KRATKA PRIČA: Braca Damnjanović - Kokice

Kokice

"Jesam, jesam, malo sam zirasta na jedno oko. Vidiš na ovo levo. Ne, u stvari, na desno", unosila mu se u lice dok su ležali na krevetu, te sparne julske večeri, pokušavajući da gledaju crtani film.

"Ja ne vidim", nežno je izvukao oznojenu ruku ispod gomile njene meke kose.

"Ne vidiš? Pa ti si slep", pokušavala je da namesti jastuk ispod glave.

"Ja sam zaljubljen, a zaljubljeni su slepi. A ti želiš da te manje volim, pa izmišljaš sebi nekakve mane. I pusti me sad da gledam crtani."

"Dobro, ja sam te upozorila. Nemoj posle da ti deca budu zirasta."

"Zirasta? Ne kaže se tako."

"Nego kako?" Ponovo se podigla i nadnela glavu ka njemu, gledajući ga pravo u oči.

"Ne znam sad. Gledam film. Šta ti je noćas?" Pogledao ju je nežno, pokušavajući da prstima leve noge odgurne čaršav od sebe.

"Hoću da znaš sve moje mane. Suviše me idealizuješ. Čuješ li? Suviše me..."

"Razumeo sam te", osmehnuo se. "Ne idealizujem te, već govorim istinu. Ono što vidim."

Malo se primirila, naslonivši glavu na njegove grudi, bodeći ga vrhom brade, pokušavala je da gleda crtani. Kad god bi se na ekranu pojavila smešna scena, taj tupi bol bivao je jači.

"Boli me."

"Šta?"

"Bodeš me bradom."

"Bradoom? Šta sam ja, devojka sa bradom?" Okrenula se i vratila na svoju stranu kreveta, nameštajući jastuk.

"Ne, nego. Razumeš?"

"Ne, ne razumem. Imam i brkove, je l da?"

"Ne u tom smislu. Gubicom me bodeš", okrenuo je glavu ka njoj. Ona je svoj pogled ustremila pravo, ka televizoru, praveći se da ga ne primećuje.

"Ha-ha, gubica. Kakva bezvezna reč. Ne kaže se tako."

"Nego kako?"

Ćutali su. Piskavi glas malog animiranog junaka je odjekivao u sobi. Gledao je u nju i desni kraj njenih usana koje bi se s vremena na vreme pomerale. Pokušala je da sa stočića dohvati činiju sa kokicama.

"Dodaj mi kokice."

I ako je stočić sa kokicama bio na njenoj strani, podigao se i preko nje dohvatio činiju.

"Izvoli."

"Hvala lepo", gurala je prste u činiju gledajući pravo u ekran.

"Oh, bože. Ugojila sam se. Imam četiri kilograma viška. A ti mi još daješ kokice."

Zahvatila je punu šaku tih belih pahuljica koje goje princeze, a onda žutu činiju sa nalepnicom zelenog vanzemaljca, spustila na pod.

"Znaš li šta znači četiri kilograma više?"

"Više od koga", pitao je on nemarno.

"Ni od koga. Od mene. Imala sam četiri kilograma manje, a sada imam više."

"Pa, manje više, nema to veze."

"Ima!" Skočila je i podigla se na lakat, kako bi mogla da ga prostreli pogledom.

"Naravno da ima. Za nas žene i jedan kilogram je drastična razlika. Pogledaj me. Jesam se ubucala. A? Jesam?"

"Ma, ne."

"Pogledaj me! Nisi ni pogledao."

"Gledam crtani. Nisi debela. Otkud ti to?"

"Znam da sam se ubucala. Prosto znam. A i ti. A nećeš da mi kažeš da sam debela."

"Ne kaže se ubucala."

"Nego kako?"

"I nisi debela. Šta ti je noćas? Gledaj film."

Vratila se na jastuk, stavila ruke pod glavu i udubila se u gledanje crtanog filma. On se uzvrpoljio, počešao po listu leve noge i upitao je:

"Znaš šta sam noćas sanjao?"

"Mene?" Glasno se nasmejala.

"Sanjao sam jednu veliku zgradu. Možda neka škola ili tako nešto. I ja na njenom krovu. Ja i još neki. Ali ti neki su domaćini. Znaju kuda treba da se ide i kako se silazi. Tražio sam silaz, a...

"Silaz? Ne kaže se tako."

"Dobro. Sačekaj. Tražio sam da siđem, a nisam znao kuda. Lutao sam po tom krovu, a ti si bila dole i čekala me. Nisam te video. Ali sam znao da si tu. Bilo je tu još dosta ljudi. Ali, svima njima, pa i tebi je to bilo uobičajno. Nisam se naginjao dole, samo sam išao, zavlačio se u neke ćoškove. Onda sam naišao na neke stepenice, ali nekako zatvorene nekim rešetkama i ispresecane i..."

"Deco. Dosta je sa crtaćima. Došao je Predragov tata da ga vodi kući", stajala je njena majka na vratima, smešeći se dok ih je gledala tako priprijene jedno uz drugo.

"Ali, crtani još nije gotov", rekla je devojčica.

"Nema veze. Gledaćemo ga sutra", rekao je Predrag nehajno i ustao ugazivši u kokice. Uz vruskanje kokica začulo se i njegovo glasno "ups".

"Mama!" Uzviknula je ona, okrenuvši se ka vratima. Majka i dečak su zastali na pragu, a zatim se okrenuli ka njoj.

"Mama, ja sam se ubucala, debela sam. I malo sam zirasta na jedno oko."

"Zirasta? Šta ti to znači?"

"Evo, ovo levo. Ne, na desno."

"Pobogu, dete, ko ti je to sve rekao", začuđeno ju je pitala majka.

"On", napućivši usne odsečnim pokretom glave pokaza ka dečaku.

Umesto dečakovih ušiju u ragastovu vrata zasijaše dve crvene, vrele žeravice.

Braca Damnjanović
Beograd

......

(Priča "Kokice" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 2" i  objavljena je u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur)