Primetili ste da sve veći trend postaje da kada umre poznata ličnost mnogi se utrkuju ko će pre na svom profilu na društvenim mrežama objaviti video ili fotografiju pokojnika? Da li je to iskreno žaljenje ili prilika da se bude "faca"?
Kako koja javna ličnost premine društvene mreže venu i svenu kao cvet. I tako nekoliko dana.
Kolektivno izražavanje žalosti u vidu deljenja video klipova (pesama muzičara ili omiljenim insertima iz filmova/serija glumca) ili fotografija upokojenog izaziva lavinu reakcija - kako podržavajućih u žalosti, tako i onih negativnih. Treba li da vam nabrajamo primere ili ste se odmah sami setili nekog iz svog online okruženja?
Jedno od čestih pitanja koje ste mogli proteklih dana da čujete ili pročitate je varijacija ne temu:
"Kad ste stigli da slušate i Prinsa pored toliko slušanja Dejvida Bouvija?"
"Kad ste stigli da slušate i Prinsa pored toliko slušanja Dejvida Bouvija?" i "Kako možeš da žališ za nekim koga lično ne poznaješ?".
Neki će obrazložiti da se osećaju kao da im je umro član šire familije, da su praktično odrasli uz te ljude, prateći njihove karijere i zato osećaju kao da poznaju tu osobu. Istina je da ljudi mogu da osete jaču povezanost sa određenom javnom ličnosti, nego sa roditeljem, prijateljem ili kućnim ljubimcem, pa i da njihova bol prilikom smrti dotičnog bude još veća.
Žaljenje je vrlo individualna stvar i ovaj fenomen treba posmatrati kao nešto što je novijeg datuma.
Psihoterapeut i pisac Marko Braković za MONDO to objašnjava jednim mnogo dublje ukorenjenim ljudskim verovanjem.
"Kult smrti je jedan od najmoćnijih kultova koji postoje i izvanredno funkcioniše, što se kroz istoriju ljudskog roda može jasno videti putem fenomena religije, farmakorevolucije ili penzionih fondova, gde ljudi zapravo bivaju indoktrinirani da veruju u to da izvesna i sigurna budućnost zapravo postoji i da je božanske, ekonomske ili medicinske prirode. Ne postoji ništa pogrešnije od toga, ali ljudi ipak veruju u to", kaže Braković.
Beogradski psihoterapeut, muzičar i autor prvog romana novog srpskog književnog pravca digitalni realizam - "Fejsbuk predator" još dodaje:
"Zato što smo jedina životinjska vrsta koja je svesna svoje smrti. I to ne samo kada ona dođe, već i veoma rano u životu. Neka deca to veoma rano shvate i saznaju i to iskustvo je prema mom mišljenju, važnije za formiranje ličnosti nego veoma precenjeno takozvano "rano" seksualno iskustvo, mada ne treba umanjivati značaj tog svakako važnog iskustva. Zbog toga, smrt je veoma privlačna, magnetišuća. Kroz njenu elaboraciju (ali kroz tuđu smrt), mi se i sami pripremamo, tešimo, žalimo za preminulim (potajno zadovoljni što to ovaj put ipak nismo mi), ali i uveravamo da su i poznati i uspešni ljudi ipak smrtni, kao i mi. Otud uteha".
Evidentno je da su društvene mreže donele snažniji osećaj zajedništva i pojačale reakcije ljudi, kako u radovanju, tako i u tugovanju. Svako ima potrebu da zna da u tome nije sam i da se poveže sa drugima, a Facebook, Twitter, Instagram, Snapchat... su veoma jednostavne i opštezastupljene platforme za pokazivanje bilo kakvih emocija.
Samopromovisanje preko leševa
Nema sumnje da postoji veliki broj ljudi koji iskreno žali zbog smrti nekog glumca, pevača ili bilo koje druge javne ličnosti i smatra da će mu odati počat deljenjem njegove fotografije ili video snimka na kome je on(a) u reprezentativnom izdanju. Ali, budimo realni, deo ljudi to radi iz puke želje da se prikači za aktuelni voz. Čak se i nadmeću ko će da bude emotivniji i što više glorifikuje pokojnika. Jer... lajk postaje merna jedinica vrednosti.
Marko Braković tvrdi da će u budućnosti to biti još izraženije, a evo i zašto:
"Mislim da svakako ima mnogo ljudi na društvenim mrežama koji iskreno žale kada neko poznat umre. Ali, ima i onih koji jednostavno prate trend ili po svaku cenu žele da budu "cool" i da svima daju do znanja da su znali, čuli ili pratili nekoga ko važi za kvalitetnog umetnika. Takve ljude bih uslovno mogao nazvati "konformišućim antikonformistima". Pojam antikonformizma je svojevrstan paradoks, jer kada se trudimo da budemo van glavnog toka, mi svakako utapamo sebe u masu ljudi koja isto to želi. Što je neko bio više u andergraund krugovima, što je više bio umetnički orijentisan ili ekscentričan, to je primamljiviji ljudima koji i sami žele tako da se pokažu, bez obzira da li imaju potencijale ili kvalitete za tako nešto.
Koliko je ta kompletna kultura "coolnessa" zapravo samo magla, laž i farsa, predmet je nekog drugog članka i prevazilazi okvire ove teme. Naravno, samopromovisanje preko leševa je nešto što tabloidni mediji (dakle, gotovo svi mediji danas) obilato koriste i time zapravo preklinju za "klik" ne bi li prodali svoj medijski ili internet prostor. Ako je sve to već tako, onda nije čudno što to ponekad rade i pojedinci sa svojih privatnih profila. Možda je ovo surova istina, ali je ipak istina. Danas je apsolutno sve na prodaju i svako je prisiljen da se prostituiše, na ovaj, onaj, jadan, bedan ili na "cool" način, svejedno je. Ako danas gotovo svako ima cenu, u budućnosti će je imati apsolutno svako!".