"Najbitnija je muzika, ako čujete muziku, spaseni ste. Jedini smisao je u radosti. Živimo u paklu, ali smo veseli…", kaže novosadski pisac Slobodan Tišma.
Avangardni umjetnik, frontmen kultnih novosadskih bendova Luna i La strada Slobodan Tišma u intervjuu za sarajevsko Oslobođenje pričao je o novosadskoj avangardi, čuvenoj Tribini mladih, umjetničkoj komuni kod Jodne banje, rokenrolu, pisanju poezije i proze, te o tome zašto ne zadovoljava stereotip pisca.
"Najbitnija je muzika, ako čujete muziku, spaseni ste. Biti nadahnut, to je osnovna ideja Pište Petrovića. Svet u kome živimo je uvek protiv toga, hoće da vas baci u bedu i to ne samo matrerijalnu, nego pre svega, u duhovnu bedu. Čovek mora stalno da se bori protiv toga, mora uvek da bude nadahnut, mora da se raduje usred pustoši. 'U-žitak rad bi da večno traje', kako je rekao Fridrih Niče. Jedini smisao je u radosti. Umetnost nam mora to pružiti, uprkos beznađu. Živimo u paklu, ali smo veseli.
Jezik i govor, zapravo, permanentna jezička igra nam to omogućava, stvarajući taj otklon naspram užasa postojanja. Pišući stvaram environment, kreiram ugođaj. U tom smislu, ja sam iluzionista, opsrenar, i nije mi cilj da bilo koga kritikujem ili osvešćujem svojom književnošću", kaže Slobodan Tišma, objašnjavajući šta mu je bilo najvažnije kada je pisao svoj roman "Bernardijeva soba", za koji je dobio prestižnu NIN-ovu nagradu.
Novosadski umjetnik kaže da je marginalnost stanje duha - "jednom marginalac, uvijek merginalac".
"Ne može mene nikakva nagrada pomeriti sa te pozicije. Možda je to bilo oportuno što sam primio nagradu, neke ljude, koji su se zaklinjali na mene, sam razočarao. Ali ja sam i u moralnom i u intelektualnom smislu inferioran tip, ili bolje reći infernalan, ne mogu pobeći od te činjenice. No to je kompleks iz kog je nastala moja umetnost, nisam nikakav heroj. Moj život je bio bedan, mnogo sam se ponižavao. Naravno, ta pozicija mi je omogućavala da sagledam svet iz jednog posebnog ugla.
Ne verujem da moćni ljudi mogu da se na pravi način bave umetnošću, njihov prostor je istorija i politika. Naravno i u umetnosti imamo ljude koji su moćni u političkom smislu, ali su zato podeljeni, zbog toga trpi njihova umetnost. Ne treba biti naivan, svaka umetnost ima političku dimenziju, ona je ipak neka vrsta politike koja se služi svojim posebnim sredstvima.
Ali, između Krleže i Tina, ja se uvek opredeljujem za Tina. Znamo da je Krleža govorio da je Tin za Stenjevac, prezirao ga je, što je žalosno. Ali opet moramo priznati da su 'Balade Petrice Kerempuha' neuporedive kao i čitavo Krležino delo, vrhunska poezija. Ipak ne možemo odvajati stvarni pesnički lik od literature, od poezije, život je neodvojiv od umetnosti, tu je suština u-žitka i uopšte svakog ugođaja. "
Na pitanje zašto književni svijet ili bar ono što se njime po kanonu smatra nije bio oduševljen činjenicom da je dobio NIN-ovu nagradu, Tišma odgovara:
"Pa zato što ja kao lik ne zadovoljavam taj stereotip pisca, tu neophodnu masku. Pisac mora da bude obrazovan, da ima svoj pisaći sto, svoju kućnu biblioteku, da bude u nekom književnom društvu. A ja to ništa nemam. Ja sam čovek ulice, puno sam dangubio. Nisam ništa završio, nikada nisam bio zaposlen, nisam član nijednog književnog društva. Moj građanski lik je vrlo problematičan, nisam takođe član nijedne političke partije. Pesnik-budala.
Nikada nisam dobio dinara od ministarstva kulture i nikada nisam putovao o trošku države. Ja sam za te ozbiljne ljude u institucijama jedan opskurni klošar iz kaste nedodirljivih. Imam poznanike, ugledne srpske pisce koji mi se kada se sretnemo obraćaju rečima: Gde si, genije? Naravno, to je posprdno, znaju oni dobro da nisam baš toliko lud da poverujem da sam genije. No, ja ćutim, otrpim tu uvredu, jer moram biti učtiv.
U životu je najvažnija pristojnost, čovek ne treba da stvara nikakve relacije, da se odnosi prema drugima ili da se ponaša ovako ili onako. Jedan moj stari poznanik, inače veliki fan Lune, platio nam je čak studio da napravimo demo-snimke, danas najugledniji srpski pisac, ali bez NIN-ove nagrade, izjavio je o 'Bernardijevoj sobi' da je NIN-ov žiri nagradio jedan loše napisan modernistički romančić. Verovatno je u pravu.
Ali povodom tog njegovog komentara, setio sam se da sam sredinom osamdesetih godina odlazio u redakciju jednog rock časopisa gde je on bio zamenik glodura. Pitao sam glodura gde je taj moj poznanik i fan, na šta mi je glodur odgovorio: 'Eno ga tamo u sobici iza redakcije, piše svoj novi roman'. U to vreme ja nisam imao objavljenu nijednu knjigu, niti sam sanjao da ću pisati prozu. Da li je potreban neki komentar?
Ali nisam ja tražio da mi daju tu nagradu. Takođe, jedan moj poznanik, novosadski pisac, kada sam dobio NIN-ovu nagradu, poslao mi je poruku: 'Odkud pas među besmrtnicima? Skupo ćeš ovo platiti!' Naravno, nikakva nagrada neće naterati kolege da vas poštuju, naprotiv. Meni je nagrada donela pre svega ugled među mojim sugrađanima, komšijama i rođacima, među običnim svetom, gde ja i spadam, i to je lepo.
Uspeh mi je, što je apsurdno, doneo medijsku marginalizaciju, zato što sam se deklarisao kao izdajnik, uzimao sam u romanima mađarski identitet, i uopšte moje ideološke pozicije su nejasne, rodne, nacionalne, profesionalne, sve je zamućeno, naravno, sasvim namerno. Još uvek postoji taj prečanski kompleks, to da mi iz Vojvodine moramo da iskazujemo patriotizam, tj. lojalnost Beogradu. Između ostalog, verovatno sam zbog toga oteran iz Lagune čiji sam bio autor pre dobijanja NIN-ove nagrade. Danas nemam izdavača."
Cijeli interviju sa Slobodanom Tišmom pročitajte OVDJE.