Tokom tri nedelje na MONDU vas očekuje serijal tekstova o fudbalerima koji su imali neobične karijere, a nema boljeg trenutka da ih upoznate nego sada kada nema fudbala.
"Stadio della Vittoria" se nalazi skoro na rukohvat od Jadranskog mora, na potpetici italijanske "čizme", tu iza ugla od luke Bari. On više ne služi za fudbalske utakmice, još otkako se lokalni tim 1990. godine smestio na novi stadion - "Sveti Nikola".
Upravo je na "stadionu pobede" završena jedna istorija italijanskog fudbala. Niko od 40.000 ljudi na tribinama nije znao da prisustvuje početku tragičnog kraja ere koja nije doživela svoj vrhunac. Tog 24. aprila 1949. godine, Valentino Macola je postigao poslednji gol u svom životu.
Tačno deset dana nakon utakmice protiv Barija (1:1), vraćajući se sa prijateljskog meča protiv Benfike, avion sa timom Torina našao se u gustoj magli nedaleko od mesta gde je trebalo da sleti i zakucao se u baziliku Superga. U avionu je bila 31 osoba i niko nije preživeo.
Čak ni svemogući Valentino Macola.
Rođen u januaru 1919. godine, Macola je odrastao u siromaštvu. Živeo je u blizini Milana sa još četvoro braće, a već 1929. godine muka ga je naterala da se zaposli.
Njegov otac je usled Velike depresije ostao bez posla, a desetogodišnji Macola je kao dečak pokazao karakter odrasle osobe i pronašao posao, postavši pekar.
Iste godine, mali Valentino se bacio u reku Ada, ne bi li spasio šestogodišnjaka od davljenja. Taj dečak zvao se Andrea Bonomi, budući kapiten Milana i igrač koji će preko 250 puta nositi dres "rosonera" tokom 40-ih i 50-ih godina.
Krajnje ironično, Macola je kao momak bio veliki navijač Juventusa, a u godinama koje su sledile postaće kapiten najveće generacije koju je iznedrio rivalski Torino.
Štaviše, i danas ćete u Italiji bez većih problema moći da pronađete one starije koji Macolu i dalje smatraju za najboljeg italijanskog fudbalera svih vremena.
Da, njegov život i karijera su jednim delom obavijeni mitom i višedecenijskim prepričavanjima. Ali Macolina zaostavština je to i zaslužila.
Prvi ozbiljniji fudbal Macola je zaigrao za tim fabrike Alfa Romea, gde se zaposlio kao mehaničar. Bio je ofanzivni vezista, ne klasičan napadač, a u timu Alfe ga je primetila Venecija i rešila da ga dovede u svoje redove.
Već u prvoj sezoni, napravio je sjajno partnerstvo sa Ecjom Loikom, vezistom sa kojim će ostvariti sve najveće uspehe u svojoj karijeri, ali sa kojim će i tragično nastradati.
Njih dvojica su predvodili Veneciju osvajanja Kupa Italije 1941. godine, a kada su sledeće godine završili na trećem mestu u Seriji A, bilo je vreme za transfer.
Venecija je navodno već imala načelan dogovor sa Juventusom, ali se Torino umešao. Za Macolu su bili spremni da daju sve - nestvarnih 1.250.000 lira i čak dvojicu igrača, samo da njega dovedu u svoje redove.
Valentino je otišao u Torino, štampa je kritikovala takvo rasipništvo, a Venecija je mogla da otplati sve svoje dugove.
Macola je bio čvrstog karaktera i čelične discipline. Kažu da je zbog te discipline njegova žena Emilija Rinaldi (koju je oženio 1942.) rešila da napusti brak. Bio je snažne građe i krupnog nezaustavljivog koraka. Imao je moćan udarac obema nogama i bio je prvi pravi "all-round" igrač tog vremena.
Neretko je umeo da se svađa sa saigračima i trenerom, tražeći više od svih, zahtevajući samo najbolje. Bio je inspiracija na terenu i svojim saigračima, i navijačima.
Kada bi bilo teško, što je za "Grande Torino" retko bio slučaj, Macola bi zavrnuo svoje rukave. Igračima je to bio znak da će on uzeti stvari u svoje ruke. Protivnici su znali da je poraz neizbežan.
U tom "Grande Torinu", koji je kao retko koji italijanski tim obeležio čitavu eru, Macola je u sedam sezona osvojio pet titula prvaka Italije.
Bio je strelac 118 golova u famoznom dresu "bikova", a jedne sezone je postigao čak 30 golova. Da, kao ofanzivni vezista.
I dalje je vlasnik najbržeg het-trika u istoriji italijanskog fudbala i verovatno će tako ostati za svagda - koliko god to drsko zvučalo - jer Macola je protiv Vićence 1947. postigao tri gola od 29. do 31. minuta utakmice.
Na jednom meču protiv Đenove 1948. godine, temperamentni golman Bačigalupo je dobio crveni karton. Umesto da nastavi da predvodi svoj tim na protivničkoj polovini, Macola je kao najbolji igrač tima rešio da stane na gol. Do kraja meča je ostalo 2:1 za Torino.
Međutim, kao i svi veliki igrači tog doba, uostalom kao i Eleno De Freitas, Macola je imao tu nesreću da kada je bio u najboljim godinama propusti dva svetska prvenstva.
Mundijali 1942. i 1946. su bili otkazani zbog Drugog svetskog rata i Macola nikada nije dobio priliku da se dokaže i pokaže na najvećoj sceni.
U reprezentaciji je bio nekrunisani kralj, a šta je sve moglo da bude da nije bilo krvavog sukoba mnogi Italijani su zamišljali posle utakmice sa čuvenom Mađarskom. Italija je slavila 3:2 protiv ekipe za koju je nastupao mladi Ferenc Puškaš. Svih 10 igrača u polju "azura" bili su igrači "Grande Torina".
Debi u dresu Italije, Macola je imao 1942. godine u pobedi 4:0 protiv selekcije Nezavisne države Hrvatske.
Macola je u Drugom svetskom ratu bio deo mornarice na jednom brodu u luci Venecije 1939. godine i tu je ostao šest meseci. Posle rata, iako je bio profesionalni fudbaler, radio je i druge poslove.
U Torinu je otvorio sportsku prodavnicu, u kojoj je prodavao čuvene "Macole", fudbalske lopte koje je sponzorisao.
Fudbal je bio prioritet u njegovom životu. Bio je disciplinovan i sve je zapisivao, i o privatnom, i o poslovnom životu. Kada se njegovoj ženi Emiliji smučila njegova vojnička disciplina, dvoje su se razdvojili 1946. godine.
Macola se ponovo oženio 20. aprila 1949. godine, sa 19-godišnjom Đuzepinom Kutrone, devojkom koja će postati udovica samo dve nedelje kasnije.
Iako je bio bolestan, Macola je insistirao da putuje za Lisabon i umalo da propusti taj let. Pojedini mediji su čak izvestili da je Macola ostao u Torinu.
Meč je bio zakazan za 1. maj, a rezultata se niko više pošteno i ne seća. U noći između 4. i 5. maja 1949. godine, avionska nesreća je odnela 31 život, a samim tim i ceo "Grande Torino".
Na sahrani je bilo bar "bar pola miliona ljudi", kako navode izvori, prenošena je i uživo putem radija. Prisutnima se obratio Otorino Barasi, koji je svoj govor završio sa "ovo je peti trofej Torina, Torinov trofej, pogledajte kako je velik, u njemu su srca čitavog sveta".
I zaista, prvenstvo nije bilo završeno, ali Torino i Macola su postali šampioni po peti put, ovoga puta posthumno. Trofej im je dodeljen baš tog 6. maja, na dan sahrane, iako je do kraja ostalo još četiri kola i titula nije bila matematički obezbeđena. Prateći timovi Inter, Milan, Juventus i Sampdorija usaglasili su se da je to ispravno učiniti, a preostala četiri meča za Torino su igrali članovi rezervnog tima.
Sa njegovom smrću, legenda o Macoli je nastavila da raste. Imao je samo 30 godina kada je poginuo, a da njegovo zaveštanje bude veće pobrinuli su se njegovi sinovi.
Feručio Macola je igrao za Lacio, Fiorentinu, Inter i Veneciju, dok je Alesandro "Sandro" Macola bio još uspešniji. Čitavu karijeru je igrao u Interu, svih 17 godina, a i on je poput oca bio ofanzivni vezista sa kapitenskom trakom oko ruke.
Sandro je uspeo da osvoji Evropsko prvenstvo, dva Kupa šampiona i odigra finale Mundijala 1970. i tako bar malo nadoknadi ono što je Valentino propustio.
Jedan "Macola" je ipak osvojio Svetsko prvenstvo. Žoze Altafini je bio napadač Brazila te 1958. godine, a nadimak kojim su ga svi oslovljavali bio je Macola, zbog fizičke sličnosti sa legendom italijanskog fudbala. I Altafini će četiri godine kasnije nastupiti za Italiju na Mundijalu (1962), ali bez mnogo uspeha.
Ipak, Valentino je bio samo jedan. Džon Fut ga je u svojoj knjizi "Kalčo - istorija italijanskog fudbala" nazvao simbolom ponovnog rađanja Italije posle Drugog svetskog rata.
Valentino Macola je, ipak, ostao simbol koji ne umire.