Tvorac srpskog tekvondo "čuda" otkriva na čemu se temelje brojni uspesi ostvareni poslednjih godina, objašnjava ulogu trenera u tom sportu, a u 2018. prognozira prve muške medalje.
Tekvondo, borilačka veština nastala u Koreji, u Srbiji donedavno nije pobuđivala naročito interesovanje, ali je za kratko vreme postala izvor "sigurnih" medalja sa najvećih evropskih i svetskih takmičenja i sport koji dovodi u sale sve više dece predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta.
Tekvondo je pored vaterpola jedini sport u kome je Srbija osvojila medalju na Olimpijskim igrama 2012. i 2016, a čovek koji je pomogao Milici Mandić i Tijani Bogdanović da dotaknu zvezde u Londonu i Riju, tokom 2017. je sa svojim učenicama ostvario toliko uspeha, da je u decembru proglašen trenerom godine u izboru Svetske tekvondo federacije, a zatim i za najboljeg u srpskom sportu, po mišljenju nacionalnog Olimpijskog komiteta.
Za MONDO priča Dragan Jović - Gale, sportski direktor Tekvondo saveza Srbije i osnivač sada već čuvenog Tekvondo kluba Galeb.
"Osvajanje 12 medalja sa sedam sportista, samo po sebi je podvig. Pri tom su tu zlatne medalje Vanje Stanković i Milice Mandić na Svetskom seniorskom prvenstvu, što pokazuje da nam je program bio jako dobar i da smo se držali principa, a to je da se ne odustaje kada je teško i da svaka prepreka može da se pređe".
Kao elemente na kojima počiva vrhunski rezultat, odnosno "tajnu uspeha", Gale apostrofira "posvećenost, poverenje, samopoštovanje, poštovanje drugih, međusobno poštovanje trenera i takmičara i istrajnost".
"To su možda priče koje svi pričaju, ali u borilačkom sportu je to suština. Ako nemate disciplinovan život i niste dovoljno posvećeni, ako ne verujete u to što radite, pri tom varate i sebe i trenera, onda od toga nema ništa".
Koliki je u tekvondu značaj logistike i finansija?
"Svakako da su sale za trening vrlo važne. Naravno da je važan i novac. Ali, za vrhunsku izgradnju pravog borca potreban je dobar trener i dobar stručni tim. Moje tekvondo znanje nekad nije dovoljno i zato u klubu imam i sportskog psihologa i kondicionog trenera, vrhunske profesionalce. A, pre svih nas su treneri koji rade sa mlađim selekcijama", podvlači Jović.
"To je period u kome morate da naučite dete da voli sport. Da oseti samopouzdanje, da nauči šta je samopoštovanje, šta znači disciplina, šta znači stariji u vrsti, šta je to što svaki sport ima u sebi, naročito borilački. Posle toga je mnogo lakše raditi sa njim kao borcem. Onda vam ne treba veliki novac i ne znam kakva mašinerija da biste došli do određenih rezultata. Ali, kada dođete na određeni nivo, na kome smo mi sada i kada se svi spremaju za vas, definitivno morate da nađete novu odskočnu dasku. I ja to tražim već dve godine".
TK Galeb je što se tiče infrastrukture prerastao sebe...
"Prostor u kome vežbamo može da primi 20 takmičara, a nas u prvom timu već ima 40. U tri uzrasne grupe imamo 126 takmičara, tako da nam treba minimum 500 kvadratnih metara, bez stubova i prepreka. I da nam ne prokišnjava krov, kao sada. Onda ćemo sigurno moći da sa 50 vežbača u jednom treningu izvučemo neke nove talente. Pa da se sa novim borcima suprotstavimo protivnicima koji se spremaju za naše aktuelne borce. Kucao sam na različita vrata i nadam se da ću naći rešenje".
Stoji li danas znak jednakosti između Galeba i srpskog tekvonda?
