Znate ga iz filma "Tito i ja". U međuvremenu, Dimitrije Vojnov je odrastao, bavi se dramaturgijom, filmom, ali voli fudbal. Zato je i on u timu kolumnista MONDA. Pročitajte Dimitrijeva sećanja na Mundijale!
Dakle, imali smo "pobedničke programe“ kroz koje smo se inicirali u fudbal. Isto tako, imali smo i mnoge razloge da se "odrodimo“ od ovog sporta što se barem u pogledu praćenja nacionalnih klubova i selekcija delimično i desilo.
Ipak, moramo imati na umu da na svetu postoje nacije u kojima je fudbal slabo popularan iako ga prilično solidno igraju, kao na primer u Sjedinjenim Državama ili pak gde mu ne opada popularnost uprkos katastrofalnom odsustvu talenta, kao što je recimo slučaj Kine. Naravno, u ovim zemljama zakon velikih brojeva nudi "kritičnu masu“ za postojanje lige i dovoljnog broja zagriženih fanova, velikih ulaganja u klubove i infrastrukturu - ali, proći će još dugo vremena dok, recimo Amerikanci ne počnu da naš fudbal shvataju ozbiljno koliko god dobro i masovno ga igrali, naročito u mlađim kategorijama.
No, iako me odmah možete optužiti kao licemera ako za Svetsko prvenstvo upotrebim izanđali olimpijski moto da je "važno učestvovati a ne pobediti“, i da iz toga progovara frustrirani navijač jugoslovenske odnosno srpske reprezentacije, rekao bih da je meni kao ljubitelju fudbala to ključni adut u praćenju ovog takmičenja.
Naime, od detinjstva uživam u praćenju SVAKE utakmice na Svetskom prvenstvu upravo zato što je ovo retka prilika da vidim kako ljudi sa različitim pogledama na igru, fizičkim predispozicijama, mentalitetom i kulturalnim raskoracima pokušavaju da se iskažu u istoj disciplini. Otud me sve više i frustrira i tendencija da se višak talentovanih Brazilaca preliva u druge reprezentacije, što pored Brazila sa A reprezentacijom, imamo njihov B-tim raštrkan po drugim zemljama.
Međutim, uprkos ljubavi prema čistoti igre, moram priznati da sam kao i svaki navijač raznih fudbalskih inkarnacija naše države, imao određene padove tonusa kada sam gledao završnice turnira na kojima nas nije bilo.
Prvo finale svetskog prvenstva kojeg se kao kroz maglu sećam bilo je 1986. godine i tada je Dijego Maradona postao moj omiljeni igrač i prvi sportski heroj. U nekoj tadašnjoj novini, recimo NINu bila je objavljena karikatura, u formi postera i zamolio sam roditelje da mi je zalepe na zid. Da ne bi oštetili zid fetišizujući mog prvog fudbalskog idola, zalepili su ga na kaljevu peć. Kada je počela grejna sezona, Maradona se samo skupio i sagoreo.
Drugo finale koje sam pratio bilo je 1990. godine u Italiji. Sve nade sam ulagao u Maradoninu Argentinu. Tada se situacija u Jugoslaviji već zagrejala, a Maradona je po Italiji svojim političkim izjavama delovao kao da prenosi naše tenzije i na njihove terene. Moram priznati da sam na tom prvenstvu Argentince više doživljavao heroje nego naš tim, naročito na početku. Uostalom šampioni su već u prvoj utakmici doživeli peh sa greškom a u drugoj i hendikep sa povredom golmana a naši su kiksirali protiv Nemaca. Ipak, vremenom su se naši pokazali kao junačka ekipa, i naravno da sam u četvrtfinalu navijao za Jugoslaviju, no ispadanje mi nije teško palo jer je bilo od Maradonine Argentine, mada senku na sve baca to što se u samoj utakmici moj heroj nije baš proslavio. Finale sa Nemcima pamtim kao bled meč u kojem je presudio najmanje popularan vid postizanja gola.
