Filmski reditelji i njihovi muzički spotovi.
Režiranje (dugometražnog) igranog filma je san, bar onima koji su se za to školovali ili onima koji nisu imali para za tu prevaru od škole, a imali su želju. To je olimpijada za atletičare, svjetsko prvenstvo za fudbalere ili Oktobarfest za one čudne dojč-plesove sa dokoljenicama i tregerima. Postoji bezbroj načina do čovjek dođe do svoga dugometražnog filma. Kurvanluk je jedan od očiglednih, ali to je klizav teren. Zašto? Zato što krećete od pretpostavke da je vaše „ne“ ono što vas sputava da pregazite trnje i dođete do tih zvijezda. Morate biti psihički spremni na spoznaju da, u stvari, niko neće da stavi svoga Ivicu u vašu Maricu. Drugi očigledan izbor je ona stranačka linija. Prostitutke se prodaju za pare, a kurve za obećanja. Kod nas je to dato. Samo kod nas ljudi mogu „posuđvatii“ filmove imenom „Ptice Bardače“. Ako ćemo se prsiti, daj da to bude bar „Sakupljači Perja“, a ne film čija je ciljana publika ptica i dokoni brat sa Bardače. Odlutah. Jedan od najlogičnijih puteva je svaštarenje po reklamama, spotovima i sličnim peripetijama. Put sa kraće forme na dužu je logičan, ma koliko to bila sasvim druga zvijer.
Oduvijek su postojale obe sorte reditelja - oni koji su postali veliki pa se ispostavilo da su radili prije toga velike spotove i obrnuto i oni koji su radili spotove zato što su pozvani na račun svoga ugleda. Vjerovatno najpoznatija kombinacija veličine imena reditelja i muzičara bila je Martin Scorsese – Michael Jackson. „Bad“ je album koji je potvrdio dominaciju Jacksona (i saradnju sa Quincyem Jonesom). Scorsese je bio u svom smirenijem momentu, bukvalno između prevaranta i sveca („The Color of Money“ i „Last Temptation of Christ“). Naslovna pjesma sa albuma je ekranizovana u maniru Waltera Hilla i „The Warriorsa“.
David Fincher je trenutno i opravdano holivudska svetinja. Čovjek koji skoro pa uvijek ujedini kritiku i publiku počeo je sa reklamama i spotovima. Vjerovatno najprecizniji reditelj holivudskog mejnstrima kalio se uz Madonu. Spotovi i reklame su ozbiljna vježba kada shvatite koliko koncizna priča mora da bude i to unutar veoma ograničenog vremena. Fincher je režirao neke od najkultnijih video-spotova kao što su „Vogue“ i „Englishman in New York“, pa do nekih Gipsy Kings momenata. Uslijedili su filmski hitovi poput „Seven“, „Fight Club“, „The Social Network“ i slični, ali Fincher nikada nije batalio spotove radeći paralelno sa Jacksonom, Stonesima, Justinom Timberlakeom.
Ako je Fincher najprecizniji, Paul Thomas Anderson je najbolji. Ne tjerajte me da pišem kako je to subjektivno mišljenje - ja pišem ovo, čije će biti? PTA je veličina koja će se tek pokazati u godinama koje dolaze. „There Will be Blood“ je najbolji (šta god to značilo) američki film u zadnjih nekoliko decenija. Čovjek koji oduševi, ali zatim neminovno pokoleba svakoga ko se pokušava baviti filmom. Jedino što je više zastrašujuće od njegovog opsega i lakoće stvaranja su njegove godine, one i dalje sitne godine, pogotovo kada uzmemo u obzir šta nam je do sada ostavio iza sebe. Radio je PTA prošle godine tri „Radiohead“ spota, ali najčešće sa svojom boljom polovinom, Fionom Apple. Svi znamo ko je i šta je „Radiohead“, ali poslušajte Fionu, poslušajte „Hot Knife“ za koji je PTA, između ostaloga, radio spot. Poslušajte i Fionu mimo PTA-a, vrijedi.
Spike Jonez je fascinantna figura u najmanju ruku. Čovjek koji stoji iza kultova kao što su „Being John Malkovich“ i „Adaptation“, ali kao i jedan od zaslužnijih ljudi što je cijeli „Jackass“ fazon postao globalni fenomen. Sada već bivši muž Sofije Coppole režirao je možda i raznovrsniju lepezu muzičkih spotova. Od rep-teškaša kao što su Notorious B.I.G., Jay Z, pa i kultni Beastie Boys spot za „Sabotage“, pored još gomile Beastie Boys spotova preko Bjork, Daft Punk, Sonic Youth, pa sve do Fatboy Slim i jednog od najboljih spotova ikada snimljenih, „Weapon of Choice“ u kome briljira Christopher Walken.
Jonathan Glazer ima iza sebe samo tri dugometražna filma. Kratka forma je bila njegova šoljica čaja još od BBC dana. U međuvremenu Glazer je snimio neke od najprepoznatljivijih reklama za Levis, Guinness, Nike, Stella Artois... Što se filmova tiče, njegov prvenac je bio fantastični „Sexy Beast“, Guy Ritchie film za odrastle. „Birth“ je bio čudan ali ne dobro, dok je „Under the Skin“ maestralni povratak. Spotovska karijera je izgrađena na tri imena (malo li je) i to Jamiroquai, Massive Attack i Radiohead. Glazer je notorno pedantan, rad na „Under the Skin“ je više-manje aktivno trajao skoro deset godina. Sporadično se pojave šture informacije o novim projektima, ali za sada možemo samo čekati.
Ovdje pričamo o rediteljima koji su prvenstveno sada poznati po svojim velikim filmovima. Lista može da ide u nedogled pošto se svaki treći filmski reditelj u nekom momentu okušao u spotu. Nabrojah samo par imena ljudi čiji mi filmovi znače, bez da se dotičemo onih koji su glavni dio karijere posvetili muzičkim spotovima - od Jonasa Akerlunda, Matta Mahurina, Hype Williamsa... Ni mi ne ostasmo dužni, pa je tako Gorčin Stojanović („Stršljen“, „Ubistvo s Predumišljajem“) ukrstio puteve sa Đoganijem (brat Gagog) i donio nam „Ženske suze“.