Dnevnik Diane Budisavljevic Dana Budisavljevic intervju

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Showtime

Diana je u ratu spasla 10.000 dece, mi nemamo izgovor da ne radimo ništa

Autor Bojana Zimonjić Jelisavac
Autor Bojana Zimonjić Jelisavac

Autorka filma "Dnevnik Diane Budisavljević" za MONDO o istoriji kojom se ne bavimo dovoljno, preživljavanju u najtežim uslovima, i najdražoj publici od koje je najviše strahovala - tinejdžerima sa telefonima u rukama.

Izvor: Mondo/Goran Sivački

Ljubitelji dokumentaraca znaju njena ranija ostvarenja, "Nije ti život pjesma Havaja" i "Sve pet", a ovo je prvi put da Dana Budisavljević pravi dugometražni film, koji pritom ima i igrane elemente. Film je nagrađen sa četiri Zlatne arene u Puli, dok će domaća publika moći da ga vidi premijerno 11. novembra na Slobodnoj Zoni, a potom i u srpskim bioskopima.

Kako si odabrala ovu priču, kako si pronašla Dianu?

"Diana je pronašla mene, dobila sam knjigu 2010. i tada se zainteresovala, a poznanica me je pitala znam li nešto više o njoj, jer zbog prezimena ljudi misle da smo u bliskom rodu, ali nismo. I ja sam tada prvi puta čula za Dianu. Tako je počelo istraživanje koje traje skoro deset godina, prvobitno sam mislila da će film biti dokumentaran, ali se ispostavilo da je to nemoguće, te smo došli do ove hibridne, igrano-dokumentarne forme pune izazova. Da mi je neko tada, 2010. rekao da će film biti takav, rekla bih - nemoguće, ne mogu ja to da napravim," kaže Dana za MONDO.

Upoznajte Dianu

Dnevnik Diane Budisavljević
Izvor: YouTube/ThisAndThatProductions

Tokom godina, razni autori pokušavali su da pokrenu projekat snimanja filma o Diani, Austrijanki koja je iz logora spasla 10.000 dece, i neverovatni poduhvat verovatno prvog građanskog aktivizma na ovom prostoru opisala u dnevniku. Među njima su Lordan Zafranović, glumac Tihomir Stanić kojeg ćete i videti u filmu, "šuškalo" se o Kusturici... Tek nedavno je Gaga Antonijević najavio snimanje filma "Dara iz Jasenovca", ali osim tog, ne postoji druga filmska verzija ove ili slične priče. Zbog čega deluje tako teško realizovati ovakav projekat?

"Ako pričamo o igranom ostvarenju, to bi morao da bude svojevrsni istorijski spektakl, koji bi zahtevao holivudski budžet. Priča koja je epska, istorijska, zahtevala bi komplikovanu i skupu rekonstrukciju, ne samo logora, već i Zagreba tog perioda. Nedostatak novca presudio je mnogim od tih ideja. Nama je spas bio minimalistički pristup, krenuli smo iz dokumentarnih 'cipela' i onda nadograđivali igrane scene, kako bismo ostali u okviru realnog budžeta. Ovo je moj dugometražni debi, a debitanti ne mogu računati na velike budžete. Bilo je najvažnije da ispričati priču koja je čekala 70 godina, i na meni je bilo da nađem način," kaže Dana.

"I da sam dobila ogromne novce, imala bih veoma veliki moralni problem da rekonstruišem scene užasa. Sada mi je drago što je film baš takav, što dočarava veličinu te priče služeći se filmskim jezikom. Nema specijalnih efekata, ali nema ni pretencioznosti. Kombinacija arhive i igranih elemenata je specifična, da je u pitanju samo igrani film, neko bi mogao da tvrdi da su delovi priče izmišljeni. Ovako, mi smo godinama istraživali, i publika tu verodostojnost oseća. Kao što je rekao naš kritičar Jurica Pavičić, 'sa ovim filmom je veoma teško svađati se'. Istinitost i mogućnost da osete povezanost, publici donose katarzu".

U filmu ćete videti i autentične predmete iz života Diane, koju igra fantastična Alma Prica. Te predmete je, kao i sam dnevnik, od zaborava spasla njena unuka Silvija Szabo.

