Nekadašnji napadač Milana Danijele Masaro u intervjuu za MONDO prisetio se beogradske magle, kako je umalo poginuo vozeći se sa fanatikom Arigom Sakijem, zašto je Monca važna u njegovoj karijeri i koji sport sada najviše voli.
"Savićević... Savićević... i dalje Savićević... sjajan pas u prostor... ma, đe je sad taj Masaro"...
Legendarni povik crnogorskog komentatora Milorada Đurkovića vraća sećanje na zlatni period italijanskog fudbala. Sredinom devedesetih, Serija A je i dalje bila "il campionato piu bello del mondo", a Milan "squadra degli invincibili".
Tri Skudeta zaredom, serija od 58 utakmica bez poraza i atinsko finale protiv Barse kao vrhunac rapsodije "Tima nepobedivih". Dejo je pakovao, a Masaro deportovao u mrežu. Tandem snova.
"Čujem se često sa Savićevićem. Vidim da radi sjajan posao u Fudbalskom savezu svoje zemlje. Želim mu od srca da se ostvari i kroz funkciju rukovodioca, mada će biti veoma teško da dostigne nivo iz igračkih dana. Ostavio je neizbrisiv trag u italijanskom fudbalu i za navijače Milana on će uvek biti jedini autentični Genije", kaže na početku razgovora za MONDO bivši as rosonera Danijele Masaro.
Fudbal ispisuje neverovatne priče. Prepliće sudbine, komplikuje zaplete, kreira čudesne epiloge. Ko zna šta bi se desilo sa Masarovim Milanom, da Dejo u onoj tmurnoj beogradskoj noći nije promašio penal:
"Nikada neću zaboraviti maglu i '88. Milan je sklapao mozaik šampionskog tima i kretao u juriš na evropska odličja, a Zvezda je bila skup vrhunskih pojedinaca. Savićević je dao gol u toj prvoj utakmici i bili smo na korak od eliminacije. Te večeri je samo čudo moglo da nas spase. I čudo se dogodilo. Bio je to neki znak sa neba. Da sudija nije prekinuo meč, ubeđen sam da bi Zvezda otišla dalje. Bili smo na kolenima, sa igračem manje zbog isključenja Virdisa i ne bismo imali snage da izjednačimo rezultat".
Poznat je epilog beogradske drame u dva čina. Magla je poništila Savićevićev gol, Diter Pauli sutradan ponovo izveo igrače na teren, Zvezda na njihovo vođstvo preko Van Bastena odgovorila remek delom u režiji tandema Savićević-Stojković, a Milan uz pomoć penal-lutrije izborio plasman u četvrtfinale.
"Zvezda nam, očigledno, donosi sreću, iako 2006. nisam bio preterano srećan kada nas je žreb ponovo spojio u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Tada sam imao funkciju u klubu, vodio sam marketing i Akademiju Milan. Nisam se toliko plašio Zvezdinog tima, koliko atmosfere na njenom stadionu. Uspeli smo da prođemo i to je bila uvertira u još jedan trijumfalan pohod na titulu evropskog prvaka. Anćeloti je bio dostojan naslednik Sakija i Kapela. Igrali smo zajedno, često bili i cimeri. Važio je za najvećeg fanatika u timu. Prvi je ustajao, prvi stizao na trening, svojim odnosom svima nam je nametao obavezu da se ponašamo kao pravi profesionalci. Bio je 'ragazzo d'oro' (zlatni momak). Zato je i kao trener napravio vrhunsku karijeru".
Milan se te sezone revanširao Liverpulu za istanbulski krah i golovima Pipa Inzagija po sedmi put osvojio "klempavi" trofej. Kaka je dirigovao orkestrom i po završetku sezone zaslužio najprestižnije individualno prizanje. Bila je to poslednja Zlatna lopta dodeljena "običnom smrtniku", jer će u narednih deset godina postati ekskluzivno vlasništvo dvojice marsovaca iz Rozarija i sa Madeire.
"Kaka mi se u to vreme sviđao mnogo više od Ronaldinja. Bio je timski igrač, kao i Kristijano Ronaldo dok je nastupao za Junajted. Ronaldinjo je često težio potezu koji publiku diže na noge, ali nije u službi ekipe. Više je igrao za sebe. I pored toga, oduševio sam se kada je iz Barselone prešao u Milan. Naš klub je uvek gajio posebne simpatije prema brazilskim fudbalerima. Neki su umeli da se snađu, neki ne. Kaka je recimo najsvetlije trenutke karijere doživeo na San Siru".
Prvi Masarov kontakt sa Milanom nije bio nimalo prijatan. Imao je 12 godina kada su mu rekli da autobus vozi u Linate (trening kamp) samo one najbolje, dok on i ostala deca moraju sopstvenim prevozom. Vratio se u Moncu i već sa 17 godina debituje u Seriji B za klub iz svog rodnog grada:
"U Moncu me je doveo Adrijano Galijani i tu sam stekao prijatelje za ceo život. Recimo, Morena Toričelija sa kojim danas sarađujem na jednom poslovnom projektu".
U leto '81, stiže poziv iz Firence:
"Da budemo iskreni do kraja, Fiorentina je tražila jednog drugog igrača Monce. Reč je o Paolu Moneliju, takođe je igrao na poziciji špica i imao svega 18 godina. On je bio prvi pik, ali je Galijani na sebi svojstven način uključio i mene u transfer kao neizostavni deo paketa. Dogovor je bio da ostanem jednu sezonu, pa ukoliko ne budu zadovoljni, da se vratim u Moncu".
Čuj da ne budu zadovoljni! Moneli se odmah povredio, a kako je trener De Sisti forsirao sistem sa trojicom napadača, Masaro je odmah zauzeo mesto pored Bertonija i Gracijanija. Kada je jednom ušao u startnih 11, niko ga više nije izbacio iz tima.
"Nisam se baš nadavao golova (samo jedan), ali je bilo mnogo asistencija i iznuđenih penala i slobodnih udaraca. Sa mnom na krilu, De Sisti je imao igru u oba pravca i idealan balans. Borili smo se do kraja za titulu, ali su sudije bile na strani Juventusa. U poslednjem kolu nije sviran čist penal za Katancaro, mi smo remizirali sa Kaljarijem i Skudeto je otišao u Torino".
Otkrovenje šampionata u predmundijalskoj sezoni. Dovoljno da mediji navale na selektora da Masara pozove u reprezentaciju. Bearcot nije odoleo pritisku i Moncino dete debituje za Italiju u aprilu '82 protiv Istočne Nemačke. Kakav je utisak ostavio? Takav da se mesec dana kasnije našao na spisku putnika za Španiju.
"Dogodile su se neke čudne stvari. Poslednju kontrolnu utakmicu odigrali smo jako loše protiv Brage i ja sam dao izjavu da nema razloga za brigu, da sve to može da se skocka do početka Mundijala i da ne postoji nikakav rivalitet sa Tardelijem jer je on moj prijatelj i saigrač. Ta izjava nikada nije otišla u etar, sutradan su Gazeta i Tutosport totalno pogrešno preneli moje reči i stvorila se klima da postoji razdor u reprezentaciji i da selektor ne gleda blagonaklono na nas mlađe igrače".
De Sisti je došao u Španiju da pruži podršku svom pulenu, ali Bearcot nije imao hrabrosti i razumevanja da ga bar na kratko baci u vatru:
"Za vreme tog prvenstva izmislio sam novo zanimanje. Fudbaler-reporter. Vrteo sam sa oko terena i škljocao fotoaparatom. Većina fotografija koje danas čuvaju sećanje na italijanski pohod ka svetskoj tituli u Španiji, mojih su ruku delo".
U Firenci se družio sa Orijalijem, Feronijem, Karobijem. Išao na lude zabave kod Sokratesa i Pasarele. Jedina stvar koja mu se nije dopala je dres u toj prvoj sezoni:
"Ne zbog estetike. Od onog kruga na prednjoj strani ostajali su pečati na grudima, a od brojeva, otisci na leđima. Užas!".
Posle Mundijala, gubi mu se trag u državnom timu, ali u leto '86 dobija ponudu koja se ne odbija.
