U rubrici "čitaoci pišu" objavljivaćemo najbolje vaše tekstove koji se tiču Svetskog prvenstva u Rusiji. Student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Marko Jović donosi nam zanimljivu priču o reprezentaciji Belgije i njihovoj raznolikosti.
/piše Marko Jović, student žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu/
Kako doći do same završnice Svetskog prvenstva u fudbalu?
Jednostavno je, kvalitetan igrački kadar je svakako uslov, međusobno razumevanje i raspolaganje istim jezikom olakšava zajedničko rešavanje problema, a umešnost stručnog štaba je prečica ka cilju. U svakoj jasnoj situaciji uvek postoji neka "kvaka", razlog zbog kog sve postaje teže, ili makar zanimljivije.
Na svetu postoji 7,6 milijardi ljudi, koji se sporazumevaju pomoću 7.106 raspoloživih živih jezika i nastanjuju 195 različitih država. U moderno doba svega 32 nacije doguraju do Svetskog kupa, služeći se međusobno sa jedva preko 20 jezika.
Tako se i među pomenutim jezicima koje koriste učesnici Mundijala nalaze i flamanski, engleski, nemački, francuski i španski, a da bi stvar bila čudnija, svih tih pet jezika koristi jedna selekcija - selekcija Belgije!
Uprkos tome, sada su u polufinalu, na mestu kojem su se nadali, ali na koje istorijski nisu naročito navikli. Godine sportskog i fudbalskog neuspeha obeležile su državu sa zapada Evrope, mentalitet gubitnika sada je njihov krst, možda ne u sopstvenoj dnevnoj sobi, ali ostatak planete na njih gleda kao na nedovoljno dorasle upravo zbog izostanka potvrde na najvećoj sceni.
Pfaf, Šifo, Ferkautern i kompanija su u Meksiku 1986. leteli preblizu suncu, razveselili narod i opekli se toliko da su bol osetile generacije potomaka. Četvrto mesto sa tog prvenstva ostalo je njihova omiljena slika na nedodirljivom mestu u sobi, ona koju ne brišete bez obzira na prašinu koja se uhvatila na njoj, zato što je baš takva - savršena.
Azarova generacija je došla na podijum sa sunđerima i sredstvima za čišćenje, spremna da staroj generaciji podari omaž ali i svoja imena ureže u sećanja fudbala i planetarnih takmičenja. Breme favorita iz senke - jer je mesto običnih favorita bilo već zauzeto ekipama koje će nas svojim učešćem razočarati - uspešno su prihvatili i dokazali da su postojala pokrića za šampionske prognoze. Došli su na korak do samog kraja, kroz napad i zabavu, tesne utakmice i promene taktike.
Ali, njima je sve to bilo ipak nekoliko promila teže nego što se to na prvu loptu čini, za jedno nerazumevanje teže nego ostalima...
Na stranu sav pritisak koji se stvara u godinama velikih šampionata, pogotovo ako na njega dodamo to da je "loženje" uvek jače u državama koje imaju čemu da se nadaju, Belgija je na turnir došla u manje-više očekivanom raspoloženju. Pritisak je uvek poseban teret, ali ono što zapravo fascinira jeste mogućnost uspeha u uslovima otežanog razgovora, dogovaranja posredstvom pet jezika.
Novu generaciju kojoj se raduju i Flamanci i Valonci - "iskreni" Belgijanci i njihovi sudržavljani francuskog porekla - čine fudbaleri koji su u domovinu najboljih vafla pristigli iz brojnih bivših belgijskih kolonija u Africi i drugih država sveta.
Tako su braća Lukaku, Batšuaji i Kompani poreklom iz Demokratske Republike Kongo, Felaini i Šadli iz Maroka, Dembele iz Malija, dok Aksel Vicel vuče korene sa Martinika. Na sve to, selektor Roberto Martinez je Španac, njegov pomoćnik Anri Francuz, kada sve to uklopite imate mali koktel fudbalske egzotike.
Belgijanci su menjali taktike, formacije, ideje o igri u napadu, ali i u odbrani. Protiv Brazila pokazali su najinteresantniji šablon defanzivnog branjenja u srednjoj zoni puštajući Lukakua i Azara da stoje široko na vrhu 4-3-1-2 modela sa De Brujneom iza njih.
Martinez je na prvenstvu iz utakmice u utakmicu stvarao različitu sliku o sebi, na trenutke je delovao kao fudbalski hazarder, revolucionar i inovator, na trenutke kao neko nedovoljno hrabar da ispuni sve svoje zamisli, a spreman da ih ostavi nedovršene. Kao da je pokušavao da udovolji svim navijačima svoje selekcije, stanovništvu koje je podeljeno i složno samo kad igra reprezentacija.
Narod je u Belgiji oduvek podeljen na pripadnike flamanskog i francuskog govornog područja, u godinama iza nas flamanska oblast sve više je u ekspanziji, dok Valonija stagnira i biva skrajnuta. To dovodi do sve većih nesuglasica između pripadnika oba etniciteta, ali izgleda da se one ne odražavaju na reprezentaciju.
Reprezentacija funkcioniše kao klub, klub koji je našao zajednički jezik. Jezik fudbala ih spaja, smanjuje razlike i povećava šanse da budu najbolji.
"Separatističke ideje koje se prelamaju u državi nisu loše uticale na nas, one su nas ojačale! Trudimo se da ostanemo jedinstveni, da budemo tim. Retkost je da mala država poput naše ima ovoliki broj fudbalera svetske klase u isto vreme, stoga se trudimo da se koncentrišemo na naše sličnosti, a ne na stvari koje nas razlikuju i razdvajaju", rekao je Kompani još 2012. postavivši tako šine na prugu kojom će se ova generacija Belgije kretati od tog trenutka, pa sve do danas.
Fudbal i politika za njih su odvojeni pojmovi, nemaju potrebu da se ikada dovode u vezu. Fudbaleri pamte svoje korene, svesni su toga odakle dolaze, ali Belgija je njihova domovina i svetu stavljaju do znanja da poreklo i jezik ne mogu da stvore probleme unutar ekipe.
Zraci sunca ponovo su na licima Belgijanaca, da bi rizikovali opekotine moraće da se približe. To će učiniti ako se popnu uz stepenik na kom piše "Francuska", po mnogima najtežem koraku za njihov fudbal u prethodnih 30 godina.
Vreme je odradilo posao za njih, stvorilo sastav koji će se pamtiti bez obzira na rezultat i naučilo ih da se sporazumevaju i da spoznaju ono što je jedino bitno - da zanemare razlike i okrenu se sličnostima. Pokazalo im je i da nije važno kojim jezikom pričate, ako poznajete jezik fudbala.
Jer se upravo na tom jeziku pišu najlepše priče na svetu...