Dušan Mihajilović je ponovo "odigrao" konstatnih 90 minuta u dresu MONDA. Evo njegove druge kolumne u kojoj je probao da napravi listu heroja, bitangi i princeza Mundijala. Pamćenje mu doseže do Meksika 1986. godine...
beline šlajfni i specijalnih rubrika, organizuju različite izbore za mundijalsko ovo ili ono.
Izbori za najlepšu bradu, najtraktivniju svastiku ili najelegantniji dres su čuda za pola sata,
efemerne pojave, i tako ih valja i tretirati. Čisto fudbalski posmatrano, svaki od ovih 8
mundijala (koje sam "aktivno konzumirao“) je, po pravilu, na svetsku pozornicu promovisao
nove heroje igre, lavovima bacio bitange vredne kolektivnog prezira, i istovremeno krunisao
mundijalske princeze. Napomena: ovde se misli na fudbalske primadone i antiheroje, ne na nus-produkte društvenih mreža koje za estradnu samopromociju koriste nevinu i plemenitu
igru, Smartphone uređaje i/ili Nokiju zadenutu na vidljivo mesto.
Krajnje subjektivno ću premotati priču do Meksika 1986. i jedne od najvećih kontroverzi u istoriji fudbala, koja je, zahvaljujući sudijskom trojcu iz Tunisa, za deo čovečanstva vrhunsko lupeštvo i simbol svega što ne valja u fudbalu, a za neke druge izraz herojstva i otpora.
U Meksiku su viđeni: neponovljiva maskota, pesmom pankera iz istočnog Londona
nagrđena "božija ruka" D. A. Maradone, i kao njegova anti-teza - vešti strelac Gari Lineker koji je tog leta golove zabio svima osim Marokancima.
Četiri godine kasnije, Lineker je lentu heroja zamenio oreolom princeze, i to tako što se na travi stadiona Sv.Ilija u Kaljariju osim sa Mikom MekKartijem i Pol Mekgratom borio i sa dijarejom.
Italija 1990. u etar je lansirala prenose sa do tada "neviđenim“ Amiginim infografikama,
ali i nekoliko fudbalskih heroja čije je prisustvo iznenadilo čak i Panini. Rože Mila, tačnije njegov golgeterski ples i sedama prošarani brkovi, i Salvatore "Toto" Skilaći su globalnu slavu, statuse ikona i duplerice u sportskim magazinima pobrali bukvalno sa tribina.
Sličnu autsajdersku ulogu je u Americi 1994. odigrao izvesni Oleg Anatoljevič Salenko, o kome ni pre, a ni posle utakmice na kojoj je Kamerunu dao pet golova većina zemljana
nije čula ni reč. Bitange klasa 1994. su, po dubokom ličnom uverenju, svi koji su igrali drugo najdekadentnije finale u istoriji fudbala. Titulu princeze kolektivno je zaslužila sjajna generacija Bugarske (Stoičkov, Lečkov, Ivanov...) koja je osim igrama plenila i izgledom, što je Panini uredno dokumentovao.
I tako dalje, i tako dalje... Sada sigurno razumete o čemu pišem, pa možemo da se vratimo aktuelnostima. Na Brazuki se situacija već posle takmičenja u grupama poprilično razbistrila.
Većina planetarnih asova (čast izuzetnom RVP!) se izduvala tokom duge klupske sezone i na snimanju reklama za čips i tečni sapun, tako da su u prvi plan borbe za laureata u kategoriji "heroj" izbili Očoa, Žoel Kempbel & deset Kostarikanaca, Vahini pustinjski "šljakatori", i James Rodriguez. Na finalnu ocenu žirija će sigurno uticati i konačan plasman reprezentacija, ali treba registrovati i da je sve što su tokom prethodnih 20 dana pokazali reprezentativci Čilea vredno divljenja.
Osim za 3 i po miliona sunarodnika i najostrašćenije navijače Liverpula, Luis Suarez je, sudeći po atmosferi koja je kreirana, za ostatak čovečanstva suverena zloća, opasnost po društvo i razvoj fudbalske igre. Osoba koja daje loš primer mladima i zbog koje "više ne smeš da odvedeš dete na utakmicu“. Hmmm. Brnjicu Hanibala Lektora će izvesno nositi kao beleg dok je živ. Sudije iz pasivnijih krajeva zemaljske kugle samo njemu mogu da zahvale na tome što bes stadionskih pravednika i britke tastature fudbalskih blogera nisu direktnije usmerene ka njima.
Konkurs za princezu Amazonije je otvoren, mada je teško zamisliti da će u preostalih 10-ak utakmica biti viđene gracioznije kretnje od onih koje je pokazala šestorka (devetorka?) u odbrambenoj tarabi Grčke. Ili teatralniji protesti od onih koje je CR7 uputio foto-objektivima, sponzorima i Miloradu Mažiću.
Grčka - Portugal: kao i obično nerešeno. Zakucano nula - nula.
Dušan Mihajilović, fanzinaš veteran i objektivna beogradska publika