Savremeni crtani filmovi prepuni su nasilja, razmaženih junaka, zbog čega negativno utiču na izgradnju ličnosti dece.
Duško Dugouško, Paja Patak, Pera Detlić... Za mnoge je ovo sećanje na bezbrižno detinjstvo i dobra stara vremena. Nekada je crtani film bio događaj, nešto kao praznik, i čekao se sa nestrpljenjem jednom dnevno pre TV Dnevnika.
Odlazak u bioskop na dugometražni crtani, najčešće Diznijevu bajku, bilo je veliko uživanje. Danas, kada su crtani filmovi gotovo jedina ponuda dečjih programa sve je manje kvalitetnih crtanih priča koje zabavljaju i edukuju. Sve je više nasilja, magije, razmaženih junakinja...
Problem je to što, kako pokazuju poslednja istraživanja, crtani filmovi i mediji uopšte u velikoj meri utiču na decu, izgradnju njihove psihe i ličnosti - a većina današnjih zaglupljuje svoje gledaoce.
"Situacija savremenog deteta je takva da je ono odvojeno od svojih vršnjaka, da se umesto sa njima igra sa svojim roditeljima, a da su ti roditelji u velikoj meri odsutni. Zato je ulaskom televizije u naše domove ona postala moderna bebisiterka, a danas je to čitav niz digitalnih ekrana kojima su deca okružena od specijalnih plejera, tableta do pametnih telefona", kaže za "Novosti" psihoterapeut dr Zoran Milivojević.
"Gledanjem sveta oko sebe, deca izgrađuju osnovne predstave o tome kakav je svet, šta se u njemu dešava i kakvi su ljudi. Jedan od prvih načina da se to postigne jesu bajke, koje su danas zamenili crtani filmovi. Ako uporedimo one crtane filmove - tipa Tom i Džeri sa savremenim crtanim filmovima, možemo primetiti da su moderni crtaći izgubili dubinu priče koju pričaju, da su postali površni i glupi".
Prema rečima dr Milojevića, jedna grupa stručnjaka smatra da nasilje u crtaćima podstiče nasilje kod dece, a druga grupa tvrdi da to nije tačo, i da deca dobro razlikuju maštu od realnosti.
Simonida Vukobrat, nastavnik psihologije u 15. beogradskoj gimnaziji, smatra da je problem što često gledanje crtaća koji prikazuju nasilje dovodi od oguglavanja na nasilje i takvo ponašanje u realnom životu deci nije iznenađenje, već normalna pojava.
Rastrko Ćirić, profesor animacije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kaže da roditelji nasilje u crtanim filmovima razumeju bukvalno, ali da deca bolje razumeju crtaće i znaju da za njih ne važe zakoni stvarnosti.
"Za razliku od igranog filma, crtani kreira posebnu stilizovanu, nacrtanu stvarnost, koja ima svoje posebne zakone," kaže Ćirić.
Deca su - zaključuju sagovornici - ista, ali je okruženje drugačije, a roditelji prezaposleni i odsutni. Zato su, prema mišljenju stručnjaka, digitalni ekrani postali "bebisiterke" jer "kada ih deca gledaju, mame i tate mogu da se posvete svojim zadacima."