Došao je u Ameriku ’92 da završi srednju školu, a ostao sve do sada. Hteo je da zaigra košarku u NBA, a završio je u istoriji - kao prvi i za sada jedini čovek iz Srbije u NFL-u.
Ovih dana NFL zaokuplja pažnju velikog broja Srba, mnogi čekaju da vide da li će Brejdi biti bolji od Mahoumsa i da li će Kelsi ipak nadjačati Gronkovskog u sudaru stare i nove škole, u sudaru legendi i onih koji to tek treba da postanu.
Ipak, 1992. godine skoro niko ovde nije ni znao da postoji NFL i američki fudbal kao sport, a jedan dečak je otišao u SAD kako bi završio srednju školu daleko od problema u kojima je Srbija tada bila.
Voleo je Crvenu zvezdu i šampionsku generaciju iz Barija, hteo je da igra košarku, nauči novi jezik i upozna novu kulturu, a ušao je u istoriju američkog fudbala kao prvi Srbin iz Srbije koji je zaigrao u NFL-u.
Pred ovogodišnji Superbol pričali smo sa Filipom Filipovićem, nekadašnjiim panterom Dalasa, San Franciska, Minesote, Filadelfije, Hjustona i Čikaga - rođenim Beograđaninom koji i sada igra jako važnu ulogu u NFL-u.
Kako je sve počelo?
"Ja sam došao ’92, moji roditelji su me poslali ovde kada sam pošao u srednju školu čisto da se prilagodim na drugi način života. Da imam iskustvo u drugoj zemlji, pošto sam celog života bio u Beogradu ili Novom Sadu. Došao sam sa ciljem da igram košarku u NBA ili na koledžu, ali brzo sam prihvatio sudbinu. Imam 186 centimetara, nisam ni dovoljno brz ni visok da bih igrao košarku.Počeo sam sa američkim fudbalom jer sam kao klinac igrao naš fudbal i imao sam tu malo istorije", počinje Filipović svoju priču za MONDO.
Dok se Jugoslavija raspadala u krvavom ratu, a Srbija grcala u bedi, siromaštvu i pod udarom inflacije, mnogo je lakše bilo biti 15-godišnjak sa one strane okeana.
"Bilo je interesantno, jer sam imao 14-15 godina, nije ni bilo loše da budem bez roditelja, da radim šta hoću. Što se života tiče bio sam manje opterećen nego da sam živeo u Srbiji, kod nas si ’92 morao da odrasteš ranije", iskren je Filipović.
PRVO, PA POVREDA!
Naravno, o američkom fudbalu tada nije pomišljao. Čak mu se na prvu loptu sport kome će kasnije posvetiti ceo život nije ni svideo.
"Nisam mnogo znao o američkom fudbalu uopšte. Kad sam došao ovde u prve dve godine nisam ni igrao fudbal, bavio sam se košarkom i zabavljao sam se sa društvom. Kad su me vodili na utakmice američkog fudbala nisam obraćao pažnju. čak mi je bilo malo dosadno da budem iskren", kreće naš sagovornik u priču o svojim prvim dodirima sa "jajastom" loptom.
Ipak, kao što to često biva kod tinejdžera, želja za druženjem ga je odvela na NFL terene.
"Kad sam došao u treću godinu srednje škole prijatelji sa kojima sam se družio i igrao košarku na proleće su se bavili atletikom, a na jesen su igrali američki fudbal. Igrali smo jedan sport u jednom delu godine, a nešto drugo u drugom delu godine. Tako da sam čisto da bih nastavio da se družim počeo da igram američki fudbal."
Početak nije mogao da bude gori. Kako je stao na teren odmah je doživeo tešku povredu!
"Nije počelo dobro! Na prvoj utakmici u srednjoj školi polomio sam nogu, tako da sam propustio kompletnu sezonu. Zapravo sam igrao samo jednu godinu u srednjoj školi", priča Filipović.
Mnogi bi posle takvog peha odmah odustali, ali njemu je tih godina jednostavno bilo zabavno da šutira, pa je nastavio i tako stigao na fakultet.
