Dejan Damjanović prevalio je filmski put - od Sinđelića i Sremčice, do statusa legende Južne Koreje. Usput je proživeo priče kojim ni najveći broj onih koji ostanu u Evropi ne mogu da se pohvale. Za MONDO priča o neobičnoj karijeri koja posle 23 godine i dalje traje.
Kako opisati Dejana Damjanovića (39)?
Kako u najkraćem sumirati ludo uspešnu igračku karijeru dugu 23 godine koja i dalje traje? Nezgodno je i pobrojati sve te silne nagrade i trofeje koje je osvajao rođeni Mostarac ponikao na beogradskim terenima, a stasao u dresu reprezentacije Crne Gore.
Nije lako. Ali nije lako ni ostvariti sve ono što je popularni "Boske" uradio u kopačkama, od Sinđelića i Sremčice do Seula i Pekinga.
Da ne okolišamo, Dejan Damjanović je legenda fudbala u Južnoj Koreji. Bio je trostruki šampion zemlje, najbolji igrač lige, četiri puta deo idealnog tima sezone, tri puta najbolji strelac tamošnje K lige. Odavno je najbolji strelac u istoriji lige među stranim igračima i drugi najbolji kada se pridodaju i domaći fudbaleri. Trenutno je i drugi najbolji strelac u istoriji azijske Lige šampiona i u 2021. želi da taj rekord prisvoji samo za sebe.
Na leto će ući u petu deceniju života, ali i dalje "gazi" i juri za loptom. Ne odustaje od svojih ambicioznih ciljeva. Iako je na kraju prošle godine napustio Južnu Koreju i u narednim mesecima će igrati u Hong Kongu, "Boske" i dalje sa istim žarom priča o fudbalu.
Damjanović je za MONDO govorio o počecima po beogradskim klubovima, zarađivanju od malog fudbala "da bi imao za gorivo", o odlasku u Saudijsku Arabiju i Južnu Koreju, o golovima postignutim protiv timova ser Aleksa Fergusona i Zinedina Zidana, nadimka "azijski Ibrahimović" koji mu je nadenuo Marčelo Lipi, pa sve do igara u dresu Crne Gore.
Nema šta mu se tokom više od dve decenije igranja nije dogodilo. Zato kada odete u Južnu Koreju, biće vam dovoljno da se pozovete na ime "Dejan" i znaće o kome govorite. Ali posle 12 godina igranja u Koreji i na pragu 40. rođendana, Damjanović je napustio zemlju koju je istinski zavoleo.
"Nije bilo dovoljno dobrih ponuda da ostanem u Južnoj Koreji. Hteo sam da igram azijsku Ligu šampiona, a nisam baš mogao ni da čekam do kraja prelaznog roka. Čim je iskrsla ponuda Kičija da odem u Hong Kong, odmah sam potpisao. Žao mi je što nisam karijeru završio u Južnoj Koreji, da odigram tamo poslednji meč, ali takva je situacija", počinje Damjanović za MONDO o razlozima za novi izazov.
Sada će igrati u redovima šampiona Hong Konga, sa velikim ciljem - da postigne dva gola u Ligi šampiona, koja mu nedostaje da bude najbolji strelac u istoriji takmičenja.
"Nisam očekivao da se stvari ovako odvijaju, čak sam i pola stvari ostavio u Koreji jer sam očekivao da se vratim u Degu. Sada želim da postignem dva gola u Ligi šampiona, da dođem do tih 38. Tih 38 dati u tamošnjoj Ligi šampiona je mnogo teško, kao 100 da daš u ligi. Timovi se stalno menjaju, uvek se neke nove ekipe pojavljuju i teško je tako dugo igraš u tom takmičenju. Nadam se da ću uspeti", veruje Damjanović u sebe i svoje višedecenijsko iskustvo.
"SAD JE SAMO BITNO DA IMAŠ 20.000 PRATILACA NA INSTAGRAMU"
Ali, kako je "Boske", kako ga zovu prijatelji, stigao dotle? Pre sticanja kultnog statusa u azijskoj zemlji za koju tvrdi da je kao iz bajke, Damjanović je morao da prođe dugačak put.
"Počeo sam da igram 1998. u Sinđeliću. Posle godinu ili dve sam potpisao za Železnik, tadašnja Prva liga. Znaš gde je bila '99? Trajem dugo i moram da priznam da je ovo sad totalno drugačiji svet. I što se tiče igranja, šansi, svega. Sviđala mi se ta stara škola više nego ova nova. Mnogo je teže bilo igrati, ući u prvi tim nekog tima. Nisi razmišljao ni da li ćeš biti popularan, da li ćeš imati lajkove ili da li će neko pisati o tebi. Možda kasnije, ono malo "Žurnal" i "Sport", ali sad svi gledaju koliko imaš pratilaca i koliko imaš lajkova. Više sam voleo ono da se zasuču rukavi, da zaslužiš sve, pa ako napišu nešto, napišu, samo nek se igra fudbal. Da si pored starijih igrača od kojih si mogao da mnogo naučiš. Sad je sve reklamiranje preko Instagrama... Pratim te trendove sad zbog tih navijača, ali nisam ljubitelj toga. Bio je možda teži život, ali sam više za tu staru školu", isijava nostalgija iz Damjanovića.
U Železniku su ga sačekali igrači s kojima je bio srećan što je uopšte trenirao.
"Imao sam ugovor sa Železnikom, tada su u ekipi Saša Marković, Mićović, Majstorović, Bobi Popović, Vujačić. Znaš koji su to bili špicevi, nisi ti mogao da igraš tad. Bio sam uvek talenat, ali nisam mogao da igram. "Plavi" Stevanović me povede na pripreme, ja samo tamo da budem s njima", priseća se iskusni napadač.
A onda - silne pozajmice kojih se Damjanović nije ni plašio ni libio. Štaviše, oberučke ih je prihvatao.
"Krpio sam rupe! Krpio sam rupe gde god je trebalo da dođe špic. Posle godinu i po, ponudili su mi da idem na pozajmice. I ja nisam gledao ništa, samo da se igraju utakmice. Ljudi su sad opterećeni parama i ugovorima, a najbitnije je da u tim godinama igraš, da imaš 90 minuta. Da jačaš i stasaš, da dobiješ osećaj za gol i igru. Da stičeš iskustvo. Sad je samo bitno da imaš 20 hiljada pratilaca i da možeš da pričaš šta hoćeš. Igrao sam za Sremčicu, Dorćol, Lučane, Mitrovicu, Radnički Novi Beograd... Nema gde nisam bio! Nisam se bunio nikad, ali sam igrao, svake sezone po 20 i više utakmica", priča Damjanović o početku 21. veka.
Po isteku ugovora 2003. godine odlazi u Bežaniju, novi ambiciozan projekat tadašnjeg predsednika kluba Gorana Mijatovića. Tamo postaje deo tima koji će od druge lige stići do četvrtog mesta u najjačem rangu.
"E kad sam došao u Bežaniju, mene predsednik Mita uzeo. On je voleo taj klub i hteo je da napravi nešto u fudbalu. I stvarno smo imali dobru ekipu. Mi smo dve sezone u drugom rangu napravili dobru ekipu i onda smo ušli u Prvu ligu 2006. To je bilo bomba! Toni Rukavina, Dača Nikolić, Borko Veselinović, Žarko Lazetić, Mario Đurovski, mali Mihajlović za kojeg mi je najžalije što nije napravio veliku karijeru jer je bio svetsko čudo na levom krilu. Tu je bio i Darko Božović. Imali smo karakter i drugarstvo i te godine smo bili otkrovenje", u dahu priča o timu sa Novog Beograda.
"Bili smo puni života, a dobro drugarstvo. Bili smo četvrti na polusezoni i onda se desilo to što se desilo sa predsednikom kluba (ubijen u eksploziji automobila, prim. aut). Tad je sve počelo da se osipa po pitanju igračkog kadra. Nije ti bilo svejedno igrati u Bežaniji, ljudi su bili teški za saradnju, ali su nam i pomogli. Naučili smo neke stvari, malo su nas uozbiljili. Bili smo blentavi svi i samo zezanje, a tamo nisi mogao da se non stop zezaš. Odrasteš malo brže nego što si planirao. Iz te generacije, svi su maltene otišli preko. Đurovski igrao za Makedoniju, Rukavina za Srbiju, Božović i ja Crna Gora, Lazetić otišao u Partizan, Srđa Knežević, Nikolić otišao preko... Mi kad smo išli na utakmicu, ismejemo se u autobusu dok stignemo na gostovanje i onda izađeš na teren i odradiš to svoje. Naravno, trener Dragoslav Bekvalac nas je kao decu svoju gledao", priča Damjanović za MONDO.
