Album koji se čekao 26 godina

Kad god se nađem u prilici da objasnim kako se ništa nije uporedilo sa ljudskim glasom, kao najlakše objašnjenje zašto se tako često pri odabiru muzičkih favorita odlučim za onog čiji mi glas više prija, onda potegnem priču o Džefu Tvidiju.

Priču valja vratiti još dublje u prošlost, kada su on i Džej Farar predvodili legendarni Uncle Tupelo. Ni do danas nije postignut konsenzus ko je od te dvojice velikih autora bio zaslužniji za to što je Tupelo za sobom ostavio nezaboravan legat. Lično, nisam imao takvih dilema, a ponajviše zbog Džefovog nevjerovatno prijatnog glasa. Ne velikog raspona, ali sa bojom koja otapa svaki led oko srca. Fararov glas mi jednostavno nije ležao,pa iako ne sporim kvalitet, to što je on radio, a i nastavio sa Son Volt, jednostavno nije bila moja šolja čaja. Baš kao što ni u jednom od ključnih bendova američkog rokenrola, Husker Du, nisam mogao da se otmem utisku da je Grant Hart bio ona toplija strana tog benda, ma koliko Bob Muld bio podjednako zaslužan za njihovu karijeru.

 Ovaj uvod je bio nužan jer je Džef kroz Wilco (skraćeno od „Will Comply“, termin iz komunikacije u vazdušnom saobraćaju), taj glas nadogradio serijom ostvarenja koja su ga dovele u poziciju moguće i najvećeg autora današnjice, bar kad je Americana u pitanju. Iako je pomenuta odrednica vremenom postojala pomalo monotona i predvidica, Wilco su se potrudili da diverzijama raznih vrsta ostanu uvijek za korak ispred svih. Daleko od toga da nisam imao puni respekt za takav pristup, ali sam se ipak potajno nadao da ću začuti onaj Wilco sa početka karijere, sa naglaskom na remek- djelo „Being There“ iz 1996. Taj je dupli album u punoj raskoši pokazao sav Tvidijev talent, doduše i tragove depresivne rascijepljenosti koju smo u početku pripisivali njegovom željom za psihodeličnim ekskurzijama na tragu velikog Džina Klarka. Kasnije smo shvatili da je problem dublje prirode, ali da se, srećom, nije odrazio na visok kvalitet koji su Tvidi i njegovi svirači, prije svih Nels Klajn, držali na zavidnom nivou.

Izvor: Shutterstock

Kada sam ugledao najavu novog albuma „Cruel Country“, poskočio sam od očekivanja, jer jeste, mogla je to biti samo igra riječi o „okrutnoj zemlji“, ali i povratak countryja koji tako dobro leži Tvidiju. Nalazi su, srećom, bar po mene, kao starog fana, ipak pokazali da je ovo drugo bliže istini. I da odmah umirim one koji ne ljube country nije ovaj zalazak duboko u njegove teritorijalne vode, kao što to Tvidi nije nikad ni činio. Više je u pitanju sentiment a kao što znamo malo šta se može uporediti sa kantrijem kada je u pitanju iskazivanje emocija.

Najveći broj od ukupno 21 pjesme je zasnovan na akustičnim gitarama, ali ima sasvim dovoljno i filigranskih aranžmana koji tek nemaju nikakve veza sa kantrijem, poput onog što Nels kao čarobnim štapićem čini u „The Empty Condor“ ili „Mystery Binds“ I što je možda najvažnije, nakon jako, jako dugo vremena, Wilco su isporučili album koji ne prođe ispod ili iznad vas. Sada je tu čitavo tuce pjesama koje nećete lako zaboraviti, iako nisu ni najmanje pretenciozne. One se, naprosto ovijaju oko srca svojom toplinom i, da, tim Džefovim glasom.

 Ako je tačno da je ovoliki broj, pa još ovakvih, pjesama rezultat izolacije izazvane COVID-19, onda ću zaista početi da pomišljam da je ovo još jedna potvrda da nije svako zlo toliko koliko izgleda. U prvi mah sam, pristisnut drugim obavezama, a odavno odviknut od duplih albuma potpuno previdio drugi disk. A i kada sam ga vidio, pomislio sam da su to samo remiksovane verzije onih sa prvog diska. Što je jedna od najvećih zabluda u koje sam skoro upao, jer pjesme na drugom disku ne da nisu popunjavači prostora, već su jednako moćne, ako ne i bolje, od onih sa prvog diska. Gotovo da ne mogu da uprem prst u neku od ovih dvadesetak za koju bih rekao:“Pa da, stara priča, svaki dupli album bi bio bolji, ubitačan, da je sveden na tek jedan“.

Da ne nabrajam pojedinačne vrhunce ovog vrlo ujednačenog ostvarenja, ostavljam to vama i vašem otkrivanju i uživanju, ostaje mi da konstatujem da je ovo ne samo veliki povratak u formu Džefa Tvidija, nego već sad, na polovini, jedan od najboljih albuma ove 2022. Ne sumnjam da će ga njegov autorski nerv ponovo odvesti u neki kraut-rok ili šta sve ne, ali ovaj povratak korijenima je toliko ljekovit i dokaz da istinski majstori ipak nisu pomrli i da u svojim rukama čvrsto drže spas rokenrola.

Nebojša Ristić za Mondo