Na poslednjoj krivini pred ulazak u arenu, 11 srpskih gladijatora videće spomenik večnoj borbi slabijeg protiv jačeg u kojoj je pobeda moguća samo ako je alternativa veličanstven poraz. To je bio Spartakov izbor, zato je pobednik.
/od reportera Monda iz Rusije/
Da je noć pred dugo čekani beg iz okova gladijatorskog kampa u Kapui, zajedno sa braćom po oružju i izgubljenoj slobodi Kriksom, Kastusom i Inomausom iz Galije i riđokosim Keltom Janikusom, razmišljao kakve su im šanse protiv sile na koju su se namerili, taj 28-godišnji Tračanin rođen negde uz obalu Strume ostao bi zauvek zakopan u rakama zaborava…
One su uvek bile dovoljno duboke za sve koji su pristajali da im drugi odrede kada je kraj, kada je bilo dosta.
Hiljade prkosnih odmetnika iz tamnica najmoćnije civilizacije koju čovek pamti ostale bi samo horde razapetih pljačkaša da poput putokaza pokažu u kom pravcu svi putevi vode. Generacije tlačenih očeva ne bi imale priču za laku noć deci u tami Srednjeg veka.
Karl Marks ne bi imao koga da nazove antičkim proleterom u noveli o pobedi radnog čoveka nad parnom mašinom budućnosti. Aram Kačaturijan ne bi podario remek delo sovjetskim pozornicama sa gvozdenom zavesom.
Hauard Fast ne bi imao iza koga da sakrije utopističke misli o srpu i čekiću na zastavi Sjedinjenih Država. Stenli Kjubrik ne bi na poklon dobio novelu sa posvetom "Kirk Daglas u glavnoj ulozi, tvoj Kirk Daglas".
Aleksa Norta niko ne bi pozvao da napiše svoj najvažniji džez standard, klinci danas ne bi imali dostojnog neprijatelja u kultnoj strategiji "Age of Empires".
Fudbalski klub iz Subotice zvao bi se Radnički ili Proleter, baš kao i onaj moskovski, ispred čije tvrđave ne bi stražarila 25 metara visoka figura umornog borca čeličnog pogleda, čiji stav i 2089 godina kasnije svedoči o tome da je pobeda nad jačim moguća samo ako je alternativa veličanstven poraz.
Upravo to je bio izbor Tračanina po imenu Spartak, kog istorija pamti kao pobednika samo zato što je odlučio da pogine veličanstveno, na svoj način, onda kada je osetio da je kucnuo čas, a ne kada se od njega to očekivalo.
Prema svim očekivanjima, 11 ratnika iz ove naše nestajuće fudbalske Trakije očekuje anoniman kraj kada večeras iza strogo čuvanih kapija moderne gladijatorske arene budu bačeni pod noge najmoćnijoj civilizaciji koju čovek pamti. Sa druge strane nalaziće se vojska generala Titea bez koje nije odigrana nijedna mundijalska bitka, koja je od antičkog do modernog doba pokorila svet pet puta i naoružana do zuba dojahala u Rusiju u nameri da povrati tron.
Međutim…
Ako na poslednjoj krivini pred ulazak u borilište budu pogledali u pravcu platoa podno severne tribine, naši borci predvođeni vojskovođom Kolarovim ugledaće impozantan spomenik večnoj borbi slabijeg protiv jačeg u kojoj je umorni ratnik ostao u položaju onog ko se brani čak i kada je glorifikovan do te mere da mu je skulptor bacio planetu pod noge.
Sve što ćemo imati pravo večeras da tražimo od naših Spartaka, Kriksa, Kastusa, Iomanusa i Janikusa, čija je vojska u dve godine otpora Rimu narasla sa 70 na 70.000 pobunjenika, jeste da se brane odvažno i hrabro, da veruju da je pobeda moguća samo ako je poraz veličanstven i da borilište napuste ponosni zbog toga kako će ih istorija pamtiti.
Sa štitom ili na njemu, neće biti velike razlike ukoliko pred 40.000 svedoka istorije bude prolivena i poslednja kapljica znoja, potrošen i poslednji atom snage, otupelo i poslednje oružje za pojasom.
Prihvatajući da ih spali viša sila, ali ne i brojniji slabić, Spartak i njegovi odmetnici podigli su kamp podno grotla Vezuva i na strmim liticama porazili brojne rimske vojskovođe, od Glabera, do Publikole i Klodijana, posle čega je usledila slavna smrt u podmukloj zamci koju su dve godine spremali Kras, Pompej i Lukul.
Spartak je tada već imao 30 i nije mogao da sanja da će njegov veličanstven poraz poslužiti kao inspiracija za književna dela, političke ideologije, klasične balete, muzičke numere, filmske scenarije, video igrice, umetnička ostvarenja, imena fudbalskih klubova, nazive ulica, pa čak i lična imena...
A, kao što istorija malo o njemu zna sve dok te noći na jugu Italije nije izabrao da ne misli na silu kojoj se suprotstavlja, već cilju za koji se bori, tako bi i veličanstven poraz "orlova" večeras u Moskvi možda jednog dana istorija zapamtila kao pobedu u poređenju sa brojnim kapitulacijama bez trunke dostojanstva… poput onih u Gelzenkirhenu i Roterdamu.
To su bitke koje naša istorija uporno pokušava da zaboravi.
"Orlovi", dajte nam jednu na koju ćemo biti ponosni, makar bio i kraj!