"Ona Dianu pamti kao baku, porodica je znala za priču o akciji, ali Diana nikada više nije želela da govori o njoj, svakako ne pred decom. Od Silvije smo dobili i pisaću mašinu, sa kojom smo imali neverovatan doživljaj na setu. Scenografi, naravno, ne žele da koriste original već su našli dve restaurirane mašine. I snimamo mi scenu sa prvom, Alma Prica počinje da kuca, kad - 'krepala' mašina. Dobro, imamo drugu, dajte nju? Kuca Alma, na mašini se pokida traka. I ja kažem, dajte original, moraćemo tako. I to je bio mali momenat čarolije, čuda, Dianina mašina koju decenijama niko nije otvorio, podmazao, dolio tinte na traku, ista ona mašina na kojoj je Diana napisala svoj dnevnik i kucala kartice s imenima dece, jedina je radila. Na setu je bio muk!"

Autentična su i pisma, koja je Diana dobijala iz Nemačke, a nijedan lik u filmu nije izmišljen.

"Ja se nisam usudila da izmislim bilo koga, svi su ti ljudi stvarni i u ovoj priči najvažnija je istina. To je, naravno, povremeno komplikovalo sam projekat, jer se o Diani zapravo malo zna. Ona je u dnevnik zapisivala činjenice, ne svoje lične stavove, nije opisivala odnos sa mužem ili bilo kim drugim. Kao da nije smatrala da bilo šta od toga vredi kako bi ostalo iza nje. Režijski je, onda, tome trebalo pristupiti tako da i igrani deo ostane u skladu sa njenim željama, da ne bude lično obojen."

Javnost već poredi "Dnevnik" sa "Šindlerovom listom", ali Dana podvlači veoma bitnu razliku.

"To je sjajan film, ali Šindler je, recimo, krenuo iz koristoljublja. Taj film 'nosi' njegov razvoj, njegovu transformaciju. Diana ostaje takva kakva je bila, možda će neko prigovoriti što se tokom filma ne menja, ali ona ni ne bi trebalo da se menja. Ona nam je predstavila događaje, a emocije nose svedoci. Velika je odgovornost kada o nekome snimaš prvi film. Da je ovo šesti film o Diani, onda bismo, možda, tražili neki poseban pristup, neku nišu, jer bi priča generalno bila poznata. Ali kada 'diraš' u nepoznato, opasno je. Šindler je jedan ugao dobro poznate priče o holokaustu, ali zamislite da gledate, recimo, film 'Saulov sin', a da ne znate šta su bili logori i Drugi svetski rat? Postoji dodatna odgovornost kada film, zapravo, gledaoce upoznaje sa nekim."

I "Dnevnik" radi upravo to. Upoznaje nas, ne samo sa ženom koja je od stradanja spasla oko 10.000 dece, već i sa delom istorije koji zemlje bivše Jugoslavije nisu dotakle već decenijama.

"Ne znam da li je slično u Srbiji, ali u Hrvatskoj, da današnje klince pitaš o Drugom svetskom ratu, ne znam da li bi sa sigurnošću mogli da ti kažu ni ko je pobedio. Nemci o ratu snimaju nekoliko filmova i serija godišnje, dok kod nas, niko nije takao to razdoblje godinama, imamo 'rupu' od 30 godina. To su teme koje se ponovo pojave tek pred izbore, tek u okviru nekih političkih rasprava, i naravno da niko njima ne želi da se bavi, ko želi da sluša prepucavanje?"

Zašto ne obrađujemo sopstvenu istoriju?

Jedna od misija ovog filma je i da narode u regionu ponovo upozna sa sopstvenom istorijom.

"Čudno je, imati toliku 'rupu' u bavljenju nekom temom. Arhivi se otvaraju, dokumenti stalno izlaze, pa, mi o egipatskim piramidama svakog dana saznajemo nešto novo? A ne bavimo se istorijom sopstvenog naroda, koju bi trebalo svaka generacija da analizira iz svoje perspektive. Trenutno imamo 'koketiranje' sa ustaštvom, pa jedan antikomunistički diskurs, i onda kao da je sve relativizirano i dovedeno u pitanje, što je, naravno, sumanuto. Voda se zamutila, a meni je bilo užasno važno da je 'raščistim' i da postavim stvari jasno," rekla je Dana.

