Miloš Milutinović je preminuo na današnji dan pre tačno 18 godina, 28, januara 2003. godine. Bio je jedan od najvećih fudbalera u istoriji Jugoslavije uprkos tome što mu mnoge stvari nisu išle na ruku.
Prošlo je tačno 18 godina otkako nas je napustio Miloš Milutinović, virtuoz na fudbalskom terenu, verovatno najveći igrač u istoriji Partizana i legenda reprezentacije Jugoslavije.
Legendarni fudbaler svetske klase preminuo je 28. januara 2003. godine u Beogradu. Njegova igračka karijera bila je izvanredna, ali sa pričama koje su i danas obavijene velom tajne, poput onih zašto nije završio u Crvenoj zvezdi nego baš Partizanu, i zašto nikada nije obukao dres Real Madrida?
Miloš Milutinović je bio jedan od najboljih napadača koje je jugoslovenski fudbal ikada imao. Da ga je zdravlje bolje poslužilo, možda bi i taj epitet "jedan od" bio izbačen o opisu ovog slavnog igrača iz Bajine Bašte.
Rođen 5. februara 1933. godine, Milutinović je bio osrednjeg rasta, vitak i izvanredan tehničar. Njegova igra na terenu bila je elegantna u svakom pokretu, a bio je kompletan igrač. Mogao je da šutira i levom i desnom nogom, bio je odličan u igri glavom, a navijači su ga obožavali.
Milutinović je sa 15 godina igrao u omladinskoj ekipi FK Bor i bio je vrlo zapažen. Nekoliko godina kasnije postao je kapiten i najbolji igrač omladinske reprezentacije Jugoslavije, a 1951. godine ta selekcija je na turniru UEFA u Kanu osvojila prvo mesto.
Tada je počela velika borba za potpis Miloša Milutinovića. Partizan je bio veoma zainteresovan, ali malo je nedostajalo da im Crvena zvezda otme igrača koji će obeležiti jednu eru kluba.
Tog leta 1951. godine, glavna tema bila je na relaciji Bor-Beograd i koji će klub izabrati mladi Miloš, momak koji je i dalje bio pred maturom. Hoće li to biti Partizan ili Crvena zvezda?
Legenda kaže da je Milutinović na pitanje slavnog novinara Ljube Vukadinovića za koga navija odgovorio - "Za Zvezdu, ali omiljeni igrač mi je Stjepan Bobek".
U njegovim memoarima koja je beležio Mile Kos, ostalo je zapisano kako je "plava čigra" želeo da potpiše za Partizan.
"Tetka i teča nisu želeli da se mešaju. Rekli su svima da je odluka samo moja. U kući sam imao mir, ali zato van nje osećao sam se kao da se kuvam u velikom loncu. Svi su govorili da mi žele dobro, bili su puni lepih obećanja, nastojali da mi pomognu. Kasnije, kada me je život na najsuroviji način bacio u beznađe, nigde nije bilo onih kojima je moja budućnost toliko ležala na srcu dok sam još bio dečak. Tih dana u sebi sam non-stop ponavljao: Dobro razmisli, Miloše. Dobro razmisli. Jedino se jedan čovek iz Zaječara, ozbiljan politički funkcioner, strog u službi - divan u životu, drugačije ponašao prema meni. Bio sam mu slaba tačka. Dolazio je u Bor da me gleda još dok sam igrao za podmladak. Posle turnira u Kanu pitao me je da li sam odlučio gde ću da pređem. Tada sam video da pita, brine, ne želi da utiče. Rekao mi je samo da dobro razmislim i da mu javim kad odlučim. On će mi pomoći jer ima prijatelje i u jednom i u drugom klubu. Način na koji me je slušao oduševio me je. Pričao je sa mnom bez ikakave klubaške zagriženosti. Tada još nisam znao za koga navija, pa sam se raspitao. I tada sam sebi rekao: U redu, Miloše, ideš u Partizan! Hteo sam da učinim ono što će mu biti po volji, baš tom čoveku koji je poštovao moju ličnost."
Međutim, ni Crvena zvezda se nije predavala. Bila je to prva velika svađa između "večitih" rivala. Zvezda je poručila Milutinoviću da može da pođe sa njima na turneju u Brazil, bez ikakvih obaveza da posle toga postane njihov igrač. Ipak, 18-godišnji mladić se i dalje nećkao, a nakon što je maturirao, započela je prava "operacija" njegovog dovođenja u Zvezdu.