Treće finale bilo je 1994. Jugoslavija je bila pod sankcijama. Maradona je suspendovan tokom turnira. Doživeo je svoju fudbalsku smrt ali se rodio novi heroj - Romario. Brazilci su se posle dugog posta vratili na scenu i uspostavili jednu pravilnost - da početkom decenije postavljaju standard koji drugi pokušavaju dostignu, a često i njima samima ostaje nedostižan. Narodni heroj svih tadašnjih Jugoslovena bio je Jordan Lečkov zbog svoje nepretenciozne frizure i Hristo Stoičkov zbog neverovatnog talenta, ali na kraju Robertu Bađu, rivalu Deje Savićevića, su samo Romario i Brazilci mogli da pomrse račune. Finale se završilo penalima, uzbudljivim ali još manje „ubedljivim“ vidom rešavanja, ipak bio sam ispunjen.
Nažalost, Romario se nije našao u brazilskom sastavu 1998. godine i tada će Brazilci pokazati svoju tendenciju da sa "zrelijim“ timom postižu manje nego sa onim koji bi inicirao renesansu. Jugoslavija je, s druge strane, tada igrala predvođena Slobodanom Santračem, trenerom koga smo tada smatrali verovatno najgorim mogućim rešenjem, povela je tim sa dosta kompromisa, napravila neke fatalne greške kao što je recimo izostavljanje Anta Drobnjaka koji je te godine osvojio titulu sa Lansom, uprkos tome što nam je Lans bio baza tokom igranja u grupi.
Na kraju, Santračev tim uspeva da prođe grupu, namuči Nemce, časno ispadne od Holandije i u određenom smislu posluži kao dobar odraz naše tadašnje države - pun potencijala ali truo iznutra. Obrnutu sudbinu imali su Hrvati, koji su očigledno potencijalima bolje ekonomisali, možda jer su ga imali i nešto manje, i postigli su istorijski uspeh. U finalu su se sreli Zidanova Francuska i Ronaldov Brazil. Ispadanje Jugoslavije nije dovelo do opadanja tonusa u mom praćenju prvenstva, pre svega zato što sam pomno pratio Brazil koji je i bez Romarija, u svom sastavu imao mog novog heroja Ronalda. Očekivao sam da će ih Brazil pregaziti, ali Ronaldo je bio na terenu, koliko i Maradona posle suspenzije 1994. godine. Kako je davne 1994. Izjavio argentinski fudbalski aristokrata Fernando Redondo: "Dijego, tražili smo te svuda po terenu ali tebe nije bilo...“. Otprilike, tako se ponašao i Brazil te večeri mada me optimizam nije napuštao do poslednjeg trenutka, bazirao sam ga na zločinački malo iskorišćenom Edmundu. Iako i danas mislim da je tim koji su Brazilci poslali 1998. bio vrhunac te generacije, a ne onaj iz 1994. - nije uspeo da im donese "pentu“, a posle ovih događaja kreće sunovrat mog velikog heroja, Ronalda.
Prvenstvo 2002. smo preskočili. Igralo se u dosta napornim terminima za naše uslove, a ja sam bio u zabludi da će to prvenstvo biti vrhunac Argentine koja je mogla konačno da spoji nagoveštaje veličine iz timova koje je sastavljala 1994. i 1998. Batistutin dar je bio dopunjen potencijalom „olimpijaca“ iz Atlante 1996. i događaji iz Francuske su sugerisali da bi Argentina mogla da me obraduje. Na kraju, nije prošla grupu ali je prvenstvo dovelo do vaskrsenja Ronalda, i vredelo je ustajati rano ujutru da bi se posmatralo jedno, ukupno uzev čudno takmičenje, u godini kada se Amerika bolje plasirala u sokeru nego u košarci, na svetskim prvenstvima.
