Posetili smo najčistiji grad u Evropi, kako kažu za Minsk. Nigde papirića, otpadaka, grafita! Pročitajte nešto o glavnom gradu Belorusije koji je i dalje ponosan na borbu protiv nemačkog okupatora.
"Hет! Hет фото! Dilit, dilit!", govorila su mi dva nabildovana momka koja su se pojavila... niotkuda!
O kakvim fotografijama je reč? O predsedničkoj palati - rezidenciji Aleksandra Lukašenka koja se nalazi prekoputa hotela u kojem su bili smešteni novinari beogradskih medija koji su izveštavali sa utakmice za plasman u Ligu šampiona BATE Borisov - Partizan.
Šta ću, morao sam, na njihove oči da izbrišem fotografije velelepnog zdanja, naslonjenog tik uz jezero, ali i na jednom od glavnih bulevara u Minsku.
Taman sam uhvatio dobar kadar sa obližnjeg brdašceta, ali sam pomislio: "A što da se ne približim i ne napravim fotografije izbliza?". Greška!
Došao sam na drugu stranu ulice podzemnim prolazom koji me je šokirao - potpuno čist, bez "onih" mirisa u vazduhu, bez ijednog papirića ili neke druge prljavštine, bez ijednog grafita! Sve lepo. čisto, uređeno. A takav je i ceo grad!
Pogledah levo, desno, nigde nikog, saobraćaj teče ogromnim bulevarom, obezbeđenja nema. Napravio sam dve, tri fotografije i krenuo ka obližnjem spomeniku, ali odjednom, kao da je iz zemlje iznikao, prilazi mi momak. Bio je ok, manje-više ljubazan.
"Ovo ne smeš da slikaš, ovde je predsednik Lukašenko", rekao mi je. "OK, znam, zato sam i slikao", odgovorio sam mu, na šta mi je on naredio: "Dilit foto, dilit, dilit". To sam i učinio. Odjednom, evo ga i drugi iz obezbeđenja, obojica obučeni kao da su sad krenuli u teretanu.
"Možeš da slikaš sve okolo, rezidenciju ne", rekoše mi. Nije pomoglo ni: "Ja sam iz Srbije, prijatelji, braća (kumovi), ovo-ono, pravoslavlje, tra-la-la". OK, propisi su propisi!
Fotografiju rezidencije nećete videti, ali to je jedno od mesta koje treba da vidite u ovom dvomilionskom gradu. OK; mogao sam da je fotkam "na kvarno", iz trolejbusa, obližnjeg tržnog centra (koji se zove "Zamak"), ali nisam želeo. A i dovoljno je bilo problema dok smo ulazili u Belorusiju (o tome čitajte OVDE).
Prelepo avgustovsko jutro, sa temperaturom od tek 10-ak stepeni, sunčano i vetrovito bilo je idealno za opuštanje uz kaficu na jednom od nekoliko jezera u MInsku. Ne zovu ga tek-tako "grad parkova i fontana". Dušu dalo za kuliranje, a možete i da vozite pedalinu po jezeru ili da se kupate.
Čistoća ovog grada je gotovo nestvarna. To je, možda, i najjači utisak koji možete da ponesete iz Minska, za koga i inače važi da je najčistiji grad na svetu! Da, kazne jesu visoke, ali dok smo šetali prostranim, širokim bulevarima (tri saobraćajne trake sa svake strane, staze za pešake i bicikliste) nismo primetili korpe za otpatke (tek na autobuskim stanicama). Dakle, nije samo stvar u kaznama, već i u mentalitetu. Na zgradama NIJEDAN grafit, žvrljotina!
Sve može kad ljudi/građani osećaju svoj grad i čuvaju ga!
Grad, kao što je neko u autobusu primetio, kao da je napravljen pred dve godine! Takav utisak ostavljaju fasade koje su sveže, pa i na zgradama za koje je jasno da su nastale u sovjetsko vreme. Minsk je spoj sovjetske arhitekture i modernizma, sa mnoštvom zgrada/hotela/kulturnih ustanova u staklu.
Jedna od najupečatljivijih zgrada je Nacionalna biblioteka koja zbog svog izgleda nosi naziv "Dijamant znanja". U njoj je više od devet miliona knjiga pisanih na 50 jezika. A dužina polica je nestvarnih 90 kilometara!!!
Bilo kuda da pođete naićićete na spomenike borcima protiv fašizma u Drugom svetskom ratu i žrtvama nacizma. Belorusija, koja je od 1919. do 1991. godine bila deo Sovjetskog saveza, ponosi se i tim delom svoje istorije. Nadomak Minska, na putu do aerodroma prolazite pored monumentalnog spomenika posvećenog drugoj najvećoj tenkovskoj bici u Drugom svetskom ratu. Spomenik je na uzvišenju, na brdašcetu, čija se trava konstatno poliva prskalicama!
Na jednom od trgova je i spomenik ispred kojeg gori večni plamen posvećen palima u Drugom svetskom ratu.
Minsk je bombardovan odmah na početku nemačke ofanzive na Istok. On i njegovi građani, koji nisu želeli da sarađuju sa Nemcima prošli su kroz mnoge patnje, ali su imali i snage da naprave pokret otpora, zbog čega je Minsku kasnije dodeljen status "Grada heroja".
Za nekog ko se prvi put susreo sa istočnom Evropom, odnosno prošao kroz nekada "gvozdenu zavesu", bilo je prijatno iznenađenje upoznati se sa ovim gradom. Građani žele da vam pomognu (većina priča engleski, mada ćete se snaći i sa mešavinom srpsko-ruskog), ali ipak treba da vam je na umu da, iako je Belorusija počela da se otvara prema svetu, ipak je to i dalje država "zatvorenog tipa", pa nije baš da možete da radite šta vam se poželi, ali ako se ponašate pristojno nikakvih problema nećete imati.
Kada se pomerite iz Minska, recimo na 80-ak kilometara do Borisova, videćete pravu Belorusiju. Zgrade iz komunističkih dana (doduše, fasade su sređene!), ne baš reprezentativne, atmosfera učmala...
Ali, ako vas put ikada nanese u taj deo Evrope, posetite Minsk, nećete zažaliti.
(Aleksandra Petrovski, mondo.rs)