Iako odgajan da nasledi finansijsku i političku moć, Kezaja Džons je prednost dao gitari i uličnom obrazovanju koje smatra "temeljnijim".
Egzotika Kezaje Džonsa neosporna je. Iako je odgojen kao zapadnjak, otac mu je poglavica: "Mi u Nigeriji imamo kralja i poglavice plemena, koji su prvenstveno ratnička aristokratija. Titula je nasledna, ali ja imam dva starija brata i nikada me nije zanimao taj put. Mislim da muzikom mogu mnogo bolje da se borim za Afriku", rekao je Kezaja novinarima, na konferenciji za štampu pred nastup na BELEF - u.
Kao devetogodišnjak poslat je na školovanje u Englesku, jer se od njega očekivalo da napravi akademsku karijeru. "Problem sa akademskim obrazovanjem je što vas ono ne uči o realnosti, obrazovanje koje sam stekao na ulici, mnogo je temeljnije".
Mladi Femi, koji zemljaka Femi Kutija smatara ključnim uzorom, otkrio je muziku i boemski način života vezan za nju i počeo da formira identitet budućeg umetnika Kezaje Džonsa. Zbog ovog imena i duha Džimija Hendriksa koji se čuje pod Kezajinim prstima, mnogi fanovi njegove muzike ga pogrešno smatraju Amerikancem.
Početkom devedesetih godina prošlog veka, primećen je na sceni sa svojim ličnim stilom sviranja gitare nazvanim "Bluefunk", što mu je dalo šansu da snimi prvi album.
Ono što čini ritmičku i suštinsku razliku pored očigledne - primene desne ruke slično basistima, je da Kezaja svira po svom ličnom notnom sistemu koji je razvio jer je muzički ostao neobrazovan: "Kada sam provalio da mi to smeta počeo sam da čitam o muzici i shvatio da je sve bespotrebno komplikovano, pa sam napravio jednostavniji sistem razdvojivši forme po kojima sviraju desna i leva ruka".
Jedinstven po mnogo čemu postaje prepoznatljiv po univerzalnosti dotakavši svojim gruvom svaki muzički ćošak povezan afričkom muzikom, kao i svakog posetioca na koncertu koje obično izvodi go do pojasa.
Potražite snimke Kezaje Džonsa iz Beograda na stranicama našeg web portala.
(Vela Veljković/www.mtsmondo.com)