"Juventus je slao signale, Trapatoni me zvao da mi kaže kako Platini ceni moj stil igre i da bi želeo da budemo u istom timu. Baš u to vreme je Berluskoni kupio Milan i kada sam čuo Galijanijev glas sa druge strane žice, nisam ga pustio ni da završi rečenicu. Odmah sam rekao da prihvatam sve što kaže".
I ponovo ironija sudbine. Upravo je Masaro sprečio Milan da te godine igra u Evropi.
"Gali i ja smo omogućili Fiorentini da u poslednjem kolu preskoči Milan i ode u Kup UEFA, a nekoliko dana kasnije prešli smo na San Siro. To je fudbal. Dres Milana sam sanjao od malena i nije me zanimalo što u prvoj sezoni neće biti evropskih izazova".
Jednom mu je Ernesto Pelegrini ponudio blanko ček da upiše cifru za koju bi prešao u Inter. Samo se nasmejao i otišao. Druga vremena, drugi ljudi, druge vrednosti života.
Iskupio se već u prvoj sezoni. Golom u produžetku baraž utakmice za plasman u Kup UEFA, srušio je Sampdoriju, obezbedivši Milanu povratak u Evropu. Na klupi je bio Kapelo, kao prelazno rešenje posle smene Nilsa Lidholma. Posle Don Fabija, stiže Arigo i sve oko Milana, ali i sve oko svetskog fudbala, poprima sasvim novi smisao.
"Saki nas je dva puta tukao sa malenom Parmom u Kupu Italije i svi smo bili upoznati sa njegovom fudbalskom filozofijom. Ipak, odluka Berluskonija da ga angažuje za trenera Milana izazvala je lavinu
negativnih komentara u medijima. Naročito posle brze eliminacije od Espanjola u Kupu UEFA. Ja sam ga poznavao još iz Fiorentine jer je u jednoj sezoni vodio omladince 'ljubičastih'. Saki je izvršio revoluciju. Promenio je mentalitet, pristup utakmici, pripremu, organizaciju. Sve. Sa njim sam naučio krucijalnu stvar u fudbalu, a to je da razmišljam kao ekipa, a ne kao pojedinac. Kada jedan igrač načini taj mentalni korak, dospeva na viši nivo i spreman je za velika dela".
Uoči prve utakmice protiv Ćezene, Saki je rekao Masaru:
"Ti Danijele, kao vezni fudbaler nema šta da tražiš u mojoj viziji igre. Ili ćeš da postaneš špic ili potraži neki novi klub".
I Masaro je postao špic. Ma kakav špic? Zver od špica!
Sklon manijakalnoj pripremi utakmice, Saki je ulivao strah i trepet u Milanelu. Igrači su se skrivali po hodnicima, da ih ne bi "gušio" šemama i taktičkim pikanterijama:
"Jednom umalo da nastradamo na autoputu. Pustio je volan tokom vožnje i okrenuo se da mi rukama pojasni neki detalj sa utakmice. Auto je izleteo u krivini i završio na bankini".
Pola sezone u Romi, gol Milanu i nije se folirao kao mnoge njegove kolege:
"Da, radovao sam se, zašto da ne?".
Povratak u Milan. Druga mladost sa Gulitom, Van Bastenom, Papenom:
"Sad sam ga dao Romi i opet sam se radovao".
Posle Sakija stiže Kapelo. Nije puno pametovao, samo je nastavio tamo gde je Arigo stao. Milan postaje kaznena ekspedicija i vraća se na evropski tron:
"Duel protiv Barse u finalu Lige šampiona, svi fudbalski stručnjaci, novinari, komentatori, smatraju utakmicom veka. Ostaće za nezaborav. U tom trenutku, Barsa je bila mnogo kvalitetnija od Milana. Imali su Zubizaretu na golu, Kumana u odbrani, Gvardiolu na sredini, Romarija i Stoičkova napred... Nama su Kostakurta i Barezi bili suspendovani i niko nam nije davao ni gram šansi uoči meča".