"Odmah po izlasku iz škole trebalo je da odem kući i uzmem ono najneophodnije od odeće, jer me auto čeka. Bila mi je malo sumnjiva ta žurba. Nisam shvatao zašto ne mogu da se na miru pozdravim sa tetkom i tečom, braćom, drugovima. Pitao sam u jednom trenutku da li su dobili odobrenje Partizana. Rekli su da je sve sređeno, da imaju pismenu saglasnost. Poverovao sam. Prvo iznenađenje čekalo me je kada sam ušao u auto. Na zadnjem sedištu sedeo je jedan član uprave Bora. Kazao mi je da ide službeno za Beograd, pa da iskoristi situaciju. Samo što smo krenuli nastalo je neko došaptavanje između onog političara i šofera. Govorili su suviše tiho da bih mogao da čujem. Posle Brestovačke banje onaj glavni naredi: Stani! Vrati se, idemo ispod onog mosta. Tamo ćemo malo da se odmorimo dok mine vrućina. Ima vremena, stići ćemo. Tada se u meni rodila nova sumnja. Od koga mi to bežimo, zašto sad čekamo? Predosećao sam da sam obmanut. Tri sata proveli smo pod tim mostom pre nego što nastavismo put. Na povremena pitanja čoveka sa prednjeg sedišta odgovarao sam kratko", prisećao se Milutinović.
Tada se raščulo da je jedna crna limuzina došla po Milutinovića i u Partizanu nisu želeli da dopuste da ostanu bez svog "dragulja". Milutinović je tim famoznim kolima stigao u Beograd u kasnim satima, a potraga za njim je već uveliko trajala. Pričalo se i da su se pripadnici Udbe već raštrkali po gradu tražeći ga.
"Bio je mrak, ali prepoznao sam - šofer je vozio prema stadionu JNA. Poverovao sam na trenutak da idemo na sastanak sa čelnicima Partizana. Prošli smo stadion i auto se zaustavio ispred jedne vile u blizini. U velikom salonu zastao sam od uzbuđenja. Tu je bilo više od deset ljudi, ozbiljnih, lepo obučenih. Po količini dima zaključujem da su nas dugo čekali. Predstavljen sam prvo domaćinu, političaru od imena, pa onda redom. Zbunjen sam. Toliko ljudi, meni nepoznatih, sedi i gleda me. Tada još nisam pušio pa nisam znao šta ću s rukama. Priča je nekako krenula. Gotovo neosetno došli smo i do glavnog pitanja: Da li sam odlučio da dođem u Zvezdu? Odgovorio sam kratko da sam dao reč Partizanu i čoveku koga nikako ne želim da obmanem. Počelo je dugo ubeđivanje. Ništa se nije promenilo ni kada smo prešli u trpezariju. Zatim je došao neki čovek i doneo nekoliko primeraka sutrašnjih novina. Na sportskoj strani, na nekoliko stubaca, kao vest dana objavljen je tekst pod naslovom: Milutinović potpisao pristupnicu za Crvenu zvezdu! Gledao sam u ta krupna slova i mislio šta će na to reći ljudi iz Partizana. Pomisliće da nemam časti. Smogao sam nekako snage da kažem pred svima da to što piše u novinama nije tačno. Jedan od njih, za koga sam kasnije saznao da je ministar vrlo važnog resora, rekao je nešto što me je dotuklo: Ti imaš moralnu obevezu prema Partizanu jer si dao reč nekolicini ljudi. A to je ništavno prema obavezi koju ćeš od sutra imati kada toliki ljudi budu saznali da si potpisao za Zvezdu, da si naš član. I tek tada shvatio sam zašto je sa nama član uprave Bora, onaj što je pošao službeno za Beograd. Izvadio je moju sportsku legitimaciju, ispisnicu kluba i brisovnicu iz podsaveza. Drugi je ispred mene stavio pristupnicu Crvene zvezde. Trebalo je da potpišem ta tri mala kartona i vest iz novina biće tačna. Moja volja je slomljena. Nisam imao snage da se opirem. Više se ne pozivam na datu reč... Potpisao sam. Oni su u to ime ispili piće. Ja sam imao želju samo da se ispavam."
Tada se činilo da je kraj, da je Milutinović postao novi igrač Zvezde, ali se ni Partizan nije predao. Vojni vrh je reagovao, "pola države" diglo se na noge, a Zlatko Čajkovski na hitnoj sednici FSJ optužuje Zvezdu da su kidnapovali "plavu čigru". FSJ pod uticajem državnih organa donosi odluku da se igrač suspenduje i da mu se zabrani izlazak iz zemlje. Kada se sve stišalo, Milutinović je znao šta želi.
"Dogovorio sam se s ljudima iz kluba da nastavim da igram za Bor, a da mi oni odmah daju ispisnicu kad budem hteo da odem. Tako je i bilo."
Partizan je iskoristio priliku da pozove Milutinovića da zaigra uz svog idola Bobeka na prijateljskom meču protiv Rapida iz Beča i od tada je on postao igrač crno-belih.
