Prevodioci Nikola Pajvančić i Tatjana Bižić za MONDO o prevodu serijala knjiga Džordža Martina na osnovu koje je napravljena hit serija "Igra prestola". Saznajte kako su "izmisiili" termine, koji su im likovi omiljeni...
Često se može čuti da srpski jezik mora da bude "odbranjen" od napada engleskih reči i termina. Razvoj tehnologija neminovno je uticao i na promene u našem jeziku, pa se u svakodnevnom govoru mogu čuti anglicizmi za koje (još) nemamo adekvatnu zamenu.
Fenomen TV serije "Igra prestola", koja je izuzetno popularna, pokazao je, međutim, da kada imate želju, znanje, volju, engleski termini mogu da budu zamenjeni adekvatnim, pa i "atraktivnim" srpskim rečima i opisima.
Internet podivljao: Arju na presto! FOTO, VIDEO
Vrlo rado smo i lako prihvatili termine poput "Zimovrel", "jezovuk", "Neokaljani", "Visoki sad", "Srcootrov" i mnoge druge, a koji se koriste u seriji "Igra prestola". Za to su zaslužni prevodioci Nikola Pajvančić i Tatjana Bižić koji su preveli sve knjige Džordža R. R. Martina, serijal "Pesma leda i vatre" na osnovu kojeg je i napravljena serija, kao i "Vatru i krv", knjigu koja nas vodi kroz istoriju Targarjena oko 300 godina pre dešavanja u seriji.
Nikola Pajvančić je preveo ceo Martinov serijal "Pesma leda i vatre" (pet romana, za sada), kao i zbirku "Vitez Sedam kraljevstava" i istoriju "Svet leda i vatre". Na osnovu terminologije koju je Nikola postavio u tim prevodima Tatjana Bižić je prevela "Vatru i krv" (inače, Tanja je bila lektor na Nikolinim prevodima).
Podstaknut ovim inspirativnim prevodima, MONDO je kontaktirao i Nikolu i Tatjanu, koju su rado pristali na intervjue.
Nikola Pajvančić nam je otkrio kako je koncipirao svoj rad, ko je zaslužan za naziv zamka "Zimovrel" (jedna od ključnih lokacija u knjigama i seriji).
Kada ste dobili posao prevođenja kako ste koncipirali svoj rad? Odakle ste počeli?
"Još krajem devedesetih, slučajno sam naišao na prvu knjigu Martinovog serijala i pročitao je za svoju dušu - tako da sam već imao neku predstavu o čemu je reč. Od početka rada na prvom romanu (tada još niko nije mogao ni da nasluti koliku će popularnost steći) zadao sam sebi nekoliko pravila. Imena likova se naravno ne prevode, kao ni imena kuća. Imena zamkova, gradova i reka u Vesterosu moraju se konzistentno prevesti - da bi naš čitalac stekao isti utisak o njima kao i čitalac originala. Toponimi van Vesterosa i engleskom čitaocu zvuče strano - njih ne dirati. Ako je moguće, koristiti starinske, arhaične pojmove, mere i slično. I onda sam se toga vrlo strogo pridržavao", rekao nam je Nikola Pajvančić.
Kako ste se uopšte setili nekih reči, da ne kažemo izmislili, poput: Zimovrel, zmajstaklo, jezovuk, Neokaljani, Visoki Sad, Livačka stena i mnogi drugi?
"Neka su prosto odmah nastala, na prvo čitanje - kao Krajoluj ili jezovuk. Za ostale sam jednostavno uzeo veliki list papira i napravio tabelu u koju sam uneo sve pojmove koje nisam uspeo da smislim 'na prvu loptu'. I onda sam proveo mnogo vremena nad tim papirom, kao i nad mapom Srbije, na kojoj se može naći mnogo inspirativnih imena (Sinji Vir! Zlodol!). Takođe sam progonio sa tim papirom i kolege i prijatelje - na primer, taj čuveni Zimovrel je smislio moj kum Dušan Đorđević, čovek koji uopšte nije iz ove naše struke".
Pajvančić kaže da mu je najteže za prevođenje bilo to što je trebalo ostati konzistentan od prve stranice do kraja.
"Kada se na polovini treće knjige spomene nadimak nekog paža iz manjeg ogranka kuće Barateona - jesmo li ga već imali u prvoj knjizi, kako smo taj nadimak tada preveli i slično", rekao je Pajvančić.
Njemu je omiljeni lik Džejmi Lanister.
"To mi je uvek bio jedan od omiljenih arhetipova u književnosti i mitologiji - grešnik, zlikovac koji uspeva da se - ili bar proba - da se iskupi. Mislim da su poglavlja u knjigama koja se bave tim preobražajem neka od najboljih u čitavom serijalu".
Tatjani je serija "otvorila oči" za neke likove koji se nisu toliko istakli dok je čitala knjige.