"LJUDI, IGRAJTE MALI FUDBAL, JA GA VOLIM VIŠE OD VELIKOG"
Crnogorac po ukusu ser Aleksa - Lipi ga zvao "Ibrahimović iz Azije": MONDO intervju sa živom legendom o kojoj malo znate
Sada već sa dugačkom kosom i gustom bradom, priseća se perioda kada je bio golobrad i kratko podšišan. Kako kaže, ono što mu je u ogromnoj meri uticalo na fudbalsku karijeru bila je "lopta četvorka" i "petoparac" - mali fudbal!
Prvi inostrani angažman dobio je pozivom koji je usledio posle igranja na jednom turniru malog fudbala - otišao je u Al Ahli i Saudijsku Arabiju. Damjanovićeva ljubav prema tom sportu je očigledna - skače "kao ožaren" na prvi pomen malog fudbala.
"Svaki dan igram mali fudbal! Više volim mali fudbal nego veliki i to znaju svi koji me poznaju! Da je bilo para u malom fudbalu, ja bih verovatno njega igrao, a ne veliki. Jer u velikom treba mnogo da se trči! Moram da priznam da mi je mali fudbal toliko pomogao u karijeri da ću ga igrati dok budem mogao da hodam. I dan danas igram mali fudbal na velikom terenu i takav sam tip igrača. Kad prodajem fore, to je sve sa malog fudbala."
Uostalom, mali fudbal je uticao i da se razlikuje na terenu kada bi otišao u Saudijsku Arabiju ili Južnu Koreju.
"To objašnjavam i Korejancima, pitaju me kako imam brzinu šuta, kako to vidim gde stoji golman, pregled igre, samo im kažem - igrajte mali fudbal. Vi trčite po 100 metara, ali ljudi, nije sve trka. Mali prostor, brzina razmišljanja, kad je "pet na pet" na 10 metara ne možeš ti da udariš dugu loptu i da trčiš. Reakcija, osećaj za prostor... Sve to stičeš igranjem malog fudbala. Moraš da imaš i talenta, ali ako imaš, to će ti sve pomoći u karijeri. Sinoć sam igrao mali fudbal, preksinoć, eto danas ću da odmaram. Već sutra igram opet. To je meni treniranje - i fizičko i tehničko i taktičko. U Koreji onda dovode strance koji mogu da prave razliku jer su igrački tamo svi slični. Ne samo u Koreji, već i u Kini. Pa i u Saudijskoj Arabiji sam tako na 11 utakmica dao 10 golova. Ljudi, igrajte mali fudbal!"
U Saudijskoj Arabiji, kaže, život mu nije bio lak, ali mu je bilo dobro. Navijači Al Ahlija ga i dalje pamte i čak mu šalju video snimke golova koje je postigao pre sada već punih 15 godina.
Posle 2006. provedene u Džedi, naredne godine sledi sudbonosni odlazak u Južnu Koreju. Kako?
"Isto! S malog fudbala! Zove me bokser Fahrija Šekularac, on je tad tamo nešto s njima radio, i kaže sine hoćeš ti u Koreju? Bio sam na turniru malog fudbala u Banjaluci. Vratio se sutradan, seli na kafu, pričali, ja kažem "važi, kad idemo?" Nema guglanja i razmišljanja. Kaže tamo ti je Dragan Mladenović, bivši kapiten Zvezde i on je tamo s porodicom. Tamo ti je i Dženan Radončić, biće tebi super... Važi! Kad idemo? Za dva dana sam otišao u Koreju, bio na probi s Inčonom i potpišem. Imao sam sreće da me sačekao Mlađa sa porodicom, dočekao me je kao da me je već znao 20 godina. Šta god je trebalo, od igle do lokomotive, sve mi je on završavao. Ispostavi se da mi je to bila najbolja odluka u karijeri", objašnjava "Boske" za MONDO.
I te 2007. počinje karijera o kojoj svi ljubitelji fudbala iz Južne Koreje dobro znaju svaki detalj. Prva sezona u Inčonu - drugi strelac lige sa 19 golova. Potezima je očarao čitavu K ligu, "prodavajući" im finte sa malog fudbala.
"Mnogo mi je pomoglo jer me nisu poznavali. Došao sam kao još jedan stranac i ništa više od toga. Ne znam kako da objasnim, ali ja sam njih izvrtao. Oni su se zaletali, a ja sve kontra od njih. Niti sam brz, niti ja mogu nekom da pobegnem, niti sam šibadžija. Oni se zaleću, a ja mali fudbal... Ima na YouTube, ja sam još bolje izgledao nego što sam realno bio. Zalamao sam ih, hteo me gol... Prve godine u Inčonu sam dao 19 golova i to stvarno nije lako. Stalno je borba u toj ekipi."