"Mi u Srbiji imamo jako talentovane borce. Imate Anu Bajić, koja je osvajala svetsku i evropsku medalju, imate Damira Fejzića, koji je bio na Olimpijskim igrama, imamo juniorske i kadetske medalje, koje nije osvajao samo Galeb. Ali, u seniorskoj konkurenciji u ovom momentu, skoro 90 odsto medalja osvaja naš klub. Ne želim time da se hvalim, već hoću da dam alarm i ostalima, da neke stvari moraju da promene", kaže Jović i pojašnjava:
"Mnogi dođu blizu medalje. Želim da im pomognem da to peto mesto pretvore u treće, pa kasnije u drugo i prvo. Ali, to su stvari koje ne mogu da se nauče za jedan dan. Mozaik mora da se kompletno sklapa. Sve što je do nas, mi treba da uradimo. Ako dođe loš žreb - šta da radimo, izgubili smo od najboljeg. Ali, ako smo sklopili dobar mozaik i takvi izađemo na borilište, onda će i tom najboljem biti teško".
Koliko je bilo značajno olimpijsko zlato Milice Mandić za motivaciju drugih takmičara?
"Kada neko ko vežba sa vama postane olimpijski pobednik, naravno da drugi pomisle da to mogu i oni i da ih to gura napred. Pa kada se ostvari još jedan rezultat, kao Tijana Bogdanović, pojavi se Vanja Stanković i tako dalje. Mi treneri učimo ih da motivacija ne treba da bude samo rezultat, nego i borba pod zastavom Srbije. Važno je uvek dati sve od sebe. Kada stojite drugi na pobedničkom postolju, to nije isto kao kada pobedite i slušate našu himnu. Zato se trudimo da uvek budemo prvi".
Na godišnjoj svečanosti OKS, bez ustezanja ste rekli da ćete u Tokiju 2020. probati da osvojite više medalja nego do sad. Koliko je to realno?
"Ne mogu to da obećam nikome, ali ako se bude išlo ovim ritmom - ne govorimo samo o tekvondu - mi ćemo u Tokiju sigurno biti uspešniji nego u Riju. Kod Olimpijskih igara su najveći problem kvalifikacije. Moramo prvo to da izguramo, skupljajući bodove na svakom gran priju, svakom velikom takmičenju. Ako kvalifikujemo više takmičara, naravno da će nam šanse za medalje biti veće".
Kakva je uloga trenera u tekvondu? Da li primenjujete krilaticu po kojoj je trener kriv za poraze, a pobede su zasluga sportiste?
"Takmičar i ja smo jedan tim. Za šest minuta, koliko traje borba, ja mogu da upravljam, da dajem savete, tonalitetom upozoravam na opasnost. Imam pravo da govorim tokom celog meča i vrlo sam glasan, što mnogi treneri izbegavaju da budu. Verujem da je to što radim najbolje za takmičara tokom borbe i smatram da je trener u tekvondu jednako važan. Poenta je u poverenju i poštovanju između nas. Moram da poznajem takmičara u dušu i odnos koji imamo je ustvari ono što dovodi do rezultata".
Koje sve žrtve podrazumeva status trenera godine?
"Moj život van tekvonda je samo porodica i najbolji prijatelji, koje retko viđam. Sa porodicom sam zajedno, ali obično se vrtimo oko nekih stvari koje treba hitno završavati. Jedino vreme koje lepo iskoristimo su godišnji odmori. Kada imam malo slobodnog vremena, volim da ga provedem sa prijateljima, da se nađemo negde uz laganu muziku. Ali, tih slobodnih dana ima sve manje i manje, pa ponekad pomislim - dokle ovako? Život teče brzo, neki bliski prijatelji se otuđe, ali to je cena našeg posla i angažovanja".
Medalje za Srbiju mahom osvajaju devojke. Postoji li kod muškaraca nekakav problem?
"Milica je povukla devojke i to ide jednim dobrim ritmom, ali već ove godine očekujem da momci probiju led i krenu istim putem", ubeđen je Jović.