"Moj ukus je vrlo jednostavan i neoriginalan: volim heroje i zmajeve. Džon Snežni je moj broj jedan bez ikakve konkurencije, čak i u seriji, gde je izgubio čitavu jednu dimenziju koju poseduje u knjizi – veliku diplomatsku mudrost, šahovski uvid u razne moguće ishode poteza koji će tek biti povučeni, opori humor ravan Stanisovom. Apsolutna je zasluga blistavog Pedra Paskala što mi je u seriji postao zanimljiv Oberin Martel, koga u knjizi jedva da sam i primetila, i sve boljeg Nikolaja Koster-Valda, koji me je u poslednjih nekoliko epizoda skoro pa privukao na Džejmijevu stranu, mada mu Brena nisam oprostila," rekla je ona.
Na pitanje da li bi nešto uradili drugačije, da su na mestu pisca, saglasni su - završili bi, već jednom, knjige!
"Pošto sam samo čitao knjige i nisam gledao TV seriju od kada se radnja 'odvojila' od knjiga, ne znam tačno kako bih odgovorio. Da sam na Martinovom mestu, pre svega bih završio knjige. Kako god," rekao je Pajvančić.
"O, da, o, da. Gospodin Martin je, pod jedan, trebalo da se drži svog prvobitnog plana o petodelnom serijalu. Ovako je sebe doveo u situaciju da ne može da savlada sopstveni materijal i privede priču kraju. Pod broj dva, izbavila bih nas sve zajedno Remzija Boltona još pre nekog vremena. Što se serije tiče, promenila bih više nego što ne bih od trenutka kad je ostala bez objavljenog Martinovog materijala, mada mi se ova poslednja emitovana epizoda (8x02) prilično dopala. I zmajevi su, naravno, superprekrasni", rekla je Bižić.
Pajvančiću je za prevođenje jedne Martinove knjige potrebno pola godine ili malo više od toga, dok Bižić podvlači da je u njegovim već prevedenim tekstovima imala dobru osnovu za "Vatru i krv", te da je za tu knjigu bilo potrebno oko dva i po meseca.
"Meni su teža bila nova imena, koja nisam nasledila od Nikole. Inače je priča usredsređenija, a stil jednostavniji nego u 'Ledu i vatri', tako da je moj zadatak bio lakši," navodi ona skromno.
"Moram ovde samo da dodam da je moja omiljena od 'Nikolinih' reči zverobraz. Fantastična reč. I Sivotočka motrilja, i Istočna morobdija. Naš jezik je potpuno božanstven, a Nikola ga je sjajno koristio."
Na Internetu možemo pročitati i silne pohvale, i kritike na račun prevoda knjiga, i vi ste na njih i odgovarali. Da li prevođenje, kao i druge vrste umetnosti, predstavljaju problematično tle za "udovoljiti svima"?
"U ovom našem poslu, pismenom svetu je lako udovoljiti", odgovara Pajvančić.
"Besmisleno bi bilo pokušavati. Ljudi su veoma izloženi užasno lošem jeziku iz medija, osiromašenom, gramatički pogrešnom, visokoanglizovanom, i s takvim jezičkim osećajem reaguju na prevode. Srećom, XXI je vek, koga više veseli da čita na engleskom, lako može. Ali mnogo gubi. Nikad ništa nije tako lepo na tuđem kao na maternjem jeziku", dodaje Tatjana.
Da li biste nešto, sada, preveli drugačije?
"Naravno. Sad da otvorim neku od tih knjiga, sigurno bih našao mnoga mesta koja mi 'škripe' i koja bih drugačije preveo. Međutim, jalovo je time se opterećivati. Prevodilac mora da se pomiri sa tim da u nekom trenutku predaje tekst i da onda nema nazad".
"Dodaću samo na Nikolin odgovor da je knjiga koju stvarno volite nešto kao dete: morate ih pustiti da odu. Dali ste im sve najbolje što ste umeli, neizbežno ste tu i tamo grešili i sad je dalje na njima da traže svoj put kroz svet", nadovezala se Tatjana Bižić.
Kao prevodioci, imaju priliku da pre svih pročitaju knjigu, a nas je zanimalo da li okolina zapitkuje da otkriju šta se dalje dešava. Oboje duhovito odgovaraju!
"Naravno, ali treba biti nemilosrdan, za njihovo dobro" - (Nikola)
"Ko god pita, taj i dobije odgovor. Ja uvek, čak i u krimićima, najpre pročitam šta je bilo na kraju, da bih onda mogla na miru da čitam priču. U svemu me uvek zanima putovanje, ne odgovor na pitanje je li kriv batler ili sobarica :)))" - (Tatjana)
Upitan na šta je najviše ponosan kada je u pitanju ovaj prevod, Pajvančić nam je odgovorio ovako: "Martinov svet srpskom čitaocu 'zvuči' isto kao što engleskom čitaocu 'zvuči' u originalu".