"IGRALI ZA ZVEZDU I PARTIZAN, PA ME PSOVALI NA SRPSKOM"
Moćnom Seulu je ta jedna sezona bila dovoljna da shvati da Damjanovića moraju da dovedu u svoje redove. Uprkos nešto težem početku u klubu, Dejan ponovo završava sezonu kao drugi strelac lige.
"Kad sam stigao tamo, shvatio sam da ne može to više tako! Moraš da se prilagođavaš. Spusti kilažu, počni više da trčiš, moraš više da radiš, da se trudiš, ne možeš da čekaš šansu. Igraš u velikoj ekipi gde ne možeš da dobiješ dve pa izgubiš dve i nikom ništa. Ako ne trčiš, ne možeš golmanu dres da vidiš! To će svi špicevi iz Koreje potvrditi... U bok’te mazo! Menjaj se! I onda sam više postao kao oni i to naglo. I nije bilo lako prvih meseci u Seulu, tamo su sve bili reprezentativci Južne Koreje. I ja ne vidim da sam nešto bolji od njih. Inteligentan sam igrač i video sam brzo da moram da se prilagodim jer ako ti šest meseci ne ide, samo te "odseku". Tad sam više postao kao Korejanac. Mogu da pokažem šta znam kad dođe lopta kod mene, ali dok ona dođe, moraš da radiš i da trčiš kao oni", objašnjava Damjanović "kulturni šok" koji je doživeo na terenu.
A van terena, Damjanović i Koreja su bili savršen spoj.
"Što se tiče grada, ljudi, stadiona, putovanja, hotela, finansija... Ne da nemam zamerki, nego to je drugi svet! Sve je sigurno i pitomo za porodicu, možeš kola da ostaviš otvorena, tebi će Korejanac još i zatvoriti vrata i ostaviti ključ. Država iz bajke! Kad sam video da mi je sve leglo tamo, nisam hteo ni da idem. Moj jedini veliki problem tada je bila samo hrana, a oni vole ljuto... Sve im je ljuto, od salate do supe, sve. Nisam voleo i mesecima sam se mučio jer sam jeo samo piletinu, paste, pice, bifteke... I onda mi dosadilo pa sam malo probao i njihovu kuhinju. S vremenom mi se svidelo i ja sada bukvalno više volim azijsku kuhinju nego našu. Mislim da mi je to mnogo pomoglo na duži period, što se tiče kondicije i konstitucije. Sklon sam bio gojenju čim malo ne pazim šta jedem. A na njihovoj hrani dođem na pripreme s istom kilažom. Bolje sam se osećao. I danas sam kao čačkalica. Posle prvih šest meseci onda ni sa tim nisam imao nikakvih problema."
Da se Damjanović u Južnoj Koreji oseti kao kod kuće nisu se pobrinuli samo Mladenović i Radončić, već i Brazilac Adilson, nekadašnji igrač Crvene zvezde, kao i Kim Ći Vu, levi bek iz Južne Koreje koji je ranije nosio dres Partizana. Damjanović se i dan-danas smeje kada se seti njihovog upoznavanja.
"Igramo Inčon - Seul, ja tada još u Inčonu i još ništa nisam znao, nijednu ekipu, ništa. Samo mi kažu kad je utakmica i ja se pojavim, ništa nisam pratio. Kao pao s Marsa sam bio, kako ja da znam nešto? Stojimo mi u tunelu pred utakmicu, a ja sam uvek stajao poslednji u našem timu. I samo čujemo neko psuje na srpskom! I to ono psovanje tečno i čisto. Mislim se možda je Mlađa ljut na nekog... Čujem "brate" i nastavi da me psuje. Kad ono crnac psuje mene. A ono Adilson iz Crvene zvezde. Gledam ga i nije mi jasno. A on meni sve "od A do Š", sve što su ga ove naše "džukele" naučile. "Ja, Zvezda, ja igro Zvezda." Rekoh ma da, to je to, nisu ga naši sigurno učili da kaže dobar dan. Tad sam ga prvi put upoznao i onda kad sam otišao u Seul, na prozivci on dolazi. I opet sve po redu, izvređa me na našem. Znači crnac, Brazilac, u Koreji, psuje me na našem. Sjajno! Sledeće godine je došao i Ći Vu, levi bek iz Partizana. Isto sve! "Saša Ilić i Saša Ilić!" Sale ko Sale, vodio ga svuda i pazio ga, uhvatio ga pod svoje. I onda ovaj samo "Saša, Saša, Partizan i Saša". I on zna da psuje i tako smo svi mogli da psujemo na našem, pa su i Korejanci uhvatili te psovke. Moji Korejanci? Tečno srpski pričaju, da ne kažem psuju! Kažu ti dobro jutro i onda te izvređa", pomalo ponosno se smeje Damjanović.
Bivši reprezentativac Crne Gore se odmah uozbilji na pitanje kako to da je uspeo da ostvari takve uspehe u Južnoj Koreji. Kako to da neko stigne iz Srbije i postigne čak 198 golova u tamošnjem prvenstvu?
"To je sad malo duža priča i mnogo puta su me pitali kako mi nikad nije dosta i kako sam toliko ambiciozan. Ljudi, takav sam karakter. Najveći problem korejskih napadača, a ima strašnih igrača koji su bolji od mene, to je samozadovoljavanje posle golova. To je neverovatno. On da gol i stane. Kad dam gol u prvih 15 minuta, ja sam tad gori od hijene. Taj štoper može slobodno da napusti teren i da završi utakmicu. Ako postignem gol tako rano, obavezno moram da idem da postignem i drugi i treći. A oni daju gol i šetkanje, trčkaranje, ovaj ga zameni u 60. minutu. I on srećan, dao sam gol, sledeću utakmicu ću igrati. To je nešto što ih karakteriše. Imali su ozbiljne probleme sa napadačima dugo godina zbog toga."
"DVA KOMADA MANČESTERU - TEŠKO I NA IGRICI"
I pored svih trofeja, Damjanovića u Južnoj Koreji i dalje prati jedan meč. Prijateljski susret sa Mančester junajtedom 2009. godine. "Crveni đavoli" na vrhuncu, a "Boske" postiže dva komada u porazu 3:2, od kojih je drugi sjajno "bockanje" Tomaša Kuščaka. Kakvo je sećanje na taj meč?
"A lepo sećanje brate! Takva neka utakmica 2009. mi je pomogla u karijeri. Oni su dve godine ranije izgubili 5:0 u prijateljskoj od Mančestera. Tad sam ja bio u Inčonu. Oni 2009. dolaze u Seul... Dam im dva gola, ubijem ih igrom. Posle toga jedan ser Aleks Ferguson pitao pomoćnog trenera za mene "Ko je ovaj?" Nahvalio me na pres konferenciji. Jeste to bilo prijateljski, ali znaš ti koliko znači kad te jedan takav najveći trener pohvali pred svima. Ja sam sledeće godine odmah dobio ugovor na četiri godine. Mi izađemo na Mančester, mi njih "razbijemo", prvi put da sam video pun stadion 67.000 ljudi. Posle se pričalo samo o meni. Radio sam ja dobro na terenu, ali brate, Ferguson te pohvali! Pa nemoj me zezati, ne možeš dva gola na igrici da daš Mančesteru. Lepo sećanje koje mogu posle deci da ispričam, da im pokažem. Ima mnogo bitnijih stvari u mojoj karijeri od toga, ali lepa priča. Ne može ni time svako da se pohvali, pogotovo u Aziji."
Posle utakmice igrači Mančester junajteda nisu bili mnogo raspoloženi za razmenu dresova, ali je Damjanović uspeo da dobije jedan za uspomenu.
"Na toj utakmici niko nije zamenio dres, samo ja s Berbatovom. Nisu hteli da menjaju dresove. Posle meča, verovatno Ferguson nije bio srećan što su nas tako dobili, ubacili pet-šest boljih igrača, a mi zamenili celu ekipu, igrala nam i deca da osete ambijent. I pobede nas jedva. Verovatno zbog imidža kluba nije bio srećan, mora Mančester da drži do sebe. Uhvatim ekonoma za ruku, rekoh mu "alo bre, tamo idi u svlačionicu i reci da hoću da zamenim dres sa nekim, to mi je za uspomenu". I ovaj šta će, ode i zamoli i Berbatov skine dres. Što se mene tiče, misija uspela, a i da sam mogao da biram, uzeo bih njegov dres jer njega baš volim. Majstor fudbala, njega je lepo bilo videti na terenu, toliko lucidno je bilo to."
