Crvena zvezda je apsolutno zasluženo poražena na "Parku prinčeva", ali u nečemu je, ipak, bolja od Pari Sen Žermena.
"To teško može da se shvati, to ne može da se plati. Taj osećaj naš kad pogodak daš", glase stihovi jedne od pesama navijača Crvene zvezde.
Upravo oni najbolje opisuju gostovanje crveno-belih u Parizu.
Igrao se 74. minut kada je Marko Marin zategao nogu i "opalio" po lopti koja se potom zakoprcala u mreži iza leđa Alfonsa Areole. Usledio je trk Zvezdinog fudbalera sa raširenim rukama i osmehom na licu. Kao da je doneo izjednačenje svom timu ili bar smanjio na gol zaostatka, a ne na četiri (do tog trenutka PSŽ je vodio 5:0, na kraju pobedio 6:1).
U sva tri "kopa" Zvezdinih navijača na tri različite strane "Parka prinčeva", uprkos tome što im zbog kazne UEFA nije bilo nimalo lako da dođu do ulaznica, usledilo je oduševljenje i sav bol gledanja dešavanja na terenu u prethodnih 70 i "kusur" minuta kao da je nestao. Taj jedan gol bio je dovoljan da se ponovo osete ponosno. Kao onda kada je u Salcburgu izboren plasman u Ligu šampiona.
Znali su crveno-beli odmah posle žreba šta ih čeka u grupi sa Liverpulom, Pari Sen Žermenom i Napolijem, ali nisu brinuli.
"Sami smo hteli da budemo ovde", izjavio je Vladan Milojević pred duel sa skupocenim Parižanima.
Posle 0:0 sa Napolijem na startu, nije sigurno očekivao tako ubedljiv poraz svog tima - najubedljiviji u istoriji šampiona Evrope iz 1991. kada je u pitanju međunarodna scena - ali već od prvog minuta bilo je jasno šta se sprema.
Može se Zvezdinim igračima zameriti da su bili previše uplašeni, da su paničili i bili nedovoljno borbeni i energični, međutim, pitanje je koliko je onih koji bi se drugačije snašli da su bili u njihovoj koži i naspram sebe imali Nejmara, Mbapea, Di Mariju, Kavanija, Veratija... Sve maksimalno željne da se iskupe za pređašnji poraz od Liverpula (2:3).
PSŽ je ekipa koja igra fudbal na nekom drugačijem nivou, predvođena najskupljim fudbalerima današnjice i nema mnogo timova koji im se mogu suprotstaviti ozbiljnije od crveno-belih. Teško je reći da bi Vladan Milojević i njegovi igrači trebalo da izvuku pouke iz ove utakmice, jer uslovi u kojima funkcioniše francuski klub ne mogu da se porede sa stanjem u kom je Zvezda.
Na ovo gostovanje trebalo bi gledati samo kao na veliko iskustvo, rezultatski bolno, ali po nečemu i lepo.
Pokazali su navijači crveno-belih kakvu emociju imaju prema svom klubu. Oko 1.000 ih je doputovalo u Pariz uprkos kazni UEFA i poteškoćama da dođu do nimalo jeftinih ulaznica. I pored toga što su znali da su šanse za povoljan rezultat gotovo ravne nuli.
Navijali su ceo meč, sa sve tri strane stadiona, pošto je severna bila zatvorena. Po završetku utakmice pozdravili su svoje igrače aplauzom i skandiranem "šampioni, šampioni".
Za razliku od njih, domaći navijači - osim jedne grupe koju čine mladići arapskog i afričkog porekla - oglašavali su se tek povremeno, najčešće na Nejmarovo pozivanje dok ide da izvede korner. Veliki broj njih stadion je napustio i pre kraja utakmice...
Zato, možda Crvena zvezda na terenu ne može da parira trenutno vodećim evropskim klubovima, ali ima i nešto na čemu joj drugi mogu pozavideti. Jer, emocija se novcem ne može kupiti.
Uveriće se Parižani najbolje u to kada u decembru budu gostovali u Beogradu.