Zoran Simjanović, vrsni kompozitor, nagrađivan širom Evrope, pričao je o svojim dodirima sa Evropom i evropskim vrednostima, bogatoj karijeri, ali i precima o kojima planira da napiše knjigu. Kako se Žozefina Beker "primila" na prasence
Svi znate za filmove "Nacionalna klasa", "Balkan Ekspres", "Specijalno vaspitanje", "Maratonci trče počasni krug", za seriju "Grlom u jagode"... Znate i muziku iz tih ostvarenja.
A za sve to i za još mnogo, mnogo drugih pesama, songova, kompozicija zaslužan je jedan čovek - Zoran Simjanović, 70-godišnji Beograđanin, višestruko nagrađivan za svoja muzička dela što u ondašnjoj Jugoslaviji, što u inostranstvu. Za muziku iz filma "Sjaj u očima" nagrađen je glavnom nagradom u Monte Karlu, pobedivši tada Enja Morikoena.
"Nije loše, zar ne?", kaže Simjanović uz osmeh.
Ima i titulu počasnog građanina Valensije, koju je dobio zajedno sa čuvenim francuskim šansonjerom i glumcom Ivom Montanom (1983. godine).
"Da nije bilo deda Fige, verovatno ja sad ne bih sedeo ovde da vam pričam sve ove priče. A deda Figa je preživeo onu ratnu golgotu na Krfu i to sasvim slučajno. Srpski vojnici koji su došli na Krf bili su živi mrtvaci. Pričao mi je deda Figa da je bio svestan da je živ, ali da je bio toliko umoran da nije mogao ni da trepne. Vojnici koji su bili zaduženi da mrtve vojnike pobacuju u more, u čuvenu 'Plavu grobnicu', došli su i do njega. On ih je čuo, ali nije mogao da mrdne. Ta dva vojnika su komentarisala: 'E, ovaj je mnogo veliki, njega ćemo sutra'. Sutradan su došli isti vojnici, nastavili da bacaju tela, a deda Figa se preko noći oporavi toliko da im da znak da je živ. I eto mene sada pred vama", ispričao je Zoran Simjanović jednu od mnogih sjajnih, fascinantnih priča o svojim precima, o sebi na predavanju u beogradskom EU Info centru.
O onome što je popularni "Simke" pričao više od sat vremena mogao bi da se snimi film ili serija, baš kao što je je jedan od njegovih predaka, mnogo pre nego što je snimljen čuveni film "12 žigosanih", upravo to radio u Prvom svetkom ratu - oformio jedinicu od onih koji su bili u zatvoru.
Zapravo, kada njega slušate, utisak je da su šezdesete i sedamdesete godine bile najbolje godine 20. veka, potpuno naivne i romantične, prijatne... Uostalom, tada su i nastali razni svetski rokenrol bendovi koji su ostavili dubok trag u muzici. A po uzoru na njih i Simjanović je sa svojim drigarima osnovao najpre Siluete, a potom i Elipse, pobednika prve Beogradske gitarijade 1966. godine, a prema rečima Simjanovića, to je bila prva svirka, prva priredba takve vrste u svetu!
Zoran Simjanović je jedan od najplodonosnijih kompozitora koje ova zemlja ima. Napravio je muziku za više od 60 filmova, za 50 serija, 600 spotova, 300 sati televizijske muzike... Tvorac je i "Simfonije novih ideja", prve i jedine simfonije nastale u nezavisnoj Republici Srbiji (dakle, od 2006. godine).
I dan danas Simjanović čuva račun iz kupovine prvih orgulja, i dan danas čuva klavir na kojem je svirao njegov deda, ali i pisaću mašinu svog oca, koji se bavio advokaturom, koja mu je poslužila kao inspiracija za nekoliko muzičkih dela...
Bilo da priča o muzici, o tome kako su sami napravili "fender stratokaster" gitaru za bend Siluete gledajući fotografiju pravog fendera ili o svojim precima, Simjanović ima isto, dečačko uzbuđenje u glasu i u očima i mogli biste satima da ga slušate, da upijate kao sunđer.
Recimo, priča o tome kako je njegov deda osnovao prvo pozorište u Kruševcu pre više od 90 godina ili kako je njegov drugi deda, Mihajlo Petrović bio prva žrtva ratnog vazduhplovstva u svetu tokom Balkanskog rata (bila je to više nego primitivna letelica). Ili kako je čuvena Francuskinja glumica i pevačica Žozefina Beker, koju je ugostio njegov deda u Beogradu, najpre sa gnušanjem odbila da proba pečeno prasence, da bi potom tražila da joj "zapakuju za poneti. Celo prase".
O tim počecima rokenrola u Srbiji i Jugoslaviji, čiji je Simjanović bio aktivni učesnik, postoji zaista pregršt sjajnih priča. Evo njegove:
"Imao sam komšiju Duleta sa kojim sam 'ratovao' oko toga ko će da ima neku tada teško dostupnu stvar. Pa sam ja tako dobio neke cipele koje su teško mogle da se nabave iz inostranstva, ali me je on 'satro' kada je dobio ploču 'Tutti frutti' Elvisa Prislija. Puštao mi je po ceo dna, glasno, da me nervira", priča Simjanović kroz osmeh i nastavlja:
"Mi smo tada u školi imali gramofone i magnetofone. Ova današnja omladina i ne zna kako to izgleda. I kad bi bila žurka, onda bi se celo veče puštala jedna te ista ploča, odnosno najnovija koju bi neko dobio. Tako smo, recimo, celo veče slušali 'Oh, Carol' (pevač Nil Sedaka) ili "Let's twist again'".
Bend Siulete smatra se pionirom rokenrola u ondašnjoj Jugoslaviji. Prvi "gradski rokeri" Zoran Miščević i Ilija Ika Stanić, zajedno sa Simjanovićem, Branislav Gluščević i Miroslav Mine Minić, svirali su razne stvari koje su došle "preko bare", a najviše grupe Shadows. Zanimljivo, Siulete su nastale istog dana kada je čuveni američki bend Shadows sa Klifom Ričardsom objavio prvi LP. A to tada, naravno, nije moglo da se zna.
"Čudno je kako se to negde sve namesti, tamo negde u nekoj vasioni...", komentariše Simjanović, gotovo više sam za sebe.
I još jedna čudna koincidencija. Za prvi solo nastup grupe Siulete imale su identičan izbor i redosled pesama, kao hiljadama kilometara udaljen Džejms Braun, koji je 1968. godine bio pozvan da svojim besplatnim nastupom na televiziji spreči krvoproliće na ulicama raznih američkih gradova, jer su crnci već bili izašli na ulice.
"Kada smo nastupali sa Đokom Marjanovićem u punom Domu sindikata to je već bilo nešto, nešto veliko. Posle toga su me i komšije drugačije gledale, sa poštovanjem, i pričale: 'E, evo ga ovaj umetnik, svirao je sa Đokom'".
Posle Siuleta, Simjanović je nastavio u grupi Elipse koja je bila pobednik prve Beogradske gitarijade 1966. godine. Na toj Gitarijadi okupilo se više od 15.000 ljudi što je za ono vreme bilo wooooow. Organizatori su bili toliko puni para, priseća se Simjanović, da su u strahu da ne završe u zatvoru, jer u ono vreme kapitalizam je bio "no, no", sve su uplatili u Fond za borbu protiv raka!
POGLEDAJTE SNIMAK SA KONCERTA I ATMOSFERU
Posle ovog uspeha, Elipse su dobile poziv od legendarnog kompozitora Zorana Hristića da učestvuju u filmu "Nemirni", reditelja Kokana Rakonjca (1967. godine). Hristić je kontaktirao Simjanovića i rekao mu: "Slušaj, treba da komponujem rok muziku za film, a ja to nemam pojma. Treba da mi pomogneš".
I tako je grupa Elipse dobila "prostor" i pojavljivanje u filmu "Nemirni", koji ima zaista EFEKTAN uvod.
Naime, Elipse praše rok u diskoteci, a mladi mlate glavama u ekstazi, odjednom muzika prestaje. Pevač se obraća publici: "Koje godine je bio Kosovski boj?".
Iz publike se čuje ženski glas (Zlata Numanagić): "Hiljadutriiiistaosamdesetdeveteeeeeee". To nailazi na odobravanje, a sekund kasnije, grupa nastavlja da svira tamo gde je stala.
Fenomenalno!
"Pa, da, to je bilo kao da se pokaže da omladina koja sluša rok nije neobrazovana, da nisu to neki čudaci, već da idu u školu, da uče, da znaju. I tako je uletelo ovo pitanje o Kosovskom boju", ispričao je Simjanović, nasmejavši sve u sali.
Simjanović je posle tog filma prekinuo studije prava i upisao Muzičku akademiju. "Tada me je Zoran Hristić pitao. 'Je li, dokle si stigao sa studijama muzike?' Ja mu kažem da ne studiram muziku, nego pravo. Odgovorio mi je: 'Ti, bre, nisi normalan! Kakvo pravo, vidi kakav talenat imaš za muziku'".
Elipse su svirale i sa tada čuvenim svetskim grupama The Searchers i The Hollies kada su one gostovale u Beogradu, kao i sa čuvenom italijanskom pevačicom Ritom Pavone. U Elipsama je pevao Edi Dekeng, momak iz Konga koji je studirao u Beogradu, a zahvaljujući njegovom francuskom jeziku, grupu je upravo proslavila pesma na tom jeziku - "Le Telephone".
"Nismo tada znali engleski jezik, pa samo 'nabadali'. Sećam se one čuvene pesme koju smo snimili. Umesto 'Hold on me', jer niko od nas nije tada imao pojma šta to znači, čuje se kako u jednom spotu pevamo "Don't go, I am coming'. Hahahaha, šta ćete nismo tada znali engleski...", priča Simjanović, uz opasku: "Zanimljivo, sve ove lokacije na kojima smo snimali posle su bombarodvane (1999. godine, NATO, prim. aut.)".
To je ova pesma
Simjanovićevo vatreno krštenje što se tiče televizije i filma bila je serija "Grlom u jagode". Lordan Zafranović ražio je pogodnog kompozitora, da bi na preporuku Gorana Markovića, izabrao Simjanovića.
"Prvi put u životu sam rekao: 'Daj bože, iako ne verujem u boga, da dobro ispadne muzika u seriji zbog Điđija, da mu ne upropastim sve. On se baš mnogo borio za mene. Uglavnom, bile su dve verzije za 'Grlom u jagode'. Ova koju svi znate i druga, koju sam nazvao 'Balkanska', inače meni lično favorit. Ali, bio sam preglasan i tako se pokazalo da demokratija nekad može i da pomogne (smeh)".
"GRLOM U JAGODE"
Prisetio se Simjanović još jedne anegdote u vezi sa "Grlom u jagode".
"Naš gitarista Simica postao je otac, rodio mu se sin, ali je stalno na probe dolazio mrtav umoran. 'Čoveče, on nikad ne spava, stalno se budi', govorio nam je. Ja sam mu dao snimak cele muzike za 'Grlom u jagode' i rekao mu: 'Pusti mu ovo, možda pomogne'. Narednog dana dolazi Simica i viče sa vrata: 'Zaspao je! Zaspao je'".
Kroz svoje muzičko stvaralaštvo Simjanović je "lutao" od roka, preko klasične muzike, do folka (film "Sok od šljiva").
"Filmski kompozitori su svaštari, moraju da znaju sve i da komponuju za razne filmske i televizijske žanrove. Traži se da budeš originalan, dakle da se to nigde pre nije čulo, ali da istovremeno ima logike i vezu sa pričom i filmom, serijom. Mora da se oseti trenutak, potreba da si to hteo da staviš baš na tom mestu u filmu", kaže Simjanović.
Još jedno Simjanovićevo delo duboko se ukorenilo u svets svih onih koji vole domaće filmove. "Balkan ekspres" i muzika iz tog filma je nešto što mnogi pevuše svakodnevno. Za nju je nagrađen "Zlatnom arenom".
"Igrajmo taj tango smrti, kao nekadaaa pre, neka se sve zavrti, samo ne zaboravi meee...".
Simjanović kaže da je muziku iz tog filma posvetio svom teči, koji je svirao usnu harmoniku i imao svoj kvartet usnih harmonikaša. "Dok sam smišljao šta da radim, kakvu muziku da pravim, dođoše oni jedan dan kod nas u kuću i počeše da sviraju. Pomislim: 'To je to, usnu harmoniku, to ću da stavim'".
Ispričao je da je šlagere za taj film smišljao po sopstvenom osećaju, uz sjajnu asistenciju tekstopisca Marine Tucaković. A i Toma Zdravković je bio pun pogodak.
"Zvao sam ga i za 'Balkan ekspres 2'. Javio mi se na telefon i rekao mi: 'Simke, ja sam idem u bolnicu i na znam kad ću da izađem'. Ja mu kažem: 'Ma, daj Tomo, izlaziš brzo, a on meni još jasnije: 'Simke, NE ZNAM kad ću da izađem. Uzmi nekog drugog'. Ja pozovem Tozovca, koji mi kaže: 'A Toma!?'. Ispričam mu, pa on pozove Tomu. I tako je ispalo...".
HVALA NA MUZICI, SIMKE!