2006. godine nisam ništa očekivao od naše reprezentacije, pa me njeno rutinsko poniženje nije ni iznenadilo, naročito jer smo bili u grupi sa Argentinom, Holandijom i Drogbinom Obalom Slonovače. Ponovo sam sve karte bacio na Brazil, ubeđen da tim iz 2006. ima više kvaliteta od Skolarijeve selekcije iz 2002. koja je osvojila trofej. Za vreme prvenstva Italiju je potresao „kalčopoli“ - stizale su uznemirujuće vesti kao recimo slučaj Đanluke Pesota - ali na kraju Brazilci su prokockali ogroman dar, ali sam u teškom finalu ipak bio zadovoljan - Marčelo Lipi, strateg kog izuzetno cenim iako navijam za Milan, osvojio je Svetsko prvenstvo. Zidanova karijera je imala neslavan kraj u incidentu sa Materacijem ali moram priznati da mi taj detalj nije zasmetao jer mislim da ni kad je osvajao Mondijal 1998. ni Euro 2000. nije bio pobednik po mom ukusu.
Ispadanje Srbije 2010. godine me je prilično izbacilo iz takta. Onakvu grupu i onakav kostur takmičenja još dugo nećemo dobiti. Argentince je predvodio Maradona sa klupe, to mi je unelo malo svetlosti u dalji tok prvenstva ali onda su ih Nemci ponizili. Brazil je predvođen Dungom delovao kao ekipa koja bi mogla ponoviti Skolarijevu čvrstinu, ali naprosto ovaj nekadašnji "orač“ sa sredine terena se previše lišio majstora da bi stigao daleko. A da ironija bude veća, Holandija ih nije nadigrala u loptanju već ih je izgurala sa terena iako je Dunga doveden da to predupredi. Na kraju, drago mi je što je Mondijal osvojila Španija, zemlja koja nije priznala Kosovo, a nadam se da će se taj trend "da se dobro dobrim vraća“ nastaviti i 2014.
Ovo prvenstvo se dešava van Evrope. Ipak, termini utakmica su prihvatljivi za nas. No, zakonitosti prvenstava koja se igraju u Južnoj Americi podrazumevaju da se lokalnim timovima mora dati veća uloga favorita nego da se igra igde drugde. Iako Brazil nije dobio organizaciju Svetskog prvenstva kao onomad Francuska da bi se oporavila od serije slabih rezultata, i dve nagle smene generacija, Južnoamerikanci će sigurno doživljavati ovaj Mondijal kao priliku da dokažu kako se kod njih igra najbolji fudbal. Zato neke ekipe poput Urugvaja ne treba sagledavati "realno“ već i u novom svetlu.
Ovo prvenstvo će biti puno heroja. Mesi će recimo biti pod velikim pritiskom da dokaže kako može da doprinese i reprezentaciji a ne samo Barseloni čija igra mu je prilagođena. Lično, voleo bih da Drogba uradi nešto veličanstveno jer mu je to promaklo na prošlim izdanjima. Slično važi i za celu hrvatsku generaciju iako mi se čini da je Štimac manje zreo strateg od Bilića, nisam siguran koliko je Niko Kovač dobro rešenje sa svojim nameštenjem u poslednjem trenutku. Nikada ne bih otpisao Italijane iako deluju krhko, a tada su - kao što znamo - najopasniji. Videćemo šta će se desiti sa Špancima i Nemcima koji su se "potrošili“, jedni pobedama a drugi tesnim porazima, s tim što su Španci sada samo stariji a Nemci su možda „zreliji“ a možda su stekli kompleks kao Krojfovi Holanđani tokom sedamdesetih. Brazilci s druge strane mogu i neprijatno iznenaditi zbog jako lošeg imidža koji ima ovogodišnji Mondijal kao takav pošto ga javnost percipira kao rasipanje novca u vreme krize. Podrška nacionalnom timu stoga može biti vrlo diskutabilna.
Maradonu i Romarija kao "neopravdano odsutan“ naslediće Zlatan Ibrahimović.