ʟᴏɴɢ ʟɪᴠᴇ ᴛʜᴇ ᴋɪɴɢ!
— K League (@kleague)January 11, 2021
3⃣8⃣0⃣
⚽️ 1⃣9⃣8⃣
️ 4⃣8⃣
3⃣#KLeague1
1⃣#FA컵
Thanks for the memories,@Boske9!pic.twitter.com/KjhOtQ07AZ
Odlazak iz Južne Koreje se u njegovoj karijeri pominjao već 2011. kada Seul nije želeo da ga pusti u Gvangžu. Posle razmirica sa klubom i novog ugovora, stvari su se vratile na staro i Dejan u Kinu odlazi tek 2014. Ovoga puta u Đangsu.
"Prvih pola godine u Kini je bilo preteško. Taj Đangsu, hvala im na svemu, dali su mi dobar ugovor, nisam imao nikakve zamerke ni na šta, osim na tog trenera. Neki Kinez je mislio... Ma u stvari nije baš mnogo ni mislio. Nije znao kako da se postavlja prema strancima i valjda je mislio kao da sam Kinez, kao i svi ostali. Da ne bi bilo većih problema, rekao sam dajte da nađem sebi neki novi klub, da ne pravimo problem ni vama ni nama, naročito kad znam da nije do mene. Tada se posle šest meseci javio Peking. Hteli su me na početku sezone jer je Sale Stanojević stavio mene prvog na listi pojačanja. Nisu me doveli, on posle nije još dugo ostao i ta lista je ostala. Posle šest meseci sam došao tamo i procvetao sam. Španac Gregorio Mansano mi bio trener, što je vodio Atletiko Madrid. To je takav gospodin! Takav čovek na mestu! Pametan, miran, toliko sam uživao radeći s njim. On je jedini trener s kojim se ja nisam posvađao. Toliko je znao sa mnom. Pa dao sam 40 golova u Kini, bio nominovan za MVP, umalo titulu uzeli pored onakvog Gvangžua... Legao mi je Peking, klub, fenomenalno sve. Hteo sam da ostanem u Pekingu da su me oni hteli, sa strane finansije koje su bile dobre."
"FLORENTINO MI VIČE - "GDE JE MALI ŠTO JE UBIO OVE MOJE?""
Upravo dok je igrao za Peking, Damjanović dobija priliku da svoje znanje pokaže i protiv Real Kastilje, B tima Real Madrida. Het-trik protiv tima koji je još uvek vodio Zinedin Zidan.
"To je bio Real Kastilja, rezervni tim, igrali su Odegard, Marijano Dijaz i još par dobrih igrača. Mi na pripremama sa Mansanom na Majorci. Ali ispostavi se da su Florentino Perez i naš predsednik kluba kućni prijatelji. Odemo mi u Madrid. Grad - ludilo! Trening centar - o Bože, ono je nemoguće! Drugi svet. I onda utakmica, ti klinci Reala su takvi igrači svi bili, zategnuti. Marijano Dijaz je preskakao ove naše Kineze, a ja sam preskakao ove njihove u odbrani. Završilo se 3:3, ja dao tri gola. Isto lepa uspomena za priču. Mi smo svi čekali da dođe Zinedin Zidan da se slikamo... I on ne dođe, valjda se nešto nije osećao, a ja se iznervirao! Kad ću ja drugo da se slikam sa Zidanom? Da ga pipnem samo...", smeje se Damjanović.
Ipak, važnije od tri gola bio mu je doživljaj upoznavanja sa Florentinom Perezom, predsednikom Reala.
"Ulazimo mi gore u sobu sa trofejima Lige šampiona. Tek sam onda shvatio što ga zovu kraljevski klub. Sve u drvetu, pehari Lige šampiona. Pritisne dugme, a ono jedno po jedno svetlo se pali iznad trofeja. Kuku majko, a mi gledamo i nemaš šta da kažeš. Ulazi Perez da se upoznamo, viče "gde je ovaj mali što je ubio ove moje?" Ja skoro najstariji u ekipi, 33 godine, rekoh ja sam, ali nisam ja baš mali. Ma gospodin, ispričali se, načitan, fin čovek. Pita me koji će dres da mi pošalju, hoćeš Ronalda? Kažem nikako, nego Benzema, devetka! Posle 10 dana u Pekingu, stiže dres Benzeme sa potpisom "Za Bosketa", to mi je za kolekciju koju skupljam."
