Postoje dva Tonija. Jednog kom ste zahvalni što se u oktobru ili decembru javio na telefon i drugi zbog kojeg ste zažalili što ste uopšte zvali. Ali, priča nije prosta... I počinje na obalama Južnog Velsa.
Čelični Entoni Ričard Pjulis, rođen pre 59 godina u Piglvenliju, predgrađu velškog grada Njuport, nije sa 19 godina dobio trenersku diplomu Fudbalske asocijacije, a sa 21 godinom postao najmlađi fudbaler vlasnik UEFA Pro licence svih vremena da bi ostrvski sportski novinari jednog dana smatrali vatrogascem.
Zapravo, nazivali ga "Red" Aderom, što je vremenom postao sinonim za čoveka kojeg zovu kada izbije požar.
Pokojni Amerikanac irskog porekla, Pol Nil "Red" Ader stekao je 30-ih godina prošlog veka ime, bogatstvo i uticaj neverovatnom sposobnošću da ugasi požar koji bi izbijao u naftnim bušotinama, bilo na kopnu bilo na moru. Čak je u poznim godinama bio akter i Zalivskog rata, gde mu je posao bio da gasi bušotine koje su irački vojnici palili napuštajući Kuvajt.
Iako je i njegov pokojni otac, Anđelo, sin migranata iz Toskane život proveo i okončao u pogonima teške industrije širom velških luka, Toniju poređenje sa "Red" Aderom nikada nije prijalo. Tačnije, bio je ljut na svakoga ko bi ga tako oslovio.
Međutim, kada je danas prihvatio da preuzme drugoligaša, Midlsbro, 36 dana nakon što je dobio otkaz u premijerligašu, Vest Bromvič Albionu, menadžer koji za 40 godina staža u fudbalu nikada nije ispao iz nekog takmičenja samo je doprineo da i sutra pronađe svoju sliku u vatrostalnom odelu, sa kacigom i crevom u rukama kako gasi jedan od brojnih plamenova koji buknu na engleskim terenima svake godine u periodu između oktobra i decembra (kada pravim požarima vreme nije).
Ne računajući drugi pokušaj u Stouku na Trentu u junu 2006. godine, gde je prvobitno doveden u novembru 2002. kako bi spasao crveno-bele ispadanja u Ligu 1, Pjulis je odlaskom na "Riversajd" stadion gde će ga sačekati upražnjena kancelarija Garija Monka šesti put u nizu prihvatio da preuzme neki klub u toku sezone.
Uvek i svuda sa osnovnom namerom da se izbegne ispadanje u niži rang.
Kada je stažiranje započeto 1992. u nižim ligama, na klupama Bornmuta, Džilingama, Bristol sitija i Portsmuta konačno završio tako što je od novembra 2002. do maja 2005. uspeo da spase Stouk ispadanja u treću ligu u poslednjoj utakmici sezone, pa uvede ovaj klub u Premijer ligu nakon 23 godine neuspešnih kampanja, Pjulis je teško i mukotrpno stečenu priliku da radi u elitnom društvu doveo u pitanje prvo ostajući veran sebi i "kalčo" korenima, a potom i prihvatajući pozive na koje se neke od njegovih kolega nisu javljale.
Stouk je preuzeo u novembru, Plimut u septembru, tada je dobio priliku da se u Stouk vrati kada je pravi trenutak za to, u junu, ali od tada praktično nije ugasio rotaciono svetlo kao ni mobilni telefon pa se u Kristal Palasu pojavio u novembru, Vest Bromu januaru i evo Midlsbrou krajem decembra.
Koliko nije slučajno što ga postovećuju sa vatrogascem, toliko nije ni što pozivaju njegov broj za hitne situacije na koji se uvek odaziva i, u maniru pravog profesionalca, obavi posao za koji je doveden. Tu je zapravo i srž probolema.
Pjulis za 40 godina staža, kao velški Pjetro Vjerhovod na potezu od druge do četvrte lige, potom kao trener i na kraju kao "sezonski" mendažer nikada nije ispao iz lige, nekoliko puta vodio je klubove u viši rang, ali i (osim u jednom kratkom periodu u drugom boravku na "Britanija stadionu") nigde nije postigao nešto više od toga.
Ne samo da su se navijači i vlasnici ovih klubova lično uveravali u to da mit o Toniju Pjulisu nestaje onog dana kada ekipa osvoji 40. bod u sezoni, već je i matematika više puta nepobitno dokazala da to zaista jeste slučaj. Zagovornik ideje da je baš toliko dovoljno da se ne ispadne iz Premijer lige (niko ga do sada nije uverio u suprotno) u prethodnih devet sezona u elitnom engleskom društvu osvajao je redom 45, 47, 46, 45, 42, 45, 44, 43 i 45 bodova.
I to je OK.
Međutim, problem nastaje onog trenutka kada Pjulisovi timovi osvoje 40. bod i, po pravilu, prenosi se na naredni prelazni rok, pripremni period i početak sledeće sezone.
Postoje dva Tonija - jedan koji pobeđuje velike, igra na osetan broj nerešenih rezutlata, traži šansu dugim loptama i golovima iz prekida i tako pobeđuje u 35 odsto utakmica i onaj drugi, koji se potom pretvara u menadžera sa 0,8 bodova po meču, koji zadovoljan ispunjenim lagano privodi sezonu kraju "deleći" bodove i kome treba i kome ne treba.
Taj Toni, poput vatrogasca koji je spasao živote i nešto imovine, pa ne juri nazad u stanicu, pobeđuje u 14 odsto slučajeva nakon obezbeđenog opstanka. Do prošle sezone kada je vodio VBA, Pjulis je imao pet pobeda u karijeri u 36 mečeva posle 40. osvojenog boda.
Onda je pomerio granice prihvatljivog - prošlog februara prešao je magičnu granicu u februaru (!?), popeo VBA na osmo mesto na tabeli i od tog dana do kraja sezone zabeležio skor: 1-2-9 osvojivši pet od mogućih 36 bodova.
Računajući od utakmice sa Arsenalom (3:1, 18. mart), kada mu je umalo uspelo nemoguće - da smeni nesmenljivog Arsena Vengera - Pjulisov tim u narednih devet utakmica nije pobedio nikoga.
Osvojio je dva boda.
Otkaz na "Hautornsu" dobio je u prvom delu naredne sezone ostavivši ekipu tamo gde nije nijednu pre - uz zoni ispadanja.
Ispostavilo se da sve ovo, mesec i par dana preko, nije bilo nedovoljno dobro za vlasnike Midslbroa, koji su se uplašili da bi Monk u najgorem slučaju mogao da produži pad kluba iz Premijer lige, preko Čempionšipa, pravo u Ligu 1 i to u rekordnom roku. I tu, jer priča uvek ima dve strane, dolazimo do Tonija kojeg mnogi žele i mnogi poštuju.
S punim pravom!
Jer, kada se pred vama u svlačionici pojavi par očiju zbog kojih je nelagodno bilo mnogim fudbalskim mudracima, a vi ste pre toga zadovoljni dugoročnim ugovorom i beneficijama ostrvskog života već posla koštali jednog nadređenog koji se svakog ponedeljka ujutru preznojavao pred investitorima i direktorima objašnjavajući vaše neobjašnjive poteze, jedino što vam ostaje je da ćutite, radite i osvojite 40. bod.
Ali, Toni nije praznoliki galamdžija sposoban da na silu diže tenziju u svlačionici mesec, eventualno dva. To je, podsećamo, svetski rekorder u sprintu ka UEFA Pro licenci koji je rekord postavio igrajući aktivno fudbal bez obzira što se to svelo na tuču sa napadačima Bristolovih, Njuportovih, Bornmutovih, Džilingama i opet Bornmuta.
To je čovek koji je sa 16 godina napustio Anđela i Džejn verujući da je poseban i da za njega postoji mesto tame negde gde igraju najbolji a gledaju najbogatiji.
"Sećam se da sam kao momak, napuštajući Južni Vels sa 16, sedeo u vozu i razišljao: 'Moram da napravim nešto od ovoga, ne želim da se vratim tamo'. Kada je bilo teško, kao fudbaler ponavljao sam sebi: 'Ne odustaj, ne odustaj'. To je, pretpostavljam, neka forma opstanka. Što bi Klafi rekao (pokojni fudbaler Brajan Klaf, prim. aut): 'Sve je u borbi'", pričao je Pjulis u jednom intervjuu 2016. godine i bio je u pravu - kada je borba za ciljeve u pitanju, malo ko može da mu stane na crtu.
On je 2009. istrčao Londonski maraton u 52. godini života u vremenu 4:31,57 samo da bi prikupio novac u humanitarne svrhe, što je bio osnovni razlog i zbog kojeg se tri godine kasnije popeo na Kilimandžaro.
Pjulis je 2015. godine (dodajte šest na one 52) bio član veslačke posade koja je uspela za sedam dana da stigne od simbola Londona, Tauer bridža, niz Temzu, pa preko Kanala, sve uz Senu do simbola Pariza, Ajfelovog tornja…
...takođe samo da bi prikupila humanitarnu pomoć.
A, to je "nekih" 725 kilometara što slatkom što slanom vodom tokom kojih je prikupljeno 250.000 funti.
To je čovek koji je spremajući Stouk za "Monday night" utakmicu sa Aston Vilom 13. septembra 2010. godine saznao da, nakon što je 1992. primio vest o tome da mu je otac iznenada preminuo od posedica izliva krvi u mozak, ni majku neće videti poslednji put jer je i ona otišla iznenada i tiho.
Taj čovek nije imao snage da stoji pored aut linije u prvom poluvremenu, ali se pojavio na "Britaniji" u nastavku, pri rezultatu 0:1 i inspirisao ekipu da golovima Kenvina Džonsa i Roberta Huta napravi preokret i izazove erupciju pomešanih osećanja među navijačima Stouka koji su mu priredili ovacije.
Šta takvom čoveku da odgovorite kada vas pita: "Momak, je l' možeš da mi obezbediš 40 bodova? Samo to tražim…" Reci: "Mogu, šefe, nikakav problem. Videćete!" ili ćuti, gledaj u pod i pusti drugoga da proba.
Šta se, međutim, dogodi nakon što zavet bude ispunjen? Teško je reći.
"Ne mogu da se složim s time, dođite na moj trening, videćete da ne radimo ništa drugačije u odnosu na utakmice pre tog 40. boda", rekao je jednom i slegao vremenima.
Nije to alibi, verovatno ni on sam ne zna šta je razlog…
Jer kada kompletnog sebe osmislite kao nekoga čija se sezona ne završava kada je kraj, već kada ste procenili da je bilo dovoljno, kada od ulaska u voz sa nezavršenom srednjom školom date sebi zadatak bežeći od nečega što ne želite da vam se dogodi, nekad njuportske kiše danas drugoligaški fudbal, onda može da se dogodi da ste previše vremena proveli gledajući iza, a ne ispred sebe.
Maraton se završava prolaskom kroz cilj posle 42 kilometra i 195 metara. Pohod na Kilimandžaro okončan je na 5.895. metru nadmorske visine.
Ali fudbal…
...ta divna stvar se nikada ne završava - kraj jedne sezone samo je početak sledeće.
Toni, srećno i gledaj gde voziš!