Možda niste među njima, ali neko iz vaše bliže okoline sigurno jeste.
"Mucanje je najstariji i najpoznatiji jezički poremećaj, koji predstavlja disfunkciju u ritmu i tempu govora", rekla je logoped i predsednik Udruženja logopeda Srbije Nataša Labović, na beogradskoj konefrenciji za novinare, povodom 22. oktobra - Međunarodnog dana svesnosti o mucanju.
Iako 70 miliona ljudi na svetu muca, edukacija i svest o ovom jezičkom poremećaju je mala, pa se osobe sa ovom govornom barijerom susreću sa nizom predrasuda i nerazumevanja.
Mucanje su proučavali Aristotel i Hipokrat, a sam veliki grčki filozof Sokrat je imao ovu govornu manu.
"Mucanje se najčešće javlja kod dece u periodu od druge do šeste godine, a iz nepoznatih razloga je zastupljenije kod muške, nego kod ženske populacije. Tačni razlozi i faktori nastanka mucanja nisu poznati, ali je ustanovljeno da u više od 50 odsto slučajeva ima veze sa naslednim genima, gde je neko u porodici mucao ili ispoljio hiperaktivnost u govoru", rekla je Nataša Labović i objasnila da kod dece to može imati veze sa nesigurnošću ili socijalnom anksioznošću.
"Mucanje se javlja i u periodu kada dete počinje da širi vokabular (treća godina), pa i na taj način može doći do konfuzije pri verbalnom izražavanju", istakla je psiholog Sanja Dimoski. Ona je dodala da je u pitanju subjektivna nelagoda i stanje potencijalnog stresa u situacijama verbalnog govora.
"Mucanje je najmanje govorni problem", rekla je logoped Vesna Borota, i istakla da problemi tek tada počinju i mogu se, između ostalog, manifestovati u vidu fizičkih grčeva usled lučenja hormona stresa.
Uloga porodice je od izuzetnog značaja za osobe koje mucaju, jer ukoliko dođe do neprihvatanja i neprepoznavanja problema u najužem okruženju, ovaj jezički poremećaj se može produbiti, pogoršati i predstavljati još veći izazov kada dođe trenutak prevazilaženja.
"Roditelji u nekim slučajevima osećaju strah i krivicu, ali i stid kada njihovo dete zamuca. Samo primenjivanje logopedskog tretmana nekada ne daje rezultate, pa je zato porodica važna u rešavanju problema", rekla je logoped i sistemski porodični terapeut Budimirka Simić Ružić.
Logoped i član upravnog odbora Udruženja logopeda Srbije Darinka Šoster, ističe da ključnu ulogu imaju i efekti grupnih terapija, jer tu pacijenti uviđaju da nisu sami i pružaju podršku jedni drugima.
U okviru grupne terapije, Dimoski i Šoster su organizovale pozorišnu predstavu u kojoj su glumile osobe koje mucaju. Scenski nastup i govorna vežba na taj način, pomogla je pacijentima da grade samopouzdanje i suoče sebe sa pravim izazovom.
Dimoski je istakla zanimljivost sa kojom se susrela prilikom rada na pozorišnoj predstavi, a to je da mnogi nisu mucali kada "uđu" u ulogu fitkivnih likova!
"Mucam od svoje treće godine i, i dalje se borim sa tim problemom. Prošla sam ličnu dramu sa mucanjem uz puno straha, frustracije i sramote. Moji roditelji nisu prepoznavali problem sa kojim sam se suočila, a u školi su deca mislila da lažiram mucanje kada izađem da odgovaram kako bih pokupila simpatije i dobila bolju ocenu", ispričala je Marina Pejović koja se celog života bori sa mucanjem.
"Dugo nisam sebi hteo da priznam da mucam i da je to sastavni deo moje ličnosti, a to je teško. Misliš da si lud, vidiš da si drugačiji, a osećaš da si sam. Svaki dan pripremaš se za novu predstavu, ili bolje reći nemifilm. Život u kojem ćutiš iz sveg glasa. Nema neprijatnih pitanja, nema razgovora telefonom, nema usmenih ispita. Moje svakodnevne muke su bile večna anksioznost, nesigurnost i usamljenost. Nakon svakog grupnog tretmana sam se osećao bolje i mnogo znači kada shvatiš da nisi sam u tome i da te drugi razumeju", zaključio je Dušan Blagojević.