I tu je ostao sve do 1958. godine, a osvojio je i Kup Jugoslavije 1957. godine. U dresu Partizana, prema klupskoj statistici, postigao je 231 gol na 213 utakmica (računajući i prijateljske mečeve).
U istoriju se upisao kao prvi najbolji strelac u istoriji Kupa šampiona. U toj prvoj sezoni novog takmičenja UEFA (1955/56), Milutinović je postao najbolji strelac takmičenja sa osam golova. Ostalo je zabeležena utakmica u kojoj je potpuno razbio Real Madrid, onaj Real Madrid koji će te sezone započeti petogodišnju vladavinu Evropom.
Madriđani su na stadionu "Santijago Bernabeu" u prvom meču slavili 4:0, iako su Milutinoviću dva regularna pogotka bila poništena. U revanšu, na januarskom snegu u Beogradu, na stadionu "JNA", Miloš je izluđivao igrače Reala. Bilo je 3:0, Milutinović je dao dva gola, ali nije bilo dovoljno za prolaz u polufinale Kupa šampiona.
Toliko je Milutinović "plesao" po terenu da je i sam Santijago Bernabeu, legendarni tadašnji predsednik Reala priznao da je mnogo želeo da njega uvrsti u tim u kojem su već bili Alfredo di Stefano i Pako Hento, a među koje će u narednim godinama stići i Remon Kopa i Ferenc Puškaš.
"Ah, vi Beograđani. Nikada neću zaboraviti utakmice protiv Jugoslovena. Oni su jurišali, a moje srce drhtalo. Nismo zaslužili da odemo u finale. Partizan je bio bolji. Onaj plavokosi momak ostao je moj večiti uzdah. To je bio igrač za Realu, znate". Čarobnjak. Nagovarali smo ga da emigrira, nije želeo", rekao je Bernabeu godinama kasnije.
Ipak, Milutinović nikada nije zaigrao u Realu, ni posle tih mečeva, ni 1958. kada je odlazio iz Partizana.
Za Jugoslaviju je na 33 utakmice postigao 16 golvoa. Imao je i dugačku trenersku karijeru tokom koje je vodio OFK Beograd, Bešiktaš, Partizan, Velež iz Mostara, a bio je i selektor Jugoslavije sredinom 80-ih.
"Komunistička partija Jugoslavije nije imala prijateljski stav prema režimu španskog diktatora Franka, rekla je ocu kakve bi taj transfer imao posledice po porodicu u zemlji i on zbog toga nije previše razmišljao o Realu", pričao je Milutinovićev sin godinama kasnije. Dakle, opet ta politika...
A onda, već 1959. godine, Milutinović se razboleo od tuberkuloze. U to vreme, to je bila bolest od koje se umiralo. Posle kratkog perioda u OFK Beogradu, Milutinović odlazi u Bajern Minhen, klub koji je platio operaciju za momka iz Bajine Bašte. Posle Nemačke, otišao je i put Francuske, u Rasing i Stad Franse, dva kluba iz Pariza.
Na kraju se ponovo vratio u OFK Beograd, 1968. godine, zaigravši u timu zajedno sa Dragoslavom Šekularcom i novom generacijom igrača koju su činili Ilija Petković, Josip Skoblar i Spasoje Samardžić. Takvu ekipu u Beogradu niko nije želeo da propusti, pa je na prvom meču Milutinovića i "Šekija" na Karaburmi bilo skoro 30.000 ljudi, a Miloš je postigao prvi gol na meču.
Čak je i tada gradski komitet urgirao da Milutinović i Šekularac dođu u OFK Beograd i pomognu timu koji je bio u problemu, prisećao se Ilija Petković decenijama kasnije.
Koliko je Milutinovićev fudbalski uspon bio izvanredan govori da je već posle tri godine u Partizanu dobio priliku da nastupi na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954. godine. Na debiju na Mundijalu bio je jedini strelac u pobedi Jugoslavije nad Francuskom 1:0. "Plavi" su uz pomoć te pobede stigli do četvrtfinala, ali ih je tamo zaustavila Zapadna Nemačka, kasniji osvajač turnira.
I četiri godine kasnije će Jugoslaviju stići ista sudbina i poraz od Nemaca u četvrtfinalu, a taj susret u Švedskoj 1958. bio je njegov poslednji u dresu sa državnim grbom.
Ko zna, u Čileu 1962. godine, sa zdravim Milutinovićem kojeg opaka bolest nije prethodno mučila u najboljim godinama, možda bi Jugoslavija uspela da savlada Čehoslovačku i stigne do finala protiv Peleovog Brazila.
Ko zna, možda za tim nije ni bilo potrebe. Miloš Milutinović je i bez toga, i uprkos teškoj bolesti, postao najfiniji fudbalski dragulj u istoriji Partizana i jugoslovenskog fudbala...
(mondo.rs)