Dianina priča je, kaže ona, za to idealna jer nije ostrašćena.

"Ona nije bila politična, nije pripadala nijednoj politici i nije imala interes da piše u nečijem interesu. Tim nam je važnije bilo da sve upoređujemo sa dokumentima, da uložimo ogroman napor da povežemo sve kockice. Istorijsko istraživanje jeste bilo skupo i dugo, ali je ono osnova bez koje u ovakvu priču ne smeš da kreneš. Ljudi koje ona pominje nisu poznate istorijske ličnosti, ne postoje njihove biografije na koje bismo mogli da se oslonimo, sve je trebalo pronaći u dokumentima i arhivima," rekla je Dana.

Obimna istraživanja iznedrila su, razumljivo, više informacija nego što bi moglo da stane u nekoliko filmova, a ne samo u jedan. Autorka ima veoma konkretnu ideju kako bi informacije koje nisu "ušle" u film mogle da budu učinjene dostupnim.

"Što više tražiš, to više detalja pronalaziš. Zajedno sa saradnicima na scenariju kojih ima zaista mnogo, pet godina sam čistila i doterivala scenario. Scenario je bio najveća muka ovog projekta u filmskom smislu, zanatskom smislu. Želja nam je da napravimo 'muzej' na internetu, za ljude koje priča zanima, ali i ljude koji su je doživeli. Da svako može da pristupi tim informacijama, da kroz njih ljudi mogu da se povežu nakon tolikih godina, ili čak i lično doprinesu. Mnogo je ljudi koji i dalje traže svoje poreklo, svoju porodicu, mnogi od njih su zainteresovani za to da saznaju više. Volela bih da to sada učinimo dostupnim, jer je veliko pitanje kada će se neko sledeći put baviti time."

Ako samo pomislimo na sve te informacije, prva slika u glavi nam je kartoteka, koja je Diani oduzeta i nikada više nije pronađena. Postoje li neki tragovi, neko nastojanje da bude pronađena, ako nije uništena?

"Sanjam da će biti nađena. Kada sve informacije učinimo dostupnim, ko zna, možda će se neko nečega setiti. Moram da kažem da mi, tokom istraživanja, nismo našli dokaz namere ili zavere da sama kartoteka bude uništena. Svakako, Dianu su hteli da 'maknu' iz priče jer nije bila podobna da bude heroina tog razdoblja, ali ne deluje da su hteli da unište samu kartoteku. Ako bi se danas pronašla, sigurno ne bi bila funkcionalna, ali bi nosila veliku simboličnu težinu."

Dana navodi primer pronalaska foto-albuma koje ćete videti u filmu.

"Kad je 2003. izašla knjiga 'Dnevnik Diane Budisavljević', istoričarka Nataša Mataušić iz Hrvatskog istorijskog muzeja je povezala da bi slike dece koje u depou muzeja stoje još od šezdesetih godina prošlog veka i za koje nije bilo utvrđeno čemu pripadaju, mogle biti upravo te slike dece koje je Diana davala na izradu kako bi ih roditelji jednog dana lakše prepoznali. Rađene su analize, upoređivan rukopis, i utvrdilo se da to zaista Dianini albumi, deo njene oduzete kartoteke."

Nestručne ruke i preživljavanje u najtežim vremenima

Dana smatra da onima koji su oduzeli kartoteku, najverovatnije, nije padalo na um da će mnoga deca ostati bez identiteta.

"Ne verujem da je iko uopšte razmišljao na taj način. Upravo je bio završen rat, najveći rat koji je svet do tada iskusio, delovalo im je nebitno, siročići su na sve strane, šta znači hiljadu njih manje ili više? Više je reč o bahatosti, što je Diana veoma slikovito opisala u jednom od poslednjih zapisa. Pisala je kako i dalje dolaze ljudi, traže informacije, ona ih šalje u Ministarstvo ali oni ne umeju da se snađu u kartoteci. I piše - znala sam da će tako biti, kada nestručne ruke barataju kartotekom. I to je tako tačno kod nje, ona ne kaže 'zli ovi ili oni', ona ne lepi etikete, ona kaže 'nestručne ruke' jer je nebitno čije su. I sve ti je jasno iz te dve reči."