"Ta jedna godina nije bila nešto, jer nisam imao iskustva, morao sam mnogo toga da naučim. Ali na osnovu te sezone sam dobio stipendiju za jedan mali univerzitet u Ohaju. Možda 1.000 studenata ima, najniža liga koledž fudbala bukvalno. Nekim školama je na utakmice dolazilo 100.000 gledalaca, nama se skupljalo možda 300-400 ljudi. Ali ja sam dobio stipendiju, mogao sam da igram fudbal i da studiram besplatno."
Na početku je sve to bila samo zabava. Mogao je da se druži, igra američki fudbal i uz to da studira besplatno. Ipak, primetio ga je jedan veći univerzitet, i tamo je već shvatio da za njega možda ima mesta u NFL-u!
"Kada sam počeo da igram to mi je bila samo zanimacija. Onda sam se prebacio u Južnu Dakotu na drugoj godini koledža i otišao sam tamo sa očekivanjem da se zabavljam. Ali onda kad su utakmice bile neizvesne, moji saigrači su se borili žestoko, lomili su se i krvarili na terenu, nije bilo zabavno kada ja nisam bio dobar, kad sam se zezao", priča Filipović, koji je zbog timskog duha zapeo i rešio da bude najbolja verzija sebe na terenu.
Uradio je sve da bi bio bolji, unajmio je psihologa, obratio se NFL profesionalcima za pomoć, krenuo je da radi ono po čemu je tokom karijere bio poznat - da se sprema najkvalitetnije moguće.
"Posle te godine sam se u toj pauzi između sezone ja sam odlučio da ću biti najbolji što mogu sledeće godine. Napravio sam ogromne korake, nikada se nisam toliko spremio mentalno i fizički. Radio sam sa različitim ljudima koji su mi izuzetno pomogli. Sa psihologom sam radio da budem konzistentniji, tražio sam pomoć od NFL igrača koji su bili u komšiluku, od Brajana Hensona koji je 14 godina igrao u NFL-u kao panter. Poboljšao sam se i shvatio sam da mogu da igram posle koledža ako nastavim sa takvim napretkom."
NEĆE TE NIKO? DOKAŽI IM DA VREDIŠ!
A onda je došlo vreme za profesionalnu karijeru. Iako nije bio draftovan, još jednom je odbio da odustane i izborio se za mesto u NFL-u na teži način.
Otišao je da pokaže trenerima iz prve ruke koliko je dobar.
"Kad sam završio koledž nije bilo previše interesa za mene, nisu me draftovali, nije mnogo timova pričalo sa mnom. Otišao sam na nekoliko tih kampova gde su bili treneri iz NFL-a i imao sam šansu da se dokažem uživo, pred njima. Posle nekoliko privatnih proba nekoliko različitih timova me je zvalo da budem spreman ako se nešto dogodi. Dalas je bio prvi tim kojem sam zatrebao", seća se Filipović.
Tako je Srbija dobila svog prvog NFL profesionalca. Ranije je bilo ljudi poreklom iz Srbije koji su igrali u NFL-u, a sada imamo i jednog Srbina iz Amerike kao kvoterbeka, ali nikada ni pre ni posle nije jedan čovek rođen u Srbiji nastupao za NFL tim.
Nametnuo se kao startni panter u Dalasu, a tamo ga publika pamti po jednom sjajnom potezu.
U meču sa Vašingtonom je uradio ono što se ne viđa toliko često - posle svog panta je upravo on oborio protivničkog igrača sa loptom.
"Jedan od omiljenih momenata. Retko se to dešava, malo sam imao sreće u tim okolnostim, jer je i defanzivnim igračima teško da naprave taj "open field tackle". Ali kada malo potražiš po jutjubu ima sjajnih teklova pantera, pogotovo ovih dana, panteri su izuzetno fizički jači, veći, ima ih sve više koji prave dobre startove“, ipak se skromno priseća svog najboljeg poteza u NBA karijeri Filipović.
Tada je NFL tek počinjao da se prati u Srbiji pa je retko ko znao za Filipa, a on je samo u Dalasu dobio šansu da izađe na teren. Šutnuo je 65 pantova za 2.640 jardi, a u svim ostalim timovima je bio rezerva. Nekada je i zasluživao da izađe na teren, ali nije bilo dovoljno sreće.