U kolekciji ima i jedan imejl. Tokom razgovora vadi telefon i pokušava da ga pronađe. Pošiljalac - portugalski superagent Žorž Mendeš, čovek koji se stara o karijeri Kristijana Ronalda.
"Još čuvam taj mejl. Stiže mi mejl od Žorža Mendeša, "ja sam taj i taj", a ja se mislim bok’te šta je ovo? Interesovao se da možda postanem deo njegove agencije, da me možda dovede u Evropu, odgovorio sam mu i zahvalio se na interesovanju... Mislim, nije bilo realno imao sam 33 godine, a u Koreji mi je već bilo sjajno. Pritom, mene u Evropi niko ne poznaje."
Da ne bude da mu je u karijeri sve išlo perfektno, postarala se azijska Liga šampiona. Nikada je nije osvojio, a u Seulu je 2013. bio toliko malerozan da je u finalu od njih bolji bio kineski Gvangžu i to na gol u gostima. To se nikada ni pre ni posle nije dogodilo u finalu tamošnje Lige šampiona, koje se igra na dva meča.
"Mi smo njih ubili u Ligi šampiona! Dao sam im jedan gol, a trebalo je tri. Sramno je bilo šta sam promašivao na tom meču. Njihov trener Marčelo Lipi je pre prvog meča pričao da sam ja vođa ekipe, da sam "azijski Ibrahimović". O tome se u Koreji pisalo nedeljama. Hvala mu na tome. Završi se 2:2 ta prva utakmica, ja dam gol i namestim drugi. U revanšu odigramo 1:1 i oni postanu jedina ekipa koja je osvojila Ligu šampiona na gol u gostima. Takav smo mi maler bili."
Damjanović se potom vratio u Južnu Koreju i svoj Seul, a posle je nosio i dresove Suvona, koji je najveći rival Seula, kao i Degua. Kaže da je korejski jezik prestao da uči kada je shvatio da bi eventualnim pričanjem na tamošnjem jeziku morao da prihvati i tamošnje običaje koji se dosta razlikuju od evropske kulture.
"Korejska kultura je drugačija, gde je izraženo poštovanje starijih. Recimo ja sam sad stariji od tebe, ti meni moraš stalno onda persiraš, kad uđeš u prostoriju moraš na određeni način da mi se obratiš, da spuštaš glavu, mogu ja da te nekad i izvređam i da ti moraš da ćutiš. I zamisli ja sad da počnem tamo da pričam korejski, pa da mi trener nešto kaže jer ga ja razumem. Tek bih se onda svađao s trenerima tamo. Da ne bismo došli do toga, ja sam prekinuo da učim korejski. Znam sve da čitam i pišem, ali tu smo povukli liniju jer sam video gde je to išlo. Volim da me tretiraju kao stranca. Poštujem ja vas mnogo, ali nije to moja kultura."
I na terenu se osećala razlika u kulturi.
"Bilo je svega. Dosta stvari ne očekuješ da će se desiti. Recimo, jednom na treningu, trener vrti onu njegovu pištaljku dok mi radimo i ovaj igrač promaši dodavanje i trener dođe i udari ga pištaljkom. Mi stranci se samo pogledamo, ali to je kod njih normalno. Uglavnom je to sve oko međuljudskih odnosa. Nije to neka loša slika korejske kulture, oni tako žive. Njima da to ne odgovara da tako funkcionišu, oni bi to promenili. Pa onda kakve treninge smo imali... To je po pet dana samo trčiš, ne vidiš loptu."
"U CRNOJ GORI JE TAKVA EKIPA BILA DA NE SMEŠ DA UĐEŠ U ŠEVU"
I na kraju, Crna Gora. Damjanović je rođen u Mostaru, a igrao je u Srbiji, pa je mogao da bira između tri reprezentacije. Ipak, nikada zapravo i nije postojala šansa da zaigra za neku drugu zemlju osim za Crnu Goru.
"Za Srbiju nikada nisam ni očekivao da ću igrati, nije bilo realno, bila je to sjajna reprezentacija, a ja u Koreji. Bosna... Rođen sam u Mostaru, imao sam veze s Bosnom, ali ja nisam imao neke kontakte, već sam dugo bio u Srbiji. Prosto nisam gledao na taj način da bih ja mogao tamo da idem. Crna Gora je bila realna. Hteli su me, moj otac je poreklom Crnogorac. U to vreme je Crna Gora pravila svoju reprezentaciju, okupljala se neka nova ekipa i ja pošaljem CD s mojim potezima i golovima selektoru Zoranu Filipoviću. Čisto da me ima na oku, ipak sam u Koreji. I kaže, pa hajde dođi, pokazao se na nekim prijateljskim utakmicama i tako sam ostao."