Kod Diane nije bilo etiketa, ali u današnje vreme ih itekako ima.

"Mi jako volimo da lepimo etikete, ali bismo mogli da naučimo od Diane da to nije produktivno. Ne pričamo o partizanima, ustašama, četnicima, već nestručnim rukama. I univerzalnoj borbi dobra i zla. Rat je univerzalan, i dolazi stalno. Evo, trenutno dolaze migranti, njihova deca stradaju, mi gledamo i ne znamo šta bismo i kako bismo reagovali. Rat je i da se neko proglasi vrednijim od tebe, to je fašizam, jer iz te tvrdnje, dalje možeš bilo gde. Nažalost, to je sastavni deo sveta, i nešto protiv čega bi trebalo da se borimo kao postavke, to bi trebalo da bude civilizacijski doseg kojem težimo. Mene je zanimala univerzalnost, shvatanje mehanizma stvari, a ne lepljenje etiketa zarad dnevnih obračuna."

Tokom rata devedesetih, Dana je bila tinejdžerka, i kaže da pamti osećanje nemoći.

"Tada sam imala 15 godina, i ponekad pomislim, zamisli da sada doživim još jedan rat? I tu se vratim na Dianu, na to kako se ona držala i postupala. Kako se oslonila na snagu i ispravnost, na sopstvena dela. Ne dao Bog da se nađemo u toj situaciji ponovo, ali ako tako bude, na nju možemo da se ugledamo."

Mi živimo u eri kada ljudi misle da je dovoljno "šerovati" nešto, da se, uslovno rečeno, gladna deca hrane lajkovima, a to je pasivno i pogrešno, Diana je dala primer proaktivnosti.

"Slažem se, meni je njena priča u tom smislu snop svetlosti. Mi smo svakodnevno bombardovani informacijama iz kojih ne izvlačimo ništa. Diana je bila fokusirana na to šta bi svakog dana trebalo uraditi, ne na to da sedi, ispija kafu s nekim i govori, ah, kako je rat užasna stvar. Njen način je jedini način da uradiš to što nameravaš. Ona nije bila osoba od velikih reči. I ako je ona to mogla tada, koji je naš izgovor da nešto ne uradimo sad? I kako se usuđujemo da kažemo da je sada najgore? Veoma je lako naći izgovor, e, sada je baš užasno, i na taj način amnestirati sebe. To je kao da kažeš - napio sam se, pa sad, šta sam uradio, uradio sam, bio sam pijan, nikom ništa."

Baka koja čisti, i deca koja ne gledaju u mobilni

Moram da kažem Dani da, nakon gledanja filma, nekoliko dana nisam mogla da prestanem da razmišljam o jednoj od svedokinja, ženi po imenu Zorka. Dok šeta kroz logor u kojem je bila kao dete, Zorka priča odsečno, ali nemir otkrivaju njene ruke - sklanja list po list, namešta lanac, odsutno ljušti komadiće farbe sa zida... Kao da, na neki način, pokušava da "očisti" ili ono što se tamo desilo, ili svoja osećanja, da od svega toga napravi neki red.

"Ona je sama tako reagovala na prostor, na logor svog detinjstva, to nije nešto što se može predvideti. I mi smo bili iznenađeni, ali smo je pustili da to radi. Manirizmi ljudi govore puno, Zorka je možda i najljuća od svedoka, direktna je, ali onda kroz njene ruke, spontano 'probiju' njena osećanja. Ne znam da li je bila svesna toga, ne znam da li bi, da smo je pitali, mogla da nam objasni zašto radi baš to".

Gospođa Zorka je, nažalost, preminula, ali će na beogradsku premijeru doći Milorad, Živko i Nada, troje preostalih svedoka.