"Kada sam bio u Hjustonu 2006. godine bio sam u izuzetno dobroj formi, šutirao sam odlično. Panter protiv koga sam se takmičio Čed Stenli je bio dobar panter, ali nije šutirao dobro kao ja. Celog leta smo se takmičili svaki dan, bio sam bolji od njega 75 odsto dana. On je bio u padu forme, šutirao je dosta loše, iznenadio sam se da su njega zadržali, a mene otpustili. Na kraju je te 2006. godine bio jedan od najgorih pantera u NFL-u. Mislim da je trebalo da naprave tu promenu“, iskren je Filipović.
KAKO JE BITI PANTER? PAKLENO!
Panteri i šuteri imaju jako težak posao u američkom fudbalu. Malo su na terenu, svaki njihov potez je pod lupom i svaka greška se skupo plaća.
"Dosta je stresno jer nemaš mnogo šanse da igraš. Imaš 5-6 šuteva po celoj utakmici i po tome te procenjuju da li si dobar ili ne. Ali navikneš se na to, kada dođeš u NFL gledaju te svaki dan na treningu i uvek si pod lupom. Uvek si fokusiran, moraš biti spreman na treningu, tako da ni na utakmicama nije mnogo drugačije. Ako imaš previše loših dana na treningu lako te šutnu iz tima, uvek imaš taj pritisak", ističe prvi Srbin u NFL-u i objašnjava da je su izazovi koji stoje pred panterima veliki čak i van terena.
"Izuzetno je teška pozicija jer menjaš dosta timova, a uvek kad dođeš u novi tim boriš se za to jedno mesto u ekipi. Kad kao panter dođeš u tim uglavnom provodiš vreme sa sneperom i kikerom, koji su obično više prijateljski nastrojeni prema panteru koji je već u timu. Ti dolaziš kao stranac. To je izuzetno usamljena i kompetitivna sredina. Sam se boriš za tu poziciju, dolaziš u nove gradove, a ako imaš svoju porodicu oni uglavnom ostanu u gradu negde drugde, ne dolaze uvek sa tobom“, ističe on.
Smatra da je mogao da dobije još jednu šansu, ali nisu se sve kockice poklopile.
"Ja nisam imao dovoljno sreće ili iskustva da dobijem drugu šansu. Bio sam u tim drugim timovima, nekad sam bio bolji nego drugi koji su dobili šansu pre mene, a neki timovi su imali bolje pantere. Ima dosta stvari nad kojima ti kao šuter nemaš kontrolu, ne možeš ništa da uradiš bukvalno. Nekad si bolji, a opet ne igraš, to je verovatno najlošija stvar sa kojom sam imao iskustva u NFL-u. Nekad uradiš sve što možeš i bolji si nego drugi igrač, ali tebe šutnu i ostave drugog igrača. Kada je neko bolji od tebe lako ti je da razumeš i prihvatiš.“
BREJDI ILI MAHOUMS? TAMPA ILI KANZAS?
Očekuje nas Superbol, a Kanzas je favorit... Što se tiče kikera - Filipović se slaže.
"Kanzas ima Herisona Batkera, odličan je, ne bih se nikad kladio protiv njega", a onda ističe da očekuje vrlo neizvestan meč.
"Očekujem tesnu utakmicu, vrlo neizvesnu. Ja sam jako srećan što je Brejdi opet na Superbolu, jer je on toliko dugo uspešan, to je neverovatno. Navijam za njega", odmah se opredelio naš sagovornik.
Na nekoliko prethodnih Superbolova nismo videli previše poena, sada Filipović ipak očekuje nešto atraktivniji meč.
"Očekujem oko 25-30 poena po timu, ne previše, ne premalo. Bilo je poslednjih nekoliko godina Superbolova sa jako malo poena. Ali kada defanzivni koordinatori imaju više vremena onda se bolje spreme za drugi tim, pa je to razlog što ima manje poena."
Na pitanje Mahoums ili Brejdi je već odgovorio. A druga dilema je - Gronk ili Kelsi, koga bi birao?
"Ja mislim Gronkovskog, jer on je zaista frik. Persona mu je takva, voli fizičku igru. Izabrao bih njega jer ima sve", kaže nam Filipović.