Odigrao je 30 mečeva u dresu Crne Gore i postigao osam golova, od čega dva Englezima.
"Odigrao bih i više utakmica od tih 30 nego me iz Koreje često nisu puštali za te prijateljske, jer bi mi uvek trebalo dan više da ostanem ili dan kasnije da se vratim. Dao sam golove Kipru, pa onda asistencija protiv Bugarske, asistencija protiv Velsa, onda dam gol na Vembliju Englezima, pa Englezima u Podgorici, gol Švedskoj, Gani... Bila je dobra reprezentacija i šteta što nismo otišli na neko takmičenje. Bilo je takvih igrača. Marko Baša je bio direktor na terenu, da ne pričam o ostalima. Stefan Savić, Nikola Drinčić u vezi, Andrija Delibašić i ja za ne daj Bože, a tu Mirko Vučinić i Stevan Jovetić. Pa Branko Bošković, majstor fudbala. Bogavac na krilu brži od vetra... Mrča Novaković u Rusiji. Savo Pavićević, Batak, Igor Burzanović... Nama je bio problem što su nam uvek glavni igrači bili povređivani. Da se povredim ja, pa da se i preživi. Nekoliko utakmica kad smo vezali zdravi da smo bili, ubili smo Englesku u Podgorici. Ne kažem da bismo sve dobijali, ali kad smo zdravi, onda imaš gasa da napadneš, da trčiš. Šteta što nismo uspeli da napravimo taj korak ka Evropskom prvenstvu 2016."
Jedne stvari na treninzima reprezentacije su se svi plašili.
"U Crnoj Gori je bio takav skup majstora! Te treninge da vidite. Kad se igra "ševa", niko neće da uđe unutra. Kako je to nezgodna "ševa" bila! Joveta, Mirko, Delibašić, Bošković, Novaković i ja... To je opasno da uđeš unutra!"
Damjanović će u julu proslaviti 40. godina. Nameće se jedno prosto pitanje - dokle čoveče još misliš da igraš fudbal?
"Ne znam! (smeh) Mislim, moraću, ali dok se ovako budem osećao, neću. Takav sam, voli da sam u treningu da radim, ali ako se desi ne daj Bože neka povreda ili budem video da ne mogu to više da pratim, onda ću tad prekinuti. Mislim da mogu još. Nije mi do para, već čisto da imam motiva da treniram, radim i gazim dalje. Blizu je. Možda na kraju ove godine ili one tamo, ne mogu ni ja da guram kao onaj Japanac (Kazujoši Mijura, prim. aut.) do 55. godine. Igram samo dok valjam, dok mogu da budem među glavnima u timu i da vučem napred."
Planovi za 2021. godinu su mu da što pre stigne u Hong Kong, za koji i dalje čeka vizu, pa da što pre završi sa obaveznom izolacijom i povratkom na teren.
"Igra se i ta liga Hong Konga, kakva god da je. Što da ne dam i tu 20 golova? Što da ne uzmemo titulu? Zašto da ne igramo Ligu šampiona onda i naredne sezone? Kad dođu utakmice Lige šampiona da budemo 100% spremni. Igrao sam protiv tih Tajlanđana, Indonežana i raznih timova i realno su oni bolji od nas. Ali da budemo konkurentniji, da nas ne ubijaju 7:0 kao Korejanci što su ih dobijali pre neku godinu. Pa da onda dođu i ta dva gola koja su mi potrebna, da dođe neka šansa i za mene..."
Gde se onda Dejan Damjanović vidi kada jednom napokon "okači kopačke o klin"?
"Geografski se posle karijere vidim ovde. Biću na relaciji Beograd - Crna Gora. Dole mi je porodični posao, hotel u Kotoru koji imam, tamo imam rodbine, ovde mi je porodica. Život, deca i njihova škola... Vidim se ovde, ali sigurno je da je moj plan da ostanem poslovno vezan za Koreju. Na koji način, to ćemo još videti. Sad sve to ne mogu još da planiram jer i dalje jurim loptu", kaže Dejan Damjanović za MONDO.
Ako je po njemu suditi, loptu će još dugo juriti. Možda ne uvek na velikom fudbalu, tamo ipak mora puno da se trči...
(MONDO)