Španci su zaista delovali moćno, ali su preterali sa prepotencijom. Krojf se slikao sa trofejom Lige šampiona za naslovnu stranu Marke uz poruku da tim koji kupuje Desaija ne može da se nosi sa klubom koji dovodi Romarija. Kapelo je uramio tu sliku i pokazivao je igračima na svakom sastanku pred veliko finale.
"Napravio je još jedan genijalan potez. Odustao je od ideje da Desaija vrati na štopera, pomerio Maldinija u sredinu, Panućiju poverio ulogu levog beka i pružio šansu još jednom članu stare garde Filipu Galiju. Barsa je proslavila pobedu pre prvog sudijskog zvižduka i to im se obilo o glavu".
Sve je bilo rešeno do odlaska na odmor. Dva mata Masara i Katalonci u nokdaunu.
"Zanimljivo da sam oba gola postigao slabijom, levom nogom. Prvi nije bio toliko lak kao što se čini na televiziji. Boban i Savićević su odradili ogroman deo posla, ali je i meni bio sužen prostor gola u koji sam morao da gađam. Drugi je bio plod perfektne akcije čitavog tima. Lopta je klizila sa jednog na drugi kraj terena, sve dok mi Donadoni fantastičnim pasom nije omogućio da se ponovo upišem u strelce".
Krojfu je zbog njega ponestalo cigareta. Rastužio je čoveka kome se divio kao klinac.
"Furao sam njegovu frizuru, imitirao njegove pokrete, samo mi pravila nisu dozvolila da nosim 14 na dresu. Sva sreća pa sam mu autogram zatražio pre početka meča. Ko zna šta bi mi rekao da sam mu prišao na kraju. Nije podvig to što smo im dali četiri gola, nego što smo sačuvali mrežu protiv tima koji je imao takvu goropad u špicu".
Masaro je sa dva komada (plus Dejina čarolija) ukrotio goropad i spakovao kofere za Ameriku. Evropsku klupsku, valjalo je oplemeniti svetskom reprezentativnom titulom.
"Opet su Sakija dočekali na nož. Naročito posle poraza u pripremnim utakmicama protiv Francuske i Nemačke. Verovali ili ne, izgubili smo čak i od Pontedere, člana Serije C1".
Mundijal startuje novim kiksom Azura. Irska je golom Hautona slavila sa 1:0 i Sakijev tim je morao na pobedu protiv Norveške:
"Posle 20 minuta Paljuka dobija crveni karton i Saki izvodi Roberta Bađa iz igre".
"Il Kodino" psuje selektora, a onaj drugi Bađo (Dino) postiže pobedonosni gol. Uoči poslednjeg kola, sve kuva u italijanskoj grupi:
"Moj gol protiv Meksika je dovoljan samo za bod, sva četiri tima završavaju sa istim brojem bodova i mi moramo da čekamo rasplet u drugim grupama".
Zahvaljujući debaklu Kameruna od Rusije (6:1), Italija kroz iglene uši ide u nokaut fazu. Isto kao '82. Mnogo sličnosti koje slute trijumfalan epilog. Roberto Bađo preuzima stvari u svoje ruke i rešava duele protiv Nigerije, Španije i Bugarske:
"Vrućine su bile nesnosne. Igrati u terminu od 12 sati na temperaturi od 45 stepeni celzijusa kosilo se sa zdravim razumom. Klima posebno nije išla na ruku reprezentacijama koje su gajile dinamičan i agresivan stil igre, kao Italija".
Ništa svežije u Pasadeni, 17. jula '94. Dan odluke. Sudar svetova.
"Brazil je sve utakmice odigrao na vrhunskom nivou. Imali su fenomenalan tim sa Bebetom, Mazinjom, Dungom, tim istim Romarijom... Bađo je tokom celog Mundijala vukao povredu, čak je i polufinale protiv Bugara završio ranije zbog bola u mišiću. Znam Sakija u dušu i ubeđen sam da bi ga u normalnim okolnostima izostavio iz tima za finalni meč. Nije bio spreman ni u fizičkom ni u mentalnom smislu. Nažalost, bilo je mnogo spoljnih faktora koji su vršili pritisak na selektora i uticali na njegovu odluku".
Masarova šansa utakmice, 120 minuta bez golova i penali kao završna runda iscrpljujuće borbe dva uzdrmana rivala.
"Barezijeve suze su najbolji odraz našeg raspoloženja po završetku meča. Njemu je kao i većini nas iz te generacije, susret protiv Brazila bio oproštajni u dresu reprezentacije".
Zahvaljujući promašajima Bađa i Barezija, niko se više i ne seća Masarovog šuta koji je Tafarel odbranio na kraju četvrte serije:
"Nikada u karijeri nisam bio specijalista za penale. U Pasadeni sam izašao Sakiju u susret jer je bilo vraški teško naći pet dobrovoljaca. Prijavio sam se i omanuo. Šta da se radi. Tačno je da su njihovi promašaji gurnuli ovaj moj u zaborav, ali je pre izvesnog vremena poznati italijanski voditelj Geri Skoti postavio pitanje u kvizu ko je pored Bađa i Barezija promašio penal u Americi. Ne samo da me je 'ofirao', nego mi je posle toliko godina otvorio ranu koja je taman pokušavala da zauvek zaraste".
Zvuči čudno, ali je provereno - fudbaler kalibra Danijelea Masara ima svega 15 nastupa za državni tim, uz jedan postignuti gol:
"Nikada nisam igrao protiv Jugoslavije. Možda i bolje jer ste uvek bili nezgodan rival za svaku reprezentaciju. Čak i posle raspada zemlje, Italija nikada nije izlazila lako na kraj sa bivšim republikama SFRJ. Kao rukovodilac Milanovog junior kampa, imao sam priliku da pratim decu koja potiču sa te teritorije. Verujte mi, u tehničkom smislu uopšte ne zaostajete za ovim razvijenim zemljama. Vaše područje je oduvek obilovalo fudbalskim talentom, ali vam nedostaju stručnjaci sa iskustvom i kontinuitetom rada na velikoj sceni koji idu u korak sa vremenom i koriste nove metodologije treninga. Broj vaših igrača i njihova uloga u velikim evropskim klubovima dovoljno govori o potencijalu srpskih fudbalera. Stankovića sam često sretao u Milanu, bio je izuzetno važna figura u šampionskom Interu i jedan od najzaslužnijih za podvige naših komšija na domaćoj i međunarodnoj sceni. On je taj timski igrač koji je umeo da povuče celu ekipu. Pravi 'trašinatore', kako kažemo mi Italijani".
Kada se neko rodi u Monci, fudbal jednostavno ne može da mu bude jedina zanimacija u životu. Zvuk motora i škripa guma postanu deo svakodnevnog kolorita:
"Dok sam igrao fudbal, nisam smeo da se bavim opasnim sportovima. Čim sam okačio kopačke o klin, seo sam u bolid i oprobao se u reli šampionatu. Ipak, golf je za mene najveća opsesija. Smiruje i pozitivno utiče na koncentraciju. Koristan je i tokom karijere, nisu ga džabe igrali Van Basten, Gulit, Tasoti, Kaka... Danas ga igram više nego ikada. Kada već ne mogu da jurim za velikom loptom, onda bar da trčim za ovom malom. Ista je podloga".
Zvali su ga "Provvidenza" (Proviđenje). Umeo je da uđe sa klupe u finišu meča i reši utakmicu u 90. minutu. Kao protiv Intera '94, dva minuta nakon Skilaćijevog gola za izjednačenje:
"Nema tajnog recepta. Samo iskustvo, sposobnost brzog čitanja igre, anticipacija poteza protivničkih igrača... sve po malo. Ključni su želja za pobedom i golgeterski njuh".
Nije se dugo zadržao u rukovodećoj strukturi. Kada je Barbara Berluskoni preuzela brigu o marketingu, on je morao na izlazna vrata.
Rekli su mu samo "Izvini Masaro, ali šta si ti dao Milanu?".
Aleluja! Zato je Milan sada tu gde jeste...
-------------------------------
SVE KOLUMNE i INTERVJUI NEŠE PETROVIĆA