Te 1997. navijači Zvezde vraćali su se sa stadiona pokisli - i metaforički i bukvalno. Bio je to jedan od najtežih poraza njihovog kluba u Evropi, a kolumnista MONDA Miloš Jovanović i danas se (nerado) seća skoro svakog detalja.
Kada je Crvena Zvezda u jesenjem žrebu za Ligu Evrope izvukla belgijski Gent (preciznije – Hent, ali u daljem tekstu ipak sa G da ne zbunjujemo narod bez potrebe), mogu reći da sam u najmanju ruku imao pomešana osećanja.
Kao što redovni čitaoci kolumna i gledaoci podkasta već znaju, proveo sam sedam godina života u ovom pitoresknom gradu na ušću reka Shelde i Leje. Simpatije za lokalni KAA Gent nikada nisam gajio – kao Beograđaninu, smatrao sam da je samo Anderleht klub dostojan mog prestoničkog renomea (Klub Briž je otpao momentalno iz daljeg izbora zbog onog dvomeča sa kraja osamdesetih zbog kojeg sam plačući otišao u krevet) – ali svejedno, bilo mi je prijatno da se konačno na fudbalskom terenu sastanu predstavnici dva grada u kojima sam proveo trideset i devet od četrdeset leta na ovoj planeti. U mojoj glavi, mini-serija Zvezda – Gent je svojevrsni Milošev derbi, i Beograd trenutno vodi sa 1-0. Optimista sam da se može i do veće prednosti.
Međutim, postoji i ona druga strana medalje, a to je jedna, što bi rekao Keba, gorka uspomena na poslednji put kada je Crvena Zvezda igrala dve uzastopne utakmice sa belgijskim predstavnikom. Taj dvomeč odigran je jedne kišne jeseni pre dvadeset i tri godine – u sada već davnoj, davnoj prošlosti, toliko davnoj da je Zvezdin današnji trener tada bio golobradi kapiten sa tek navršenih devetnaest godina, toliko davnoj da je te sezone klub koji se ne zove „Zvezda“ ili „Partizan“ osvojio titulu nacionalnog prvaka. O tom dvomeču se ne priča, jer sam spomen imena protivnika nagoni svakog Zvezdaša koji ga pamti na tihi jecaj u uglu sobe, ako se pre toga instinktivno ne maši za prvi obližnji kišobran – jer tog dana padala je kiša takvog intenziteta i volumena da se neki kunu da su, po povratku sa utakmice, videli Nojevu barku kako plovi Autokomandom prema Slaviji.
Ali, ja sam čovek izrazite hrabrosti (barem kad sednem za tastaturu), i svestan sam da je najbolji način da se neki demoni prevaziđu da se sami suočite sa njima. Dozvolite mi, dakle, da vas podsetim šta se to zbilo u to veče drugog oktobra 1997, kada su na travnjak „Marakane“ istrčali Crvena Zvezda i...
...Ekeren.
***
Fudbalsko leto 1997. u Srbiji bilo je izuzetno turbulentno. Posle dve uzastopne titule u prvenstvu, vrlo kvalitetni tim Partizana koji je tada vodio današnji selektor Ljubiša Tumbaković našao se u „procepu“ dveju generacija, doslovce na ničijoj zemlji. Nakon skoro pa perfektne sezone u kojoj je upisan samo jedan poraz, i to u poslednjem kolu od Rada, dogodile su se velike promene u igračkom kadru.
Humsku su tog leta napustili neki od najboljih Partizanovih igrača te ere – najzvučnije imena su ovde svakako Dragan Ćirić, koga je u jednom od većih transfera devedesetih kupila Barselona, kao i njegov „parnjak“ iz veze Damir Čakar, sjajni izvođač slobodnih udaraca kojeg je angažovao francuski Šatoru. Makedonski golgeter Goce Hristov prešao je u redove friškog Premijerligaša Barnslija, Niša Saveljić završio je u Bordou – tu je, doduše, još uvek bio Ivica Kralj na golu, a nova uzdanica napada bio je Dragan Isailović, kasnije napadač Valjadolida, Burgosa i raznih grčkih i kiparskih klubova.
Ovaj Partizan, u kojem se još nisu „ispilili“ Saša Ilić, Vlada Ivić i Mateja Kežman, kao ni ostale „Tumbine bebe“ koje će svega godinu dana kasnije izbaciti Njukasl i namučiti Lacio, doživeo je pravi brodolom