SRBIJA OD BARIJA ’91 DO BEOGRADA ’15
Odavno je otišao iz Srbije, posvetio je svoj život američkom fudbalu, a u međuvremenu stekao porodicu, prijatelje... Koliko je Srbija sada prisutna u njegovom životu?
"Poslednji put sam bio 2015. Posetio sam rođake u Beogradu, neke prijatelje iz srednje škole koji još uvek žive u Novom Sadu. Onda sam u poslednjih 5-6 godina dobio dve ćerke, pa nisam bio previše mobilan. Nisam posetio ni prijatelje u Americi. Ovih dana se uglavnom čujem i vidim sa prijateljima kroz društvene mreže. Voleo bih da se vratim čim se korona završi", priča nam Filipović.
Ističe da nije uspeo da isprati dešavanja u srpskom američkom fudbalu, ali da bi voleo da pogleda neki meč, a obaveze mu ne dozvoljavaju da prati košarku, sport kojim je nekad želeo da se bavi.
"Nažalost ne, krenuo sam da se bavim košarkom kao mlad igrač i onda sam se prestrojio u fudbal, tako da mi ovih dana obaveze ne dozvoljavaju da pratim, sve manje i manje obraćam pažnju na te stvari. Svake četiri godine gledam Svetsko prvenstvo u fudbalu, stavim mesec dana ceo život na pauzu i to je to", priča nam Filipović.
U vreme kada je bio mladić u Srbiji pratio je i fudbal, a ispratio je i najveći uspeh jugoslovenskog fudbala u istoriji.
"Jeste, u to vreme sam navijao za Crvenu zvezdu, bio sam veliki navijač., To je bilo ’90-’91, kada je to bio sjajan tim, osvojili su Kup šampiona, Bilo je dobro vreme da se navija za Zvezdu, a moj tata je navijao za Partizan tako da sam valjda zbog toga opredelio za Crvenu zvezdu", uz osmeh priznaje Filipović.
Posle završene karijere shvatio je da je jedini logičan put da nastavi da se bavi američkim fudbalom. Na koledžu je stekao zvanje nastavnika, pa i to primenjuje u svom poslu, pošto sada ima svoju školu za NFL kikere i pantere.
"Ceo život od 1994. do 2007. sam se bavio samo američkim fudbalom, šutiranjem, a po obrazovanju sam nastavnik, pa mi je to bilo prirodno. Sada, kao i u svim sportovima u bilo kom delu sveta, dosta se rano počinje sa time i već se zna otprilike kojim putem treba neko da ide da bi išao do najvišeg nivoa. Meni je izuzetno interesatnno da počnem da treniram nekoga kada ima 12-13 godina i da mu pomažem usput da napreduje i da mu prenosim znanje i da budem deo njegovog putovanja. Ja uživam u tome da gledam njihov napredak“, priča nam Filipović o svom sadašnjem angažmanu.
Priznaje da je bolji trener nego što je bio igrač, a to govore i rezultati. Čak pet NFL igrača je radilo ili radi sa njim trenutno.
"Bolji sam trener, nisam imao previše genetskih predispozicija, tako da sam uspeo da dođem do NFL-a zbog mnogo treninga i rada na detaljima. Treniram 5 igrača u NFL-u, a sa troje sam počeo da radim kad su imali 13 godina", priča Filipović, a za kraj kada ovi momci šutiraju, treba znati da ih je tome naučio jedan Srbin!
"Ostin Sajbert je u Sinsinatiju, a u Dalasu sam trenirao oba igrača i Grega Zurlajna i Hantera Najsvondera. Tu je i Džejk Eliot u Filadelfiji, a peti je Taker Meken koji je u Tenesiju rezervnom sastavu."
U budućnosti bi možda i neki momci koji igraju za Vukove, Vajld Borse, Djukse ili neki drugi srpski tim mogli da zaigraju u NFL-u i nadamo se da će se to desiti.
Ali jedan čovek će zauvek ostati upisan kao pionir. Ono što su u NBA uradili Divac i Paspalj, to je u NFL-u bio Filip Filipović.
(MONDO)