo novih reči, modernih izraza koji bi trebalo da zvuče primamljivo. "Radno vreme je fleksibilno" znači da, zapravo, uvek morate biti dostupni. "Sposobnost za rad sa kratkim rokovima" ili "pod pritiskom" su kvaliteti koje morate imati da bi vas iko uzeo u obzir makar i za razgovor, na kojem će vam ponosno reći da je posao tako dinamičan i energičan da ćete prosto... "goreti".
Postoje firme u kojima je prosečna starost zaposlenog 35 godina. I to je odlično, kada pomislite, mladi, puni entuzijazma? Tako je, ali to istovremeno znači da nema pravog mentorstva, nema starijih kolega koji će vas pravilno uputiti u rad organizacije, već će vas, po modernom principu, pustiti da "plivate ili potonete", da se snalazite sami. Očekivaće od vas da budete i kreativni, a neko ko nije odmoran, nema energije još i za kreativnost.
Sagorevamo, dalje, u pokušaju da zadržimo status, kvalitet života, materijalna dobra. A živimo u sredini u kojoj je radna snaga starija, u kojem zapravo više ne mogu da vam kažu "za tvoj posao čeka njih petoro u redu", tog reda više nema.
Kako da se zaštitimo, šta nam je potrebno?
Potreba radnika je autonomija, koju je birokratizacija bitno ugrozila. Potreba je i doživljaj i osećaj kompetencije, kao i povezanost, osećaj da pripadaš zajednici ljudi koja nešto zajedno radi. Ali autonomija bez povratne informacije doprinosi sagorevanju. Kompetencija počinje da gubi vrednost.
"Odgovornost moramo tražiti od poslodavca, i direktnog supervizora. Od ljudi koji su imali burnout, sa kojima sam ja radila, sto odsto njih je imalo menadžera koji je mogao nešto da uradi, ali nije, jer nije znao šta se dešava ili nije znao kako da reši. To ne znači da svi loši menadžeri dovode svoje timove do sagorelosti," navodi Olga Svoboda, rukovodilac "GI group HR solutions".
"Sagorelost se 'zapati' u toksičnoj sredini. U timovima koji ne sarađuju, već dele zadatke i traže krivca za nešto što je pošlo po zlu. U timovima u kojima je sve 'nemoguće', ništa 'ne može', već se samo gleda ko je nešto uradio loše," dodaje ona.
"Pričamo o sredini u kojoj vi nemate slobodu da kažete, vanredno mi je teško. Na društvenim mrežama, gledamo samo 'izveštavanje' o tome šta je bilo super, kako je neko imao najkreativniji dan ikada! A nemamo neki vid izveštavanja o tome šta nije bilo u redu. Ljudi se uzdržavaju da kažu da nešto nije u redu, a morao bi da postoji kanal za to. I to važi i za menadžere, koji su često 'sagoreli' zajedno sa svojim timom, i sve se to pretvara u začarani krug," navodi doc. dr Vukelić.
"Ceo tim trpi kada je jedan član sagoreo, a ukoliko taj član ne dobije pomoć, biva zamenjen i dalje strahuje za svoj posao. Moramo znati svoju vrednost, i ceniti svoj integritet. Kada sam pokrenula svoj posao, bilo nas je dvoje, firma je rasla do 65 zaposlenih, i radila sam po 20 sati dnevno. Uveče, kada bih htela da legnem, telo bi drhtalo, a roj misli nije se zaustavljao. I velika je, i lična, odluka da kažeš - dosta. Da prepoznaš kada je previše. Meni je otvorila oči odluka da radim od ponedeljka do petka, da imam taj vikend da se odmorim i vratim spremna za narednu nedelju. Živimo na pokretnoj traci, kao da smo sve manje ljudska bića, i moramo sami preduzimati preventivne radnje, kako bismo sprečili sagorevanje," ispričala je Brbaklić.
"Mi stalno slušamo o tome da veliki profesionalci nemaju emocije, da oni ništa ne osećaju, samo rade. To nije prirodno, i nije normalno. Nadam se da trenutno evoluiramo ka tome da se, sa takvog stava, vratimo osobi i odnosu."