"Bilo mi je važno da ne stavim svedoke na plavu pozadinu i da pričaju u kameru, već da budu baš tamo, u prostoru nekadašnjih logora koji su prepušteni propadanju. Pošto nismo imali igrane rekonstrukcije, svedoci su ti koji, za gledaoca, 'oživljavaju' taj prostor. Drago mi je što gledalac nema problem da prati, ne fali mu ništa, nema eksterijera osim jedne scene jer bi nam bili preskupi, ali igrani, arhivski i dokumentarni delovi jedni druge podupiru. Oni prave celu sliku, mnogo jače nego što bi je napravio ceo igrani film."

Priče svedoka zaista daju jednu novu dimenziju Dianinoj priči, i to svaka na svoj način. U filmu ih ima četiri, ali ih u stvarnosti ima na hiljade, i Dani je jedino žao što nisu sve mogle da stanu u "Dnevnik".

"Takvih priča ima mnogo, i kada tim ljudima, koji su sada u dubokoj starosti, priđeš i zamoliš ih da podele svoju priču, oni to žele. Jedna psihološkinja mi je rekla da stari ljudi misle da više ne moraju da brinu. I delom, kao da osećaju da 'polako odlaze' i zbog toga žele da se otvore. Naročito kada vide da ti je zaista stalo. Ako je arhiva kičma filma, svedoci su njegovo srce. Meni je žao što nisu sve priče mogle da stanu u film, i zbog toga osećam dug ka virtualnom muzeju, jer sve te priče jesu vredne."

Ogromna pažnja pridata je arhivskom materijalu, a u jednoj od scena ćete videti i samu Dianu, ali vam nećemo reći u kojoj, pogledajte film, prepoznaćete je. Budisavljevićevoj i njenom autorskom timu bilo je važno da u filmu arhivski snimci budu autentični, da ne bi uradili ono što se često nemarno uradi - "treba ti slika logora, uzmi Aušvic, kao da je bitno".

"Taj period je zapušten i istorijski neistražen, a u knjigama, pa i na televiziji, kada zatreba 'strašna' slika, uzima se Aušvic. I na Balkanu, kada bi pitala nekoga da ti opiše logor, opisao bi ti Aušvic. Usvojili smo tuđu arhivu i logore kao svoje, a o logorima na našem prostoru ne znamo puno. Pogrešno je ne obrađivati svoju istoriju, jer onda se stvara dojam da se to događa nekom drugom, to nismo mi."

Svet, njegovo razumevanje i menjanje, ostaju na mladima, a Dana je izuzetno ponosna upravo na njihove reakcije na film. Sve više škola se javlja sa željom da njihovi učenici pogledaju "Dnevnik".

"Srećna sam što se mladima u Hrvatskoj film svideo. Tresla sam se, kad nam je dolazila prva grupa srednjoškolaca, mislila sam, 'udaviće' ih film, previše je spor za današnje klince kojima misli lete na sve strane. I posle projekcije su mi rekli - 'nijednom tokom filma nismo bacili pogled na mobilni telefon'. Bio im je vizualno drugačiji od svega što gledaju, film ih je uvukao i potresao, bili su baš impresionirani, doživeli su nešto."

Film će nastaviti svoj bioskopski, i festivalski život - na Slobodnoj zoni je oborio rekord interesovanja, rasprodate su tri projekcije, a upravo je objavljeno da će ući i u bioskopsku distribuciju u Srbiji nakon tog festivala.

Kada je u pitanju međunarodno prikazivanje, pa i kandidatura za Oskara za najbolji film izvan engleskog govornog područja, Dana odgovara skromno, skoro stidljivo.

"Film je svež, potrebno je da postigne jaču svetsku vidljivost, pronađe agenta za američko tržište ili pobedi na važnim festivalima, da bismo mogli da pričamo o Oskaru. Svakako možemo da se prijavimo tek u 2020. godini. Ali, ja nemam pretenziju da nešto objašnjavam celom svetu. Ne znam da li je stranoj publici ova priča prekomplikovana, da li bi ih zbunila, aha, čekaj, ko su pravoslavci, ko katolici, ko je ko? Meni i celoj kreativnoj ekipi je bilo važno šta ta priča znači nama, danas. Prijem u Puli je nešto što ću pamtiti čitavog života, a ukoliko 'Dnevnik' bude tako prihvaćen u Srbiji i ostatku regiona, ja sam već došla do plafona. Meni je to dovoljno", završava ona.

Povezane vijesti

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop

loader