Reč je o relativno novom trendu koji u svetu sve više uzima maha.
Linda Baker, zubar iz Los Anđelesa, je 1993. zaključila da se zasitila čekanja na dan kada će s muškarcem svog života iseći svadbenu tortu. Sve je ukazivalo na to da taj dan nikada neće doći pa je odlučila da uzme stvar u svoje ruke.
Pozvala je 75 najbližih prijatelja da budu uz nju kada će sam samcata prošetati do oltara.
Umesto crkve izabrala je jedan bar u Santa Moniki i odlučila da ga pretvori u mesto na kojem će se udati. Venčao ju je prijatelj, glumac Ron Kumins, a osoba s kojom je odlučila provesti ostatak svog života bila je ona sama.
Ranih devedesetih ta se odluka većini učinila čudnom i delovala je kao potez očajnice. Nešto više od 20 godina kasnije, njena neobična odluka postala je fenomen.
DOŽIVOTNA VERNOST... SAMOM SEBI!
Još pre tri godine, Saša Kejdžen, autorka knjige "Quirkyalone: A Manifesto For Uncompromising Romantics", zarekla se na doživotnu ljubav sebi samoj, a venčanje se održalo u Buenos Airesu. Ona je još tada jasno dala do znanja da njena odluka nema veze sa celibatom, niti da je odustala od toga da sa nekim bude u vezi. Njena odluka imala je jedan jasan cilj: da utiša svoj unutrašnji glas koji joj je govorio da nikada neće biti srećna bez muškarca.
Odlučila je da prihvati činjenicu da će do kraja života biti sama i da je to i više nego dovoljno. Danas više nije usamljena jer sve je više onih koji biraju sologamiju, vezu sa samim sobom i vernost samom sebi.
U današnje vreme sve je više onih koje se odlučuju na sologamiju i odustaju od traganja za životnim partnerima uz pomoć platformi kao što je Tinder. Nemaju živce za roditelje koji vrše pritisak, niti za prijatelje koji su u braku i misle da je to nešto zbog čega su bolji od ostalih.
NIJE REVOLUCIJA, ALI JE SVE POPULARNIJE
Istina, teško je tačno odrediti koliki je broj sologamista i da li se o trendu koji je prisutan već godinama. Ono što znamo jest da ih je sve više i da zbog društvenih mreža postaju sve glasniji.
Naravno, sologamija nije prepoznata kao legitimna bračna zajednica bilo gde u svetu, ali onima koji su prihvatili trenda to ne smeta. Jedino što žele je ceremonija koju će u vlastitom aranžmanu organizovati kako bi tim činom odbacili "tiraniju zajedničkog života", piše "Index".
Nakon što je prošla kroz venčanje, Saša je shvatila da su joj obeležja koja inače povezujemo s tradicionalnim venčanjima (ceremonija, haljina, prsten, kumovi, svatovi), pomogli da se drži svojih obećanja. Ovo stvaranje rituala je daleko moćnije nego da sami u svojoj sobi donesete odluku da odustajete o traženja partnera. Vaša odluka postaje zavet koji ima određenu težinu. Baš kao i brak.
I možda se ne radi o revoluciji, ali o proširenosti dovoljno govori činjenica da postoji industrija koju čine organizatori venčanja, asistenti, čak i iznajmljivači prostora za venčanja.
U Kjotu, na primer, postoji servis koji sologamistima nudi organizaciju ceremonije koja košta oko 2.000 evra i uključuje sve od fotografiranja do "dekorativnih" pratnji koje će stajati uz samce na venčanju.
Postoji čak i kurs u trajanju od 10 nedelja koji će samcima pomoći da odluku donesu i ostanu dosledni, a postoje i brojne internet stranice koje vam mogu pomoći da izaberete savršen prsten.
MOŽDA JE BESMISLENO, ALI NE BUDITE PRECINIČNI
Kejdžen tvrdi da diskriminacija ne postoji i da je ovo nešto u čemu možete sudelovati bez obzira na pol ili na seksualnu orijentaciju. Uverena je da vam to može pomoći da rešite neke lične probleme.
Svoju knjigu je počela da piše 2003. kada je, tvrdi ona, pritisak na neudate žene bio ogroman. Sve neudate starije od 35 su u medijima prikazivane kao usamljene usedelice.
Bela de Paulo, autorka knjige "Singled Out: How Singles Are Stereotyped, Stigmatized, and Ignored, and Still Live Happily Ever After", uverena je da se mnogo toga nije promenilo i da se samci i dalje doživljavaju kao usamljenici koji imaju neki veći problem.
Ipak, ona u sologamiji i pompi oko (samo)venčanja ne vidi rešenje već veće udaljavanje od ideje braka. Imitiranje simbola tradicionalnog venčanja vidi kao poraz jer sologamisti samo dokazuju koliko je venčanje bitno, umesto da mu se opiru.
On tvrdi da su ova (samo)venčanja dodatni razlog da se nastavi sa širenjem stereotipa o samcima kao ludacima koji su zaljubljeni u sebe. Upravo zato naglašava i da istraživanja pokazuju da su samci daleko manje narcisoidni od ljudi u vezama ili braku. U ceremonijama ne vidi smisla jer se radi o preskupim besmislicama od kojih samci nemaju preveliku korist.
U otporu prema sologamiji prepoznaje društveno prihvaćeni stav da su ljudi u braku bolji, zdraviji, srećniji i moralno superiorni: "Toliko nam dugo govore da su samci jadni i usamljeni i žele samo nekog s kime bi se venčali, a ako im to pođe za rukom, magično će se transformisati u srećnije i zdravije ljude. Danas je teže održati takve bajkovite stavove o braku i samačkom životu".
Ipak, za kraj ističe da ne treba biti preciničan prema onima koji se odlučuju na ovaj korak. Bitno je samo da jasno artikulišete ono što vam je bitno.