KRATKA PRICA Kucni s posebnim potrebama

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kultura

KRATKA PRIČA: Kućni s posebnim potrebama

Priča autorke Sandre Vlašić iz Zagreba, napisana iz perspektive omiljenog "kućnog ljubimca"... Uživaćete, obećavamo :)

Izvor: Getty Images

Kućni s posebnim potrebama

Bila je lijepa topla jesen kada sam stigao u tu novu obitelj. Indijansko ljeto, kažu Englezi, oni ovdje kažu da je bablje.

Bilo je to prije gotovo dvanaest godina. Odmah nakon njihova vjenčanja. Bio sam nešto kao poklon, premda, više su me trebali nego željeli. Bio sam lijep i velik, zabavan, pun dobrih priča i slika. Smjestio sam se u dnevnom boravku, oko mene bilo je naslaganih diskova s muzikom, pored mene, slijeva i zdesna, bili su veliki zvučnici na koje su spojili staru Toscu koju je Ona dovukla iz podruma, a na zid iznad moje glave objesili su dva Hundertwasserova plakata, isto šarena i lijepa. Sve je bilo novo i svježe, samo je iz tih zvučnika povremeno treštala preglasna muzika koju je slušao On dok Nje nije bilo kod kuće.

Baš smo se fino družili, zajedno provodili vrijeme, doduše, ne prečesto. Stigla je i beba. Bebo je volio crtiće, a i ja ih volim. U to vrijeme najsmješniji je bio Bumba, a najgledaniji vlakić Tomica. Ona je voljela Dr. Housea i te neke doktore, a On nešto i nije mario za mene. Pogledao bi možda tu i tamo koji horor, na najtiše, da se Ona ne prepadne. Ili kad već zaspi, pa ne zna da On gleda horor. Ona ne voli horore, boji ih se, kao da to nije samo film!

Nisu se nešto vezali za mene, to me malo muči, puca me na ego, ali ipak, dobro mi je kod njih, pa sam dobar i ja njima. Ne inzistiram da se stalno druže sa mnom, doći će im već i to pod stare dane! Možda sam pomalo lijen, paše mi da ne vise stalno na meni. Bitno da redovito brišu prašinu.

Sve je bilo super dok nisu odlučili promijeniti način komunikacije sa mnom. Ne znam zašto, ali to me toliko zbunilo da mi je trebao pomoćnik. Dodatno su mi ga nabavili, no taj prvi nije izdržao više od dvije godine. Morali su mi nabaviti novog. Srećom, nisu bili preskupi, ali svaki mi je bio sve manje prilagođen i prikladan mojim posebnim potrebama. Govorili su mi da sam prestar!

Takvog kućnog družbenika kao što sam ja, rijetko se može naći. Već odavna odskačem od većine. Oni drugi moderni su ljepši, tanji, veći, sjajni, koriste digitalne alate, o čemu ja nemam pojma. Ali imam sreće, Oni me ne daju. Dobar sam im! Nema veze što sam s posebnim potrebama, zastario i nudim manji izbor. Povremeno malo i zakažem, ali se i sam od sebe popravim. Dođe mi neka kriza, pa prođe. A malo sam naučio i gledajući Housea.

Jednom, stavili su pored mene cepelin – igračku iz gigantskog kinder-jajeta što ga je bebo dobio na poklon. Cepelin lebdi, na magnet. Odlična stvar, zgodan trik, baš veseli! Ali magnet na mene djeluje prilično loše. Pozelenim. Rekli su im da maknu magnet, maknuli su ga, i stvar se popravila sama od sebe.

Zatim, počeo sam se gasiti i ponovno paliti, ničim izazvan, sam. Ma da, malo mi je bilo dosadno, ali jednom sam se tako malo previše zaigrao i zauvijek ugasio. Nisam se nikako više mogao upaliti.

- Trebalo bi ga odnijeti do majstora. – govorila je Ona.

- Da, hoću. Srećom je blizu! – složio bi se On.

- I, jesi? – pitala bi Ona.

- Sutra ću, nisam stigao danas. – odgovorio bi On.

- Da, težak je. – s razumijevanjem bi rekla Ona.

- Je. Sutra ću. – rekao bi On.

- Daj, znaš da počinje nogometno, junior bi gledao, pilit će nas... Ona je pokušavala.

- Hoću. Budem. – On je obećavao.

Prošlo je dosta tih „sutra ću, hoću“. Majstor je blizu, auto ne pomaže, treba nositi. Velik sam i težak, debeo, znam. Nisu stigli do majstora. Ali ja znam sve sam. Tog jutra na dan početka prvenstva ponovno sam se upalio. I radio dalje besprijekorno. I dan danas radim. Bili su tako sretni! Pa tko me ne bi volio?

Ne smeta im čuđenje pridošlica, odbili su nekoliko ponuda da me zamijene. Kao da su znali što će se dogoditi! Ljetos, dok su Oni bili na godišnjem, u stan su ušli lopovi. Meni živom pred očima krenuli su izvrtati sve ladice i police u potrazi za novcem, trpali sav Njen nakit u džepove, a ja sam to, onako nepomičan, morao promatrati! I još su mi se posprdno smijali! Tu mi se zamračilo. Zar meni!?! Upotrijebio sam svoj trik, upalio se i dubokim tonom rekao: You've gotta ask yourself one question: "Do I feel lucky?" Do ya, punk?

To je bilo dovoljno da lopovi istog trena zbrišu. Ušao sam u policijski zapisnik kao „neopisivo ružna stara kanta u sasvim zgodnom stanu“. Zbilja neuljudno od službenog lica. I da, zovem se Philip, ja sam TV s posebnim potrebama. A mi se i dalje družimo sasvim dobro.

Sandra Vlašić
Zagreb

.......

(Priča "Kućni s posebnim potrebama" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 2" i objavljena je u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur)

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop

KUHINJA

loader