"Ranije generacije su se zapošljavale, i ostajale u istoj kompaniji do penzije. Danas, ljudi na svaka tri meseca uče nešto novo, i konstantno strahuju da li će zadovoljiti sve te nove potrebe poslodavca. Dodatno, već sa 50 godina, zaposleni postaje 'star' za sadašnjeg poslodavca, ali prekvalifikovan, i samim time skup, za nekog novog," upozorava ona.
Odmor - kako znate i umete
"Moramo insistirati na odmoru, koji revitalizuje naš profesionalni identitet. To ne mora nužno biti dve nedelje na moru, odmor su i pauze tokom radnog vremena. Postoji istraživanje među zaposlenima u inostranstvu, za šta su koristili pauze za ručak. Mnogo njih je samo odlazilo u obližnji park i sedelo tamo. Boravak u prirodi za njih je bio iskustvo koje ih regeneriše," rekla je doc. dr Vukelić.
Ako možete, uzmite produženi vikend kada god je to moguće. Otputujte, ili se samo "isključite". Recite da nećete biti dostupni, ugasite poslovni telefon, ne "virite" u email poruke.
Biljke zalivamo, a ljude kritikujemo
Pojedinac, za sebe, može da preduzme mnogo kako bi se zaštitio, ali ne bi smeo da preduzme sve jer je odgovornost i na onome ko kreira radnu sredinu.
"Na poslodavcu i supervizoru je važan zadatak, da postavi sistem koji neće propasti ako jedan njegov član nije tu. Sistem koji funkcioniše čak i kada neko nedostaje. Umesto toga, 'sagoreli' ljudi koji i dalje rade dobro, bivaju nagrađeni time što dobijaju još više projekata, jer su 'tako dobri' u svom poslu", navodi Olga Svoboda.
"Kada kupimo kućnu biljku, i ona ne raste ili ne cveta, mi najpre pogledamo spoljašnje uslove. Da li smo je dovoljno zalivali, ima li svetla, da li je zasađena u pravu zemlju. A kada ljudi ne funkcionišu na maksimumu, uslove koje smo im stvorili ne dovodimo u pitanje, već u pitanje dovodimo njihovu sposobnost," navodi doc. dr Vukelić.
Ilić je naveo i da se često odluka da promenimo posao, damo otkaz ili okrenemo život naglavačke kada je u pitanju posao, donosi tokom poslednje nedelje godišnjeg odmora.
Prepoznajte sagorelost, i razlikujte je od drugih stvari
Pomenuti su, naravno, i oni koji stalno kukaju zbog posla. Žale se, njima je najteže, niko ne radi toliko koliko oni... Nemojte da vas zavaraju.
"Sagoreli ljudi rade upravo suprotno. Oni više ni ne kukaju, oni su toliko 'potrošeni' da se trude samo da budu nevidljivi, da ih niko ne primeti i ne vidi koliko 'loše' rade."
U grupama, timovima na poslu, postoji i saživljavanje, usklađivanje emocija i ponašanja sa grupom, često i bez razgovora o tome.
Učesnici panela podvlače da je razgovor veoma važan. Ako mislite da ste sagoreli, porazgovarajte sa nekim. Razmislite i o mreži, o udruživanju i razgovaranju sa ljudima koji se bave vašim poslom, vašom ili sličnom strukom. Podrška, saosećanje i saveti od ljudi u sličnoj situaciji biće vam od velikog značaja.
Prepoznaćete sagorelost po promenama u ponašanju. Ne po kuknjavi ili nezainteresovanosti za posao, već po padu produktivnosti, osećaju da više ništa nema smisla, možda i agresivnosti... A ukoliko se osećaj beznadežnosti "preliva" i u druge sfere života, moguće je da se ne radi samo o sagorelosti, već o dubljim problemima.
Učesnici prvog jesenjeg panela "Na kafi sa psihologom" u organizaciji Hemofarm fondacije slažu se da bi trebalo kod poslodavaca podići svest o tome da za njih rade ljudska bića, koja su veoma značajan resurs i kojima bi trebalo obezbediti dobre uslove kako bi bolje i radili. Ulaganje u zaposlene je, navode oni, investicija, a ne trošak, jer se uvek isplati na duge staze.