Nemci su suočili i svoje građane i turiste sa nekada najnedostupnijim prostorijama glavne zgrade Štazija, raspuštene tajne službe DDR. Pročitajte i pogledajte kako je unutra.
/Izveštač MONDA iz Berlina/
Manfred Rinke, na slici među mladom i mladoženjom, svojim prijateljima, pisao je izveštaje o oboje za tajnu službu Istočne Nemačke (DDR) - Štazi, pod tajnim imenom "Rafelt".
Tatjana Beson, članica pank benda "Die Firma", radila je kao Štazi doušnik pod nadimkom "Kim".
Udo Bejer, bacač kugle i svetski rekorder, na slici u razgovoru sa američkim rivalom Dejvom Lautom, radio je za Štazi pod tajnim imenom "Kapetan".
Te 1989, godinu dana pre ujedinjena Nemačke, najozloglašenija tajna služba istočnog bloka (uz KGB) imala je 189.000 nezvaničnih saradnika. Ministarstvo državne bezbednosti brojalo je još 88.897 članova. Stoga, ovo je pogled ka Berlinu i Nemačkoj koji su se plašili različitosti i koji ih nisu dozvoljavali.
U gradu Salfeldu, takođe u granicama DDR, u tom periodu je 3.335 osoba potkazivalo ceo grad od 58.505 stanovnika. Grubo procenjeno, u Istočnoj Nemačkoj jedan špijun išao je na oko 200 stanovnika. Neizbežno je pomisliti na to i danas, dok šetate nekim od socrealističkih kvartova istočnog Berlina.
U jednom takvom kraju, u blizini stanice metroa "Magdalenenštrase" smešten je i traženi muzej Štazija, u kojem je za samo šest evra (plus još evro za dozvolu za fotografisanje) možete koračati kancelarijama i pomoćnim prostorijama, u kojima su rukovodioci tajne službe DDR-a decenijama radili, spavali, ćaskali i donosili odluke o nadziranju, kažnjavanju, represiji i strogoj kontroli praktično svakog građanina svoje zemlje.
"Ovde je Erih Milke, najdugovečniji ministar državne bezbednosti DDR (1957 - 1989) primao stranke, a u ovoj sobi je znao da prespava. U sledećoj prostoriji, njegov naslednik general Volfgang Švanic primio je demonstrante pre nego što je u martu 1990. Štazi rasformiran", objašnjeno je na dva ulaza, dok na TV-u možete prepoznati deo prostorije na kojem su se nekadašnji robijaši sretali sa onima koji su im određivali sudbine.
Na mestu kraj velike slike mladog legitimisanog pankera iz osamdesetih, stoji stolica kraj koje je i on stajao, dok se okretao pred objektivom kamere i objašnjavao svoje stavove, kontakte i poglede na svet.
Odmah pored, nalazi se mali lanac kojim je uhapšeni vođen (uz uputstvo za korišćenje), dok je na suprotnom zidu lista imena građana koji su podneli zahtev za napuštanje zemlje radi odlaska na odmor. Izlazak je bio odobren svima osim gospođi čiji je sin sa suprugom već podnosio zahteve da napusti zemlju. Ona nije mogla van države.
"Ilegalni kontakti", "Narušavanje javnog reda i mira anti-socijalističkim aktima", "Agitacija protiv države", "Ilegalni prelazak granice"... Okačeni su na zid i nabrojani najčešće citirani razlozi stavljanja osoba "na mere".
Krećući se po muzeju i udišući težak i memljiv vazduh, u nekoliko prostorija možete videti kako su Nemci bili prisluškivani i praćeni, uz službenu video demonstraciju iz osamdesetih kako ući u nečiji stan, belim rukavicama sve pregledati, fotografisati i napustiti lokaciju kao da unutra niko nije ušao.
U tom sektoru izloženi su konkretni dokazi ogromne pomoći nezvaničnih saradnika.
"Stan IMK odabran je jer se sa njenog prozora najbolje može videti stan mete E. Zato je ona izabrana", piše u dokumentu o razgovoru sa kontaktom, zapisanom i overenom u julu 1974. Na istom nivou istaknuta su i sredstva za prisluškivanje, sakrivena u kofama sa duplim dnom, na nitnama kaiša, u tranzistorima...
Radnici Štazija imali su obavezu da čuvaju tajne i pred članovima svoje porodice. Nije bilo dozvoljeno razgovarati o poslu, a istovremeno je savetovano da zaposleni muškarci sklapaju brakove u kojima su supruge samo domaćice.
I najviši činovnici ostavljali su najpoverljivije stvari i dokumenta u zgradi, pa je izložen i kofer u kojem je zloglasni Milke, ideolog najbrutalnijih godina Štazija, čuvao nepoželjne podatke o Eriku Honekeru, poslednjem lideru nestale države, koji je vodio sistem do totalnog sloma.
Javnosti su, uz tajne dokumente, prvi put postali dostupni i audio zapisi Milkeovih govora sa internih sastanaka, kojima prekorava saradnike i komanduje i ubijanje, "kao krajnju meru sukoba sa spoljašnjim i unutrašnjim protivnicima". "Žalim što nisam u Sovjetskom savezu, tamo onih drugih ne bi bilo uopšte", jasno se čuju njegove reči.
Posle raspada DDR-a i otvaranja dosijea, Honeker je pobegao u Moskvu, pa u Čile, gde je i umro 1994. Moćni Milke je iz ove kancelarije sa crvenim tepihom i industrijskim dizajnom izašao 1989, godinu pre nego što su demonstranti ušli u nju sa ciglama, napisavši na stražarskoj kućici "Hoćemo svoje podatke".
Istorija Štazija poklopila se sa istorijom sistema koji je čuvala i od dela svojih građana. Taj režim i ta država su nestali, ali nije nestalo i sećanje na sve što je DDR predstavljao i ostavio za sobom. Ostale su turističke atrakcije, kao i lekcije.
U delu posvećenom žrtvama i posledicama brutalnosti, uokvirena stoji i izjava iz 2013, kojom je nemački ministar za kulturu i medije otvorio muzej u sadašnjoj zgradi: "DDR je bila država tlačenja i represije, a sa ovog mesta, iz ove zgrade, dolazio je sav nečovečni teror tog sistema".