Da li ste znali da je Dule Savić igrao sa Zinedinom Zidanom. Između ostalog, legenda Crvene zvezde ispričala je i taj deo našem kolumnisti Neši Petroviću.
Pre par godina prišla su mu dva studenta, zamolila ga da se slikaju i postavila mu klasično pitanje: ’razlika između fudbala nekada i sada’. Odmerio ih je pogledom i pitao za koga navijaju. Jedan za Zvezdu, drugi za Partizan.
Tražio je da mu izdiktiraju sastave Večitih sa poslednje prvenstvene utakmice. Zvezdaš je počeo ’Bajković, Ninkov, Vilotić, Evandro, Borha...’ i tu je stao. Partizanovac je nabrojao Stojkovića, Ilića i Babovića.
Bio je 11. maj i pitao ih je da li znaju zbog čega je taj datum bitan u istoriji srpskog fudbala. Ćutali su i slegali ramenima. Rekao je ’tog dana, 1966. godine, Partizan je igrao finale Kupa šampiona protiv Reala’. A onda im je izdeklamovao kompletnu postavu Partizana: Šoškić, Vasović, Jusufi, Rašović, Mihajlović, Kovačević, Bečejac, Bajić, Hasanagić, Galić i Pirmajer.
Studenti su se gledali zbunjeno, a on je nastavio: ’nije bilo izmena, pa su na tribinama ostali Ćurković, Damjanović, Davidović, Petrović, Vislavski i Vukelić, pošto Miladinović nije imao pravo nastupa’.
Nastavio je da ih zasipa podacima iz memorije. Tim sarajevskog Željezničara iz ’84. Pa onaj brazilski sa Svetskog prvenstva ’70. Sve na izust. Na kraju ih je zagrlio i rekao: ’Eto, u tome je razlika. Danas više nema šta da se pamti. Zato se vi ne sećate šta je bilo pre dva dana, a ja pamtim šta je bilo pre 50 godina’.
Dobrodošli u ’Mojih TOP 11’ sa Duletom Savićem, jednim od najpopularnijih fudbalera u istoriji Crvene zvezde.
SISTEM: 2-3-5
"Mnogo je ovih ’laptop trenera’ koji izmišljaju toplu vodu i prave konfuziju sa raznim kombinacijama. Ja sam veran starom modelu sa dva beka, liberom, dva centarhalfa i petoricom ofanzivnih igrača.
CRVENA ZVEZDA 1973 – 1982
Golmani:
Ratomir Dujković, Ognjen Petrović, Boško Kajganić, Aleksandar Stojanović, Živan Ljukovčan, Dragan Simeunović
Odbrana: Vladislav Bogićević, Kiril Dojčinovski, Živorad Jevtić, Nikola Jovanović, Mihalj Keri, Branko Klenkovski, Petar Krivokuća, Trifun Mihajlović, Miroslav Pavlović, Dragoslav Stepanović, Zoran Jelikić, Slavoljub Muslin, Zdravko Borovnica, Branko Radović, Mihailo Petrović, Ivan Jurišić, Zlatko Krmpotić, Milan Ivanović, Milan Jovin, Milovan Rajevac, Dragan Miletović, Slavko Radovanović, Milenko Rajković, Ljubiša Stojanović, Zoran Mališević
Vezni red: Jovan Aćimović, Zoran Antonijević, Petar Baralić, Slobodan Janković, Dušan Nikolić, Vladimir Petrović, Mile Novković, Dragan Džajić, Stanislav Karasi, Cvijetin Blagojević, Đorđe Milovanović, Boško Đurovski, Dragan Nikitović, Zdravko Čakalić, Slobodan Goračinov, Rajko Janjanin, Milan Janković, Ranko Đorđić, Žarko Đurović, Radivoje Ratković
Napad: Zoran Filipović, Vojin Lazarević, Aleksandar Panajotović, Miloš Šestić, Sead Sušić, Srba Stamenković, Milan Ćalasan, Dušan Lukić, Zoran Bingulac, Neđa Milosavljević, Milko Đurovski, Srebrenko Repčić, Radomir Savić
Treneri: Miljenko Mihić, Miljan Miljanić, Milovan Ćirić, Gojko Zec, Branko Stanković, Stevan Ostojić
"Sećam se svega. Bio je 21. mart. Prvi dan proleća ’72. Toma Milićević je vodio obe generacije omladinaca, jer je Miljenko Mihić bio u Splitu zbog obaveza prema omladinskoj reprezentaciji. Svlačili smo se ispod zapadne tribine, tamo gde su sada neki magacini. Mislio sam da ćemo trenirati na šljaci i kada je Toma rekao da izlazimo na glavni teren Marakane, mislio sam da nisam dobro čuo. Jednu grupu igrača je poslao na tuširanje, a nas šestorica smo ostali da igramo ’tri na tri’ u ćošku između zapada i severa. Imao sam osećaj da sam kročio na neku drugu planetu. Probni trening i odmah tamo gde su Džaja, Kule, Pavika i drugi moji idoli vojevali protiv slavnih evropskih klubova. Fantazija“.
Malo ’ševe’ u blizini tunela, pa se prešlo na konkretne stvari.
"Na kraju smo ostali samo golman i ja. Beli Mitrović je bio visok, jak, vrlo talentovan golman. Toma mi je odigravao pasove, ja sam šutirao, hvatao voleje... isključivo levom, pošto mi je desna služila za ustajanje iz kreveta (smeh). Onda mi je u jednom trenutku rekao ’bato, umeš li ti da udariš glavom’. A ja sam to jedva čekao. Uputio mi je centaršut, ja sam skočio i tako jako šutnuo glavom da je lopta pogodila Belog u bradu i unela ga u gol. Toma je prekinuo trening, sačekao me posle tuširanja tamo kod onih starih baraka, dao mi da potpišem neke kartone i rekao ’od danas si član omladinskog tima Crvene zvezde’“.
Ugovor je overen u prostorijama Fudbalskog saveza Beograda i jedna velika karijera je i zvanično mogla da počne.
"Bio sam drugi razred Gimnazije, časovi su se završavali u 12:40 i ja sam već u 13:05 hvatao autobus iz Uba za Beograd. Dole sa štajge na ’devetku’, pa sa Autokomande peške do stadiona. Uvek sam se šalio da mi ne treba zagrevanje za trening“.
Novi biser sa Uba. Posle onog koji je u tom trenutku već bio najbolji fudbaler Jugoslavije i jedan od najboljih na svetu.
"Najbolji i najpopularniji. Džaja se u tom periodu oporavljao od one užasne povrede koju mu je naneo Šarović iz Proletera i posle je otišao na odsluženje vojnog roka. Tako se moj debi za prvi tim poklopio sa njegovim vojnim obavezama u Somboru. Bio je 6. april ’74, igrali smo protiv Bora u Beogradu. Ali ja sam par meseci pre toga odigrao jednu revijalnu utakmicu i to protiv Džajinog vojnog tima Avijatičara. Bili su jaki, Marijan Čerček iz Dinama, Žota Antonijević... sve vojnici. Završilo se 2:2, dao sam gol i sećam se da je Žota jurio da me bije jer im je pukovnik Mašković obećao 10 dana nagradnog odsustva za pobedu protiv Zvezde. Nikada mi to nije zaboravio i stalno je govorio ’videćeš ti kad odeš u vojsku, šta znači dan van kasarne’. Bio je u pravu, mada ja taj gol ne bih menjao ni za šta na svetu“.
Kao ni onaj u 103. minutu revanša sa Paokom. Na početku pohoda ka polufinalu Kupa pobednika Kupova 1974/75.
"Ni danas mi nije jasno kako smo Grke izvukli u prvom, a slabašne Luksemburžane tek u drugom kolu. U Solunu je bio očajan teren, oni su poveli sa 1:0 i sačuvali prednost do kraja, iako je Pižon imao sjajnu šansu kada je vukao loptu od centra, predriblao golmana i promašio prazan gol. U revanšu smo tek u drugom poluvremenu slomili otpor Paoka. Pižon je centrirao sa desne strane, a njihov golman, mislim da je bio Holanđanin (Rene Dek, op.aut), neshvatljivo je pogrešio i dozvolio da mu lopta prođe kroz ruke. U produžecima smo nastavili sa napadima i posle jednog Džajinog prodora, uklizao sam ispred grčkog defanzivca i špicem kopačke poslao loptu u mrežu“.
Protiv Avenira, ringišpil u režiji Šestića i Filipovića, za ukupnih 11:1 i plasman među osam najboljih.
"U Luksemburgu nisam igrao zbog povrede, ali sam u revanšu pogodio za 5:0. Radivoje Ratković je takođe odigrao fenomenalno te dve utakmice. Bili smo na pripremama na Zlatiboru kada se žrebalo za četvrtfinale Kupa kupova i kada su nam javili da je izvučen Real Madrid, skakali smo od sreće. Da nam je Miljan tog trenutka tražio da jedemo sneg, mi bismo ga poslušali. Živeli smo za okršaje sa najslavnijim klubovima na svetu“.
Prva utakmica u Madridu, 125.000 ljudi na tribinama, spektakl... I Dule na klupi?!
"Iskreno, nisam očekivao. Jesam bio mlad, 19 godina, ali sam već imao status standardnog prvotimca. Međutim, Miha je imao neke svoje taktičke razloge i ubacio me je tek u poslednjih 20 minuta. Igrali smo loše. Baš loše. Možda i zato što smo se veče pre utakmice ispraznili na treningu. Bila je neka kišica, teren kao iz bajke, lopte fantastične i mi smo se razleteli kao deca koju prvi put izvedete na igralište. Znam da se Olja Petrović drao sa gola ’alo bre, ostavite nešto i za sutra’. Nama se usladilo, šutirali smo mu iz svih mogućih pozicija i postizali spektakularne golove. Umesto uobičajenih sat vremena treninga, ostali smo skoro do ponoći. Sutradan kada je sudija dao znak za početak meča, bili smo kao izduvan balon“.
I Real je to rešio po kratkom postupku. Santiljana – 1:0, Ginter Necer – 2:0.
"Imali su strašan tim. Možda i najbolji u istoriji Reala. Migel Anhel, Rubinjan, Del Boske, Amansio, Roberto Martinez... Billa je to praktično reprezentacija Španije, plus dva najbolja nemačka fudbalera, Necer i Brajtner. Tu ekipu je Miljan selektirao u celosti. On je lansirao Kamača koji je moje godište i koji je tako mlad imao najteži zadatak, da motri na Džajića. On je doveo Necera i Brajtnera. Ukratko, Čiča je bio tvorac tog čudesnog sastava Kraljevskog kluba“.
Ipak, u beogradskom revanšu, na klupi španskog giganta sedeo je Srećko Radišić.
"Oni su posle prve utakmice jednom nogom već bili u polufinalu. Zvezda je imala mladu ekipu, nedovoljno iskusnu za taj nivo takmičenja. Igrači poput mene, Nikitovića, Ratkovića, Brace Đorđevića, bili su prilično nepoznati fudbalskoj javnosti Jugoslavije. Miljanu je čuveni predsednik Reala Santijago Bernabeu uslišio želju i oslobodio ga obaveze da vodi tim protiv svoje Crvene zvezde. Niko nije verovao da bi Španci mogli da dovedu u pitanje ogromnu prednost iz prve utakmice. Čak su se i jugoslovenski mediji više bavili time hoće li Miljanić doputovati u Beograd, nego šansama Zvezde za plasman u polufinale“.
A nada umire poslednja...
"Spuštali smo se sa Avale iz karantina i već u Bulevaru se dalo naslutiti da to nije obično veče. Reke automobila, kolone navijača, barjaci, zastave, pesma... Tada nije bilo krova na istočnoj tribini, pa smo iz autobusa videli da na zapadu nema gde igla da padne. Pogledali smo se i rekli ’ljudi, šta je ovo’. Osetilo se u vazduhu da će nešto da se desi. Sad šta, Bog sveti zna. Ali definitivno, to nije bilo obično veče“.
Od prvog minuta, svi u napad...
"Dogovor je bio da prva lopta ide na Džajića i da on odmah krene na Kamača. Tako je i bilo, Džaja mu je proturio kroz noge, ovaj ga je oborio i engleski sudija je već u prvom minutu pokazao žuti karton španskom reprezentativcu. Dragan je zaista tu utakmicu odigrao maestralno. Dao je gol, dovodio Kamača do ludila i šteta što se povredio u finišu meča. Otišla mu je zadnja loža i morao je da ustupi mesto Zoranu Filipoviću. Pre toga je i penal iznudio, Olja Petrović je savladao Migela Anhela i anulirao Realovu prednost iz Madrida. U produžecima kao da su i jedni i drugi jedva čekali penale. Nije bilo nijedne izrazite šanse za gol“.
Rulet se zaustavio u šestoj seriji...
"Pre mene su pogodili Keri, Filipović i Baralić. I svi su šutirali u golmanov desni ugao. Ja sam otvorio četvrtu seriju i otac mi je kasnije rekao da je okrenuo glavu jer nije smeo da gleda. Promenio sam stranu i pogodio. Oni su takođe bili nepogrešivi... Del Boske, Necer, Agiljar, Brajtner, Rubinjan... golmani nisu bili ni blizu da zaustave neki šut. A onda je Đorđević ničim izazvan ustao i krenuo ka šesnaestercu. On nije ni bio planiran za izvođenje penala. Kada je poslao loptu nebu pod oblake, toliko sam poludeo da sam krenuo ka tunelu. Bio sam ubeđen da je to kraj“.
Srećom, Gojo Bonito nije ništa precizniji od Đorđevića.
"On je šutnuo još gore od Brace. Olja je u međuvremenu i drugi put pogodio sa bele tačke i onda izrastao u pravog heroja, odbranivši udarac Santiljane. Izašao je ispred linije, skratio ugao i uhvatio živu loptu. Stadion je grmeo, svi smo bili u transu. To je jedan onih podviga koje ne možete rečima da objasnite. To je Zvezda. To je Marakana. I to ostaje za istoriju, da se pamti i prepričava“.
Baš kao i onih 110.000 gledalaca protiv Ferencvaroša u polufinalu.
"Zvanično, 96.070 prodatih ulaznica. Morate da znate da pun stadion leti, nije bio isto kao pun stadion zimi. Zimi su ljudi u kaputima, zauzimaju više mesta. Drugo, ako pogledate snimak, videćete da je protiv Reala bilo onih talasa. Navijači su stajali na istoku. Protiv Ferencvaroša je bilo dupke puno dva sata pre početka meča. Ljudi iz kluba su preko radija apelovali na navijače da ne kreću ka stadionu jer ne postoji promil šansi da uđu na tribine. Mnogi su sa kupljenim kartama ostali van i vratili se kući“.
Duletov gol u Budimpešti je trebalo da bude ogroman kapital pred revanš u grotlu Marakane.
"Vrlo nesrećna utakmica. Oni su vodili na poluvremenu, ali nismo se predavali i kada su Keri i Filipović preokrenuli rezultat, stadion je podrhtavao od euforije. Morali smo mudrije da odigramo poslednjih 15 minuta. Na kraju krajeva, imali smo produžetke, možda i penale... ali znate kako je... ponese vas ambijent, želja za pobedom... i u jednoj kontri, par minuta pre kraja regularnog toka, Radović je neoprezno uklizao na njihovog napadača i Međeši je sa bele tačke razrešio sve dileme. Sudio je Ešvajler iz Nemačke, sećam se da je umesto kopački nosio neke patike sa čudnim kramponima i moram da budem iskren, taj penal je bio kao kuća u poređenju sa onim koji je Mikeloti izmislio protiv Borusije“.
Da, Borusija... četiri godine kasnije... Kup UEFA... i još jedna evropska odiseja kaznene ekspedicije sa Marakane.
"Ja sam u toj sezoni postigao pet golova u Kupu UEFA, Šele je dao četiri. Od tih pet, četiri su svakako među najlepšim u mojoj karijeri. Dva sam dao glavom, dva levom nogom i jedan iz slobodnog udarca. Možda je taj protiv Herte zaista najlepši, u punom trku, glavom u bliži ugao, onako u stilu klasičnog centarfora. Ali se taj gol nije toliko eksponirao na televiziji kao onaj protiv Arsenala. Ipak, Arsenal ima neku posebnu dimenziju i ako bih morao da se opredelim, glasam za taj. Uvek jedan gol obeleži karijeru svakog fudbalera. Džajinu je obeležio onaj u Firenci protiv Engleza. Pančeva pamtimo po penalu u Bariju. Moju je obeležio taj volej u poslednjem minutu na jednom od najlepših stadiona na svetu“.
Ko je smeo da pomisli na Arsenal, posle 2:5 u Berlinu protiv Dinama i 0:1 na poluvremenu revanša u Beogradu.
"Ne sećam se šta nam je Stane rekao u svlačionici, ali sam u tunelu pred izlazak na drugo poluvreme rekao Pižonu ’daj bar da izjednačimo, da ne bude totalna bruka’. Odlučili smo da zapnemo pa šta nam Bog da. Ja sam izjednačio u nekom 60. minutu i posle su padali golovi na svakih 10 minuta. Borovnica u 70. i 80. i onaj autogol u 90. minutu. Znam da je Keri posle utakmice dok smo se turširali rekao ’e braćo, ovako se stiže do finala Kupa UEFA’. Ja se mislim ’ako se ovako stiže, nećemo mi daleko’. Keri je posle Arsenala otišao za Ameriku i pao mi je na pamet posle poraza od Borusije. Pomislio sam ’što onaj ’mađar’ ne reče da se ovako osvaja trofej’. Tačno nas je prokleo da možemo samo do finala“.
Protiv Dinama sva četiri gola u drugom poluvremenu. Cvijetin u Hihonu u 85. minutu, Pižon u revanšu u 80’. Dule protiv Arsenala u 87’, protiv WBA u 86’... Šele protiv WBA u 88’... Nesvojstveno za klubove sa balkanskog područja.
"Zvezda je prvi jugoslovenski klub koji je rivale lomio u finišu susreta. Imali smo snage za dve utakmice. I pazite, nismo igrali protiv drugorazrednih ekipa. Stručnjaci su procenili da je Kup UEFA te sezone bio neuporedivo jače takmičenje od Kupa šampiona i Kupa kupova. Izbacili smo klubove koji su se borili za titulu u svojim zemljama. Hihon je bio drugi u španskom prvenstvu, iza Real Madrida. To mi je definitivno najdraža sezona u karijeri. Nekima smo ulepšali detinjstvo, nekima mladost, a sebi dokazali da smo ipak bili neki igrači“.
Evropsko finale u dva čina. Borusija Menhengladbah. Tim koji je sezonu ranije dao osam komada Crvenoj zvezdi u dve utakmice Kupa šampiona.
"Ja nisam igrao ta dva meča zbog povrede i nismo se previše osvrtali na taj debakl. Bilo je mnogo neverovatnih okolnosti, oni su u Beogradu dobili 3:0 zahvaljujući neshvatljivim greškama Blekija Bogićevića, koje njemu nisu bile svojstvene. Bleki je umeo da bude nonšalantan i da rizikuje tokom igre, ali nikada pre toga nije napravio takva dva kiksa. A kad te Nemci dohvate pod svoje, nadrljao si. Tamo su nam dali pet komada i završili posao. Imali smo mi i pozitivna iskustva sa Menhengladbahom, tukli smo ih u finalu ’Trofeja Beograda’ sa 4:2. I to samo dva meseca nakon što su oni razbili Tvente sa 5:1 u finalu Kupa UEFA. Onaj tim sa Bonofom, Hajnkesom, Fogtsom, Štilikeom... Možda još jači od ovog koji nas je čekao u finalu ’79“.
Beogradskih 1:1, pa na revanš u Dizeldorf.
"Opredelili su se za Dizeldorf jer je bio mnogo veći stadion od ovog u Menhengladbahu. Imali smo ogromnu podršku naših navijača i celo drugo poluvreme orilo se ’Roter Štern’. Odigrali smo zaista sjajnu utakmicu, ali nismo umeli da postignemo gol. Kladio sam se skoro sa nekim drugarima i nudio večeru ako se sete jedne jedine šanse koju smo propustili na putu do finala. Apsolutno nijednu. Sve je ulazilo tamo gde treba. Čak smo i poluprilike pretvarali u golove. Ali kad je bilo najvažnije, lopta nije htela u mrežu. Muslin je pogodio prečku, Neđa Milosavljević stativu... neverovatno. I nema tu priče ’nismo imali sreće’ ili ’pokrao nas sudija’. Mikeloti jeste svirao nepostojeći penal, ali nije nam on kriv što smo promašili četiri zicera za 45 minuta“.
Sudija često ume da vas izvede iz takta. Prezivao se Mikeloti ili Matovinović, svejedno...
"Burnije sam reagovao na odluku Matovinovića. Postigao sam sjajan gol iz slobodnog udarca u Večitom derbiju i otišao da se radujem ispod zapadne tribine. On me je sačekao sa žutim kartonom i pokazao mi put u svlačionicu. Pre toga me je opomenuo jer sam mu sugerisao da jedan naš igrač leži povređen na travi. Nisam mu ništa zamerio, bio je gospodin čovek, doktor po profesiji. I poneo se krajnje korektno, u izveštaju je napisao da je bukvalno primenio pravilo da igrač ne sme da napusti teren bez dozvole sudije. Bio je finiš prvenstva, Partizan se borio za opstanak, a mi za Kup UEFA. Slavili smo sa 3:0 i čim sam izašao, sa tribina se zaorilo ’Druga ligo širi svoje grane i prihvati mlade Partizane’. Bio sam prvi igrač kome su navijači skandirali puno ime i prezime, a tada i prvi koji je isključen zbog proslave gola“.
TOP 11 – Olja PETROVIĆ (golman)
"Kada bih birao srcem, golman bi bio Boško Kajganić. On mi je posle Pižona bio najbolji drug i provodili smo mnogo vremena zajedno. Ali Olja je najbolji čuvar mreže sa kojim sam igrao u karijeri. Bolji i od Bernara Lame. Znate da je Olja bio specijalista za jedanaesterce. Protiv Reala je dva puta prevario svog kolegu Migela Anhela i odbranio onaj odlučujući šut Santiljane. Mislim da je samo jednom tokom karijere promašio sa bele tačke. Čini mi se protiv Partizana u prvenstvenoj utakmici na JNA, Istatov je zaustavio njegov udarac. Olja je stalno tvrdio da su on i Kajganić bolji napadački tandem od mene i Filipovića. Dešavalo se i na treningu da promene uloge i da odu u špic, da bi nam pokazali kako se tresu mreže“.
TOP 11 – Nikola JOVANOVIĆ (bek)
"Dvoumio sam se između njega i Jelikića, ali sa Nikolom sam duže igrao zajedno u Zvezdi. Stanovali smo zgrada do zgrade, gore u Istočnim kapijama na Konjarniku. Ja sam bio u Rudo 3, a on sa Sejom Sušićem, Stajom Nikolićem i Srbom Stamenkovićem u Rudo 2. Radović je bio u kecu. Jovanović je taj igrač što se previjao od bolova na utakmici sa Partizanom, kada sam apelovao na Matovinovića da prekine igru. Na zaprepašćenje svih, sudija je i njemu i meni pokazao žuti karton. Nikoli zbog simuliranja, meni zbog povlačenja za rukav“.
TOP 11 – Žika JEFTIĆ (bek)
"Nikada nisam znao da li je ’Jevtić’ ili ’Jeftić’. Kako god, istinska legenda Crvene zvezde. On je ona starija generacija, sa Džajom. Ali imao sam privilegiju da delimo svlačionicu na početku moje karijere. Zvali su ga ’Žika Lun – Kralj ponoći’. Voleo je da skita i najčešće je izlazio u Sokolac na Čuburi. To je bio njegov kraj i tamo je zaista bio kralj“.
TOP 11 – Vladislav BOGIĆEVIĆ (vezni red)
"Mnogo je anegdota za Blekija, ali nisu za javnost. A one koje jesu, nisu interesantne. Da je i on sa nama, pa da pričamo. Ovako, ne bi bilo u redu. Svi ste čuli kako je seo za volan i vozio autobus na pripremama reprezentacije. Ali to je malo ’napumpana’ priča. On je beogradsko dete i voleo je, shodno svojoj inteligenciji, da bude drugačiji od drugih. Pravio je šale, dobacivao za stolom, smišljao nadimke. Mene je prozivao zbog načina na koji izgovaram ’R’. Prođe pored i kaže ’šta je Dule, opet boRanija za ručak’. Bleki je bio sjajan za podizanje atmosfere u ekipi. I naravno, odličan igrač“.
TOP 11 – Vladimir PETROVIĆ PIŽON (vezni red)
"Bez dileme, najkompletniji igrač u našoj generaciji. Odskakao je tehnikom i fudbalskom inteligencijom. Ne samo u Zvezdi, već u celoj Jugoslaviji. Stalno ga poredim sa Bobijem Fišerom, jer je imao potez koji niko nije mogao da predvidi. Recimo, sedite na zapadnoj tribini i gledate utakmicu, Pižon ima loptu i vi vidite dve-tri moguće opcije za nastavak akcije. Ili kod kuće zaustavite snimak i nađete bar 10 sjajnih rešenja. A on odigra ono jedanaesto, koje niko nije ni naslutio. To je svojstveno samo fudbalerima vanserijske klase. Real je u avgustu ’72 došao da odigra dve prijateljske utakmice protiv Zvezde i Sarajeva. Pižon je tada imao 17 godina i nije ni sanjao da će biti u konkurenciji za tim. Čitavo jutro je pikao basket na Zvezdari. Kada su mu javili da ga Miljan planira u ’jedanaest’, mislio je da se šale. Otišao je tramvajem na stadion i odigrao briljantnu utakmicu. Pravio je bravure, dizao publiku na noge, postigao fenomenalan gol. Miljan je bio psiholog i u jednom trenutku je ustao sa klupe i naredio mu da ne dribla više Realove fudbalere. Ali je namerno povisio ton, da bi navijači ovacijama pozdravili svaki naredni Pižonov potez. Sutradan je u ’Sportu’ osvanuo naslov ’Noć u kojoj je rođena nova Zvezdina zvezda’“.
SPORTING HIHON 1982 – 1983
Golmani: Hezus Antonio Kastro, Rivero
Odbrana: Manuel Himenez, Antonio Maseda, Kundi, Hoze Manuel Espinoza, Hoze Antonio Redondo, Havijer Urija, Esteban Gutierez, Viktor Dorija
Vezni red: Abel Dijez, Manuel Mesa, Alonso Hoakin, Tinjo Mendez, Sirijako Gonzalez, Emilio Blanko Kabezon
Napad: Enco Ferero, Karlos Zurdi, Hoze Luis Urečo, Naćo Trener: Vujadin Boškov
Nije im dao gol u mečevima Kupa UEFA, ali nisu žalili novca da ga dovedu u svoje redove. Mada je jugoslovenska birokratija pretila da pokvari transfer.
"Imali smo u tom periodu nekoliko okršaja sa Hihonom. Dobili smo ih u finalu čuvenog turnira ’Kosta Verde’, kada smo slavili i protiv Barselone sa Maradonom i Šusterom. Njima je falio špic i ključnu ulogu je odigrao Vujadin Boškov. Dogovor je brzo postignut, otišao sam na pripreme Sportinga, a onda se neko dosetio da nije pravi trenutak za odlazak fudbalera iz Jugoslavije. Praksa je bila da igrači koji sklope unosan ugovor mogu šest meseci pre 28. rođendana u inostranstvo. Ali, dogodio se fijasko na Svetskom prvenstvu u Španiji, Miljan je podneo ostavku, a svi administrativci sa Terazija, osim Miljanovog kuma Tomaša Tomaševića, držali su se propisa kao pijan plota i nisu htelu da popuste“.
Nije pomogla ni urgencija uticajnog španskog političara Santijaga Karilja...
"Ma pokušavala je i Zvezda preko svojih komunističkih veza u Španiji, ali ništa nije pomoglo. Morao sam da se strpim još šest meseci i ono što mi je najviše krivo, završio sam polusezonu u Jugoslaviji na vrhu liste strelaca sa 13 golova. Da sam ostao do kraja, oborio bih razne rekorde. Iskreno, žao mi je i Pižona. Njega su najviše oštetili. Imao je na stolu trogodišnji ugovor sa Arsenalom i bio bi velika zvezda engleskog fudbala. Ovako je potpisao na šest meseci i odmah na kraju sezone otišao u Antverpen. Motivisani onim što je snašlo njihove ljute rivale iz Totenhema, u Arsenalu su doneli odluku da se okrenu domaćim igračima. Sećate se da su Argentinci Ardiljes i Riki Vila morali da napuste Ostrvo kada je buknuo Foklandski rat. Onda su ovi rekli ’nećemo da gradimo budućnost na strancima koji danas ili sutra mogu da pobegnu iz Engleske’“.
Za šest meseci u Hihonu, 13 utakmica, 3 gola. Pamti se jedan pobedonosni u ’minimalcu’ protiv Espanjola.
"Bilo ih je nekoliko i u Kupu Španije. Završili smo prvenstvo na osmom mestu, to je ona sezona kada je Bilbao sa Havijerom Klementeom postao šampion. Voleo bih da naša liga bar jednom u narednih 100 godina doživi poslednje kolo kao što je bilo tada u Španiji. Bilbao i Real na bod razlike, a igraju protiv Valensije i Las Palmasa kojima gori pod nogama. Baskijci su se dva dana vraćali sa Kanarskih ostrva, u slavljeničkom zanosu posle pobede protiv Las Palmasa“.
TOP 11 – Antonio MASEDA (libero)
"Ferero je bio levo krilo, vrlo nezgodan igrač. Kao i svaki Argentinac, namazan i pokvaren. Strašno je folirao, kada uđe ispred, da padne, traži penal... Hoakin me je podsećao na Dudu Maravića. Imao je dug korak i strašan udarac. Ravan, onako punom nogom. Sreli smo se skoro na nekom seminaru u Zagrebu. Biram Masedu, koji je bio izvrstan centarhalf, ali je igrao i na poziciji libera. Posle je otišao u Real Madrid i napravio sjajnu karijeru. Divan čovek, prvi mi je pružio podršku kada sam stigao u Hihon. Pokazao mi je grad, pomogao mi da naučim jezik. Pravio mi društvo, jer je Marina ostala u Beogradu da polaže neki ispit. Nažalost, izgubili smo kontakt i nisam se dugo čuo sa njim“.
LIL 1983 – 1985
Golmani:
Žan-Pjer Lorisela, Silvan Matrišano, Žan-Pjer Mote, Bernar Lama
Odbrana: Lusijen Denis, Tijeri Frožer, Nuredin Kuriči, Žan-Pol Noel, Erik Pean, Boro Primorac, Erik Priset, Klod Roben, Dominik Toma
Vezni red: Loran Borisou, Otelo Kare’, Didije Kristof, Rudi Garsija, Paskal Plank, Stefan Plank, Bruno Roar, Mišel Titeka, Filip Perijo
Napad: Bernar Biro, Lik Kurson, Paskal Gijon, Stefan Morijon, Patrik Rej, Rožer Rikor, Alen Vandeput, Žan-Pjer Mjedik
Treneri: Arno Dos Santos, Žorž Hejlens
Za rukovodstvo Hihona nije bilo dileme – Dule i Maseda nisu na prodaju.
"Čovek iz Lila nije hteo da ode iz Španije dok čelnici Sportinga ne kažu bilo koju cifru. Kako da se vrati u Francusku i kaže svojim gazdama da fudbaler koga žele nema cenu. Ovi su na kraju lupili cifru, a Lil je bez razmišljanja platio. Vežu me veoma lepe uspomene za ovaj predivan grad koji se nalazi na 200 km od Pariza. Imali smo fenomenalan stadion, usred šume i radovao sam se svakom treningu, svakoj utakmici. Kumovi su nam živeli u Parizu i Marina i ja smo svaki slobodan trenutak koristili da skoknemo do Grada svetlosti“.
U Lilu je delio svlačionicu sa Rudijem Garsijom.
"Bio je mlad igrač, vrlo talentovan, ali brzo se posvetio trenerskom poslu. Imam kod kuće francuske kanale na televiziji i kada sam ga video na klupi Sent Etjena, pomislio sam ’da li je ovaj normalan’. Nije mi delovao kao neko ko ima trenerskog šlifa i zadržao se veoma kratko u Sent Etjenu. Sreli smo se posle toga na utakmici veterana Lila i Lansa i tada mi je rekao da ukoliko ne dobije iole ozbiljniju ponudu, razmišlja da se posveti nekoj drugoj profesiji. Usledio je poziv Dižona, pa Le Mana... posle se proslavio u Lilu, otišao u Romu, vodio Marsej i evo ga sada na klupi Liona. Prevario sam se“.
TOP 11 – Boro PRIMORAC (odbrana)
"Znali smo se iz jugoslovenskog prvenstva, oduševio sam se kada je došao u Lil. Vremenom se stvorilo neraskidivo prijateljstvo koje traje i dan danas. Marina i ja smo bili gosti sedam dana kod njega i Nade u Londonu kada je Vujadin sa Zvezdom igrao protiv Arsenala. Boro me je ’navukao’ na konjske trke, zajedno sa kumom Vecom i Živadinom Mitrovićem. Nikada se pre toga nisam kladio, ali mi se na hipodromu usladilo. I u početku, dok nisam ništa znao, nešto sam i dobijao. Dok sam tipovao brojeve cipela, zgrada u kojima živim, brojeve koji mi prvo padnu na pamet... Posle, kada sam pomislio da se razumem, ništa nisam pogađao. I zato sam batalio. Bora je sada u Splitu, radi kao direktor omladinske škole Hajduka. Čuli smo se pre neki dan, izmislićemo neku utakmicu ovog proleća da dođe da gledamo zajedno“.
KAN 1985 – 1989
Golmani:
Mišel Dusuje, Žil Moriso, Stefan D’Anđelo, Andre Amitrano
Odbrana: Žerar Bakonije, Kristijan Kaminiti, Bruno Šavero, Gi Fuh, Rud Krol, Žak Lopez, Alen Ravera, Žoze Braj, Frank Burnije, Boro Primorac, Žan-Lik Sasu, Bertran Burnije, Ludovik Debru, Žan-Mark Pilorže, Erve Renar, Pjer Dreosi, Žil Hamparcumjan, Ludovik Pole, Jan Portvlit, Zoran Vujović
Vezni red: Iv Bertusi, Mišel Flos, Žan-Fransoa Šarbonije, Alen Muazan, Antuan Martinez, Feliks Lakuesta, Manuel Nogeira, Alen Polanjok, Žan-Fransoa Danijel, Frank Duriks, Patris Feri, Žuan Erero, Zinedin Zidan
Napad: Danijel Sančez, Dominik Barbera, Albert Emon, Paskal Gijon, Denis Armbruster, Bruno Belone, Gi Lakomb, Fabris Monakino, Žan-Fransoa Samba, Gi Mengual, Zlatko Vujović
Treneri: Žan Fernandez
Iz Prve u Drugu francusku ligu. Korak unazad ili...
"... nikako. Imao sam ugovor sa Lilom četiri godine, ali je u jednom trenutku došlo do nesporazuma sa trenerom Hejlensom. Doduše, ništa strašno. On je voleo da se konsultuje sa mnom i sa Borom, ali je retko kada postupao onako kako mi kažemo. I meni je pukao film. Nisam se nikada mešao u trenerski posao, ali ako me već zoveš da me pitaš, onda me bar jednom poslušaj. Inače, Hejlens je onaj Belgijanac što ga je Džaja nokautirao na utakmici kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Meksiku. Onda sam mu u šali rekao ’ja neću da te bijem kao Džaja, ali ću zato da odem iz Lila’. I otišao sam u Kan“.
Za istu platu, na još lepšu lokaciju.
"Lokacija iz snova. Neki plaćaju da skoknu do Kana na dva-tri dana, a mene su plaćali da živim u tom raju na zemlji i da se bavim poslom koji volim najviše na svetu. Otišao sam na pozajmicu, a ostao četiri godine. Boro mi se pridružio već posle godinu dana, tamo sam dobio i prvog sina... šta ćete lepše od toga“.
Dule pamti sve. Čak i trening na kome su im rekli ’ovaj mali od danas trenira sa vama... zove se Zinedin’.
"Doveli su ga iz Marseja. Bio je isti ovakav, pomalo flegma, veoma stidljiv, ali sa mnogo više kose na glavi. I sa loptom čarobnjak. Da ti proturi kroz noge, da odigra pas koji te spaja sa golom, da te iznenadi nekim čudnim potezom... Boro i ja smo i sa Žanom Fernandezom imali fenomenalan odnos, jer je bio malo stariji od nas. Bio je finiš prvenstva i rekli smo mu ’gurni malog bar 15 minuta, nemamo šta da izgubimo’. Bili smo deveti na tebeli, niti smo mogli u Evropu, niti smo bili kandidati za ispadanje. I zaista, mislim da je bilo protiv Bresta, ubacio ga je u poslednjih 10 minuta, ništa specijalno. Isto tako i na poslednja četiri meča u šampionatu, po 15, 20 minuta. Posle je prešao u Bordo i dalje... dalje znate“.
Čarima Kana nisu odolela ni braća Vujović.
"Klubovi su u to vreme imali pravo samo na dva stranca. Žan Fernandez je bio zaljubljen u Zlatka Vujovića. Stalno mi je govorio ’kakav bi to bio tandem sa tobom i Zlatkom u špicu’. Ja mu kažem ’pa dovedi ga’. On pita ’kako’. Ja mu kažem, dajte meni pasoš i oslobađate mesto za još jednog stranca. On ’pa da, da li bi Zlatko došao...’. Kažem, samo ti meni sredi pasoš, a za ostalo ne brini. Posle se Žanu osladilo, pa hoće i Zorana. Nema problema, dajte Bori pasoš i dovodim i drugog Vujovića. A predsednica kluba je gradonačelnica Kana. Bivša šefica kabineta Žaka Širaka, dok je Širak još bio normalan. Ona je sredila oba pasoša. Ima jedna fotografija iz tog perioda, nas četvorica u dresu Kana. Bili smo jedina ekipa u Francuskoj sa četiri stranca u rosteru. I sve Jugosloveni“.
TOP 11 – Rud KROL (vezni red)
"Kod nas je već bio na zalasku karijere, ali igrač ogromne harizme i velikog autoriteta. On je sa direktorom kluba Rišarom Konom insistirao da dođem u Kan. Legenda Ajaksa, član onog šampionskog tima koji je vladao Evropom i svetom početkom ’sedamdesetih’. Posle je blistao u dresu Napolija i jedan je od najboljih stranaca u istoriji Serije A. Njega ću ovde pored Blekija, da ne može niko ni da primiriše našem golu“.
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1975 – 1982
Golmani: Ognjen Petrović, Enver Marić, Ivan Katalinić, Željko Stinčić, Ratko Svilar, Aleksandar Stojanović, Radojko Avramović, Dragan Pantelić
Odbrana: Ivan Buljan, Džemal Hadžiabdić, Dražen Mužinić, Josip Katalinski, Dragoslav Stepanović, Luka Peruzović, Đorđe Vujkov, Nenad Stojković, Vilson Džoni, Vedran Rožić, Nenad Starovlah, Ismet Hadžić, Zoran Vujović, Miloš Hrstić, Mišo Krstičević, Zlatko Krmpotić, Mile Jovin, Faruk Hadžibegić, Nikica Klinčarski
Vezni red: Vladislav Bogićević, Danilo Popivoda, Branko Oblak, Franjo Vladić, Vladimir Petrović, Jurica Jerković, Dragutin Vabec, Jovan Aćimović, Velimir Zajec, Ante Rajković, Srećko Bogdan, Ilija Zavišić, Ivica Šurjak, Momčilo Vukotić, Safet Sušić, Nikica Cukrov, Blaž Slišković, Ante Miročević, Nikola Janković, Ivan Gudelj, Predrag Pašić
Napad: Zvonko Ivezić, Nenad Bjeković, Dušan Bajević, Dragan Džajić, Zoran Filipović, Slaviša Žungul, Vahid Halilhodžić, Zlatko Vujović, Miloš Šestić, Zlatko Kranjčar, Stjepan Deverić
Treneri: Ante Maldinić, Ivan Toplak, Todor Veselinović
Debitovao je u prijateljskoj utakmici protiv Holandije. Strašne Holandije. Zvanično, druge fudbalske velesile na svetu.
"Dan pred moj 20. rođendan. Slavili smo na JNA sa 3:0, druga lopta koju sam osvojio bio je gol. U tom periodu, Holanđani su imali potrese u reprezentaciji. Oni su generalno, velike stipse. Mnogo vole pare. Kao Jevreji. I došlo je do svađe oko raspodele premija za srebro na Mundijalu u Nemačkoj. Krojf je predvodio hajku i nije više hteo da nastupa za nacionalni tim. Igrali su Neskens, Kist, Peters, Van Marvajk... u svakom slučaju, odličan tim. Ja sam otvorio seriju, a Popivoda i Ivezić stavili tačku na naš ubedljiv trijumf“.
Za anale ostaje i turneja po Južnoj Americi.
"U Belo Horizonteu je bilo 130.000 gledalaca protiv Brazila. Iamo sam sjajnu šansu na centaršut Ilije Zavišića, gađao sam glavom, lopta je pogodila jednu, pa drugu stativu, naleteo je Zajec i postigao gol, a sudija je svirao faul nad Ze Marijom. Nije bilo govora o faulu. Pogađali smo još tri puta okvir gola... Žungul, Đoka Vujkov, Bogdan... i završilo se 0:0. Brazilska štampa nas je hvalila sutradan, ističući da je šteta što nas neće biti na Svetskom prvenstvu u Argentini. Otpisali su nas, iako su kvalifikacije još uvek bile u toku“.
Dule je vodio dnevnik i napisao je da su jugoslovenski igrači brži sa devojkom na korzou, nego Rivelinjo sa loptom na utakmici u Belo Horizonteu.
"Ja u prvi mah nisam verovao da je to on. Gledao sam ga na Svetskom prvenstvu u Meksiku, u onom čudesnom timu, najboljem svih vremena. Feliks – Karlos Alberto, Pjaca – Brito, Everaldo, Klodoaldo – Žerson, Žairzinjo, Tostao, Pele, Rivelinjo. I sedam godina kasnije, kao igram protiv Rivelinja. Šta će on tu? Nekako se klatio, gegao... ali kad je šutne... Bio je na kraju karijere, igrao se fudbala. Meni je u sećanju duel sa Ze Marijom. Išla je neka duga lopta sa naše polovine, kretao sam se unazad, skočio i odjednom... mrak... kao da je neko pogasio svetla na stadionu... ma na celoj planeti... Onako širok, ogroman, crn... sa onim brčićima... Brazilci se ceo život zabavljaju. Ne zanima ih rezultat, jer znaju da će rezultat doći. Moja generacija nije znala da se zabavlja i zato nije ni osvojila evropski trofej. Ona iz ’91 nije igrala u grču, više je ličila na Brazilce i postala je prvak Evrope i sveta“.
Uveličao je Džajin oproštaj i uživao u bravurama Safeta Sušića protiv Argentine.
"Žao mi je što se Džaja nije oprostio na način koji je zaslužio. Prvo, nije imao oproštajnu utakmicu u Zvezdi, što je veliki propust. Drugo, morao je da se oprosti pred punim stadionom. Ok, bilo je 40.000 ljudi, ali to je za Marakanu smešno. I treće, Džaja je već godinu dana bio u penziji. Morao je da se oprosti u punoj formi. Šteta što Ćosa više nije bio u klubu, on bi sugurno napravio neki spektakl poput onog sa Santosom. A Pape... Pape je bio igrač slobodnog duha. Tipičan primer ’jugoslovenskog Brazilca’. Bez pritiska, lagano... U Sarajevu uzme loptu i dribla do besvesti. Ok, izgubi sedam, ali one tri ostanu u sećanju jer da gol i namesti dva. Protiv Argentine se dva puta bukvalno ušetao u mrežu“.
TOP 11 – Dušan BAJEVIĆ (napad)
"Imao sam dilemu, Bajević ili Filipović. Presudio je nadimak. ’Princ sa Neretve’. Duško je ostavio neizbrisiv trag u našem fudbalu i to igrajući za klub koji nije bio u vrhu jugoslovenskog prvenstva. Zajedno sa Marićem i Vladićem nosio je Velež i uvek bio tvrd orah za članove Velike četvorke. U reprezentaciji je svaki put bio na visini zadatka i jedan od najzapaženijih aktera na terenu. Na stranu fudbalski kvaliteti, Bajević je pre svega bio izuzetan gospodin. Svojim stavom i ponašanjem, pravi primer državnog reprezentativca. Nismo se čuli dugo, nadam se da ću uskoro imati priliku da mu čestitam plasman na Evropsko prvenstvo“.
TOP 11 – Vujadin BOŠKOV (trener)
"Ja bih najradije stavio Komisiju u sastavu Branko Stanković, Vujadin Boškov, Vladimir Petrović. Ali to nikako ne bi funkcionisalo, jer bi Branko voleo da bude glavni. Vujke je ostavio veliki pečat u mom životu i mojoj karijeri. Kada sam razmišljao šta posle karijere, rekao mi je ’ako ostaneš u fudbalu, prvi put kada te bude mrzelo da se skineš u trenerku, napuštaj posao’. To mi je bila ideja vodilja. Za sve u životu. Hteo sam da budem sportski novinar i brzo shvatio da ne uživam u tome. Vujketa sam viđao i posle Hihona, kada sam igrao u Kanu, a on trenirao Sampdoriju. Sina sam nazvao po njemu. A on mi se revanširao kada je unuku dao ime Dušan. Inače, zet mu je italijan, jedan divan čovek, Antonio... I ja sam znao da je mali dobio ime po meni, ali Vujke se često šalio da Antonio voli srpsku istoriju i da je sina nazvao po Caru Dušanu. A ja mu kažem ’čika Vujke, Antonio je čuo samo za jednog cara, ali onog fudbalskog’ (smeh)“.
Mojih TOP 11 – Dule SAVIĆ: O. Petrović – Jovanović, Jeftić – Maseda, Primorac, R. Krol – Bogićević, Aćimović, V. Petrović, Džajić, Bajević. Trener: Vujadin Boškov.
"Ovaj tim bi pobedio onaj brazilski iz ’70. Žao mi je samo što zbog propozicija rubrike, ne mogu da stavim jednog strašnog igrača u špicu. Duleta Savića“ – kaže Dule Savić.