Kolumnista MONDA Neša Petrović rekapitulirao je završnicu Evropskog prvenstva u Francuskoj. Navijao je za Italijane, ali su ga Nemci rastužili. Ili Zaza i Pele. I da li vilenjaci zaista postoje!?
Šezdesete...
"Nek’ pobedi bolji", poručuju novinari Nereu Roku po završetku konferencije za štampu.
"Bolji? Nadamo se da neće!", odgovora čuveni trener. Uz zastrašujuću grimasu na licu. Savršeno svestan kvaliteta protivnika i mana svoje ekipe.
...
Za vilenjake kažu da žive ispod kamenja. Legenda ih smatra potomcima Evine dece. Besmrtni su i imaju moć nad prirodom. Rađaju se uz pomoć deteline sa četiri lista. Kruže razne priče. Vilenjak pozvao ribara na gozbu, jer je spasao život njegovom sinu. Vilenjak darovao ženu puterom, jer je perući veš, slučajno oprala i njegovu kućicu.
Meni se više sviđaju one sa fudbalskom fabulom. Avgust 2004. Island tuče Italiju 2:0. Bufon crveni od stida i sumnja u kvalitet Lipijevog tima: "Možda mi i nismo za velika dela". Dve godine kasnije, Azuri su prvaci sveta. Sa sedam igrača iz startne postave koja se osramotila u Rejkjaviku. Na klupi Islanda selektorski tandem Sigurvinson - Olafson.
Njihovo "son" je naše "vić". U mnogo većem procentu. Protiv Portugala u Sent Etjenu, svih 11 sa istim završetkom. Svetski rekord. Danci su ’64 istrčali sa desetoricom "sen".
Doduše, nisu ni blizu "De Feo tima". U nižerazrednom klubu iz Irpinije svi imaju isto prezime. Kompletan igrački kadar, članovi stručnog štaba, rukovodstvo i 12 sponzora. Svi su De Feo. Štaviše, klub igra na stadionu koji se nalazi u ulici Rafaele De Feo.
Priče kruže dalje. 24. april ’96. Island tuče Estoniju 3:0. Rutinski. Toliko glatko da u 67. minutu može da se izvrši istorijska izmena. Izlazi Gudjonsen, ulazi Gudjonsen. Jesu "sen", ali nisu Danci. Vremešni Arnor prepušta mesto maloletnom Ejduru. Otac se oprašta, sin debituje.
Na istoj utakmici, igru Islanda kreira Olafur Tordarson. Bez trunke sentimentalnosti prema rođenom bratu Tejturu, treneru estonskog tima!? To ima samo u carstvu vilenjaka.
Tamo i vulkan donosi sreću. Erupcija Ejafjola 2010. Kolaps u vazdušnom saobraćaju. Umesto u Blekburn, Levandovski iz Leha odlazi u Dortmund. Umesto avionom, Barsa u Milano putuje busom. Skoro 23 sata cimanja i maltretiranja. Zicer za Murinja. Snajder, Milito, Majkon. Lavi hvala, idemo dalje. Do finala. Do Madrida. U večnost.
Eto. Nema vilenjaka samo u "Hobitu" i "Gospodaru prstenova".
Na Islandu, 56 odsto stanovništva veruje u ta mala ušata stvorenja. Od toga, 32 odsto smatra da je njihovo postojanje moguće, 16 odsto da je vrlo verovatno, a 8 odsto uopšte nema dilemu. Zaklinju se da su ih videli uživo! Vilenjake sa bebama na tribini. Stavili im sluške da ne čuju buku. Slavili poraz kao da je trijumf. 332.000 vilenjaka na dočeku fudbalskih heroja. Kako im protivurečiti posle čudesa u Francuskoj. Nije li Lagerbek sastavio tim od vilenjaka. Mitoloških bića koja donose sreću.
Sakrili su šiljate uši, pustili bradu i brkove. Vešto se kamuflirali i napustili skrovišta.
Umesto deteline, uzeli loptu. I opčinili masu.
Neko reče da su ispali i vratili se kući. Ne verujem. Ne to da su ispali, nego da su uopšte igrali.
Meni deluju kao opsena. Prirodna potreba za lepim, čistim, poštenim i nevinim. U gomili apsurda i bluda. Halucinacija. Pre nego iluzija.
...
Fudbal je sport koji su izmislili Englezi. Igra u kojoj stalno pobeđuju Nemci. Osim kada nalete na Italijane. Anahrona definicija najstr(a)esnije stvari na svetu zrela je za ozbiljnu rekonstrukciju. Ovi što ga izmisliše, pola veka ne znaju za trofej. Čak i taj jedan oteše na pravdi Boga. Zahvaljujući Dinstu i Tofiku Bahramovu.
Ovi drugi zaista pobeđuju, ali tu i tamo dogode se Tores, Pujol ili Grizman. Što se tiče trećih, oni više ni za Nemce nisu bauk. Greh je ravnodušno pratiti spektakl. Nisu Evropsko i Svetsko svake godine. Nama čija reprezentacija učestvuje ’kvartalno’, nema druge nego da nađemo alternativu.
Zato, FORZA AZZURI. I oprostite na pristrasnosti. Valjda je suština u groznici velikog meča. Kada se tresete zajedno sa uzdrmanom prečkom. Zar da čekam 16 godina na taj neodoljiv osećaj!? Ne pada mi na pamet!
Drhtao sam kao da je Srbija. Sve se otvorilo. Posle Španije, stalna mušterija. Zicer za polufinale. Nije moglo lakše!!!
Navukli su bili opasne traume. Riverin ubod u srce u 111. minutu. Utakmica veka na Acteki. Vrelina Meksiko sitija. 4:3 i finale sa Brazilom.
1970. Rosi, Tardeli, Altobeli. Plotuni na Bernabeuu. Plus promašaj Kabrinija sa 11 metara. 3:1 i titula svetskog prvaka 1982.
Groso i Del Pjero. Dortmundski espreso na eks. U minut do ponoći. I u ponoć. 2006.
Balotelijevi trbušnjaci. Varšava 2012.
Moralo je jednom. Zašto baš sada?
Prosto. Zato što je fudbal zasnovan na principu ravnoteže. Kao i sve u životu.
Ti prokleti penali! Smuče ti se u Los Anđelesu ’94. Posreće u Berlinu 2006. Da su bar izgubili 4:0. Kao od Španije u Kijevu. Tu bar znaš na čemu si. Zuji ti u ušima od šamara i ne razmišljaš o propuštenoj šansi.
Nemci nisu promašili od ’82! Uli Štilike pa Tomas Miler. Hej, 34 godine, 22 sigurne egzekucije. Kraljevi penal-drame.
A onda čak tri ćorka u prvih pet serija. I to nije dovoljno? Ma daaaj! Zašto baš sada?
Pozvao sam sportskog psihologa. Bilo je jače od mene. Živo me zanimalo šta je u glavi čoveka koji stepuje tokom zaleta u presudnom trenutku karijere.
"To su najteže odluke u fudbalu. Posle svake šanse u regularnom toku znaš da ima vremena za popravni. Kod penala ne. Sve je u tom jednom udarcu. Sudbina utakmice. Karijere. Slave", otkriva mi Vlada Borković, član šampionskog štaba Veljka Paunovića.
Odakle onda pravo Peleu da glumi klovna pred najboljim golmanom današnjice.
Vrapci znaju da je najvažnije izbeći direktan kontakt očima. Ako vam ulovi pogled, golman postaje gospodar situacije.
"Psiholozi koriste izraz ’penal-efekat’. Javlja se kod igrača u trenutku kada postave loptu na ’kreč’. Nekom čudnom čarolijom, gol se smanjuje, a golman povećava. Višesturko. Sve postaje komplikovano. Izvođač gubi samopouzdanje. Nije više siguran da je doneo pravu odluku. Šutira tek da bi šutnuo. Ne da bi pogodio".
Moskva 2008. Van der Sar prima pet od Čelsija. Sve u levi ugao. Lovi pogled Anelke u sedmoj seriji. Pokazuje mu rukom. Francuz menja stranu, a Junjated osvaja trofej.
Đenova 1990. Pet Boner se krsti pred svaki penal. Ređaju se izvođači. Hadži, Lupu, Rotariju, Lupesku. Irac ni blizu lopte. Uoči pete serije, stavlja prst na čelo. Timofte greši, Rumuni idu kući. Ima i do raspoloženja igrača. Opet Liga šampiona. Pustite snimak mančesterskog i istanbulskog finala. Zalet Andreja Ševčenka. Uporedite izraz lica protiv Juventusa sa onim protiv Liverpula. Pogodite kada je dao gol. Lako je. Suviše očigledno.
"Riberi je jedan od retkih koji nikada ne razmišlja unapred. Odluku donosi u trenutku šuta. Kod njega ne pomaže nikakav skauting".
Penali u Bordou vratili su Italijane u surovu realnost. Cirkuske tačke Zaze i Pelea. ’Brnovićevski’ šut Matea Darmijana. Odluka da štoper izvede penal u ključnom trenutku. Savršeni dokazi tehničke limitiranosti. Slika i prilika naslednika Rive, Bađa, Totija, Del Pjera...
Ujedno, pokazatelj trenerskog potencijala Antonija Kontea. Samo čudotvorac od gomile mediokriteta napravi ’skvadru’. Tim za respekt. Kadar da Belgiju i Španiju oduči od fudbala. Perfektnom taktikom i vojničkom disciplinom.
Jaslice u Bariju. Osnovna škola u Atalanti. Gimnazija u Sijeni. Fakultet u Juveu. U Francuskoj, prijemni za Akademiju.
Položio sa desetkom. Sada je u rangu Anćelotija, Gvardiole, Čola, Murinja, Emerija.
"Ciao kolega", sme da im se obrati i da se ne postidi.
Diplomski rad ima samo jednu manu. Nije predvideo poraz kao opciju. Otuda suze Bufona i Barzaljija.
Slušajte Bonipertija, legendu Juventusa: "Pobeda nije važna. Ona je jedino što dolazi u obzir".
Žao mi je sinjor Boniperti. Život je ispred fudbala. A da bi živeli, moramo i da gubimo.
Ko je osetio poraz, shvatio je značaj pobede. I još više uživao u njenoj slasti. U nedelju je finale. Sen Deni. CR7 protiv AG7. Pobedniku ide sve. EURO, slava, Zlatna lopta.
Ma koga to zanima. Zavesa se spustila u Bordou.
Nek’ pobedi bolji? Bože sačuvaj i sakloni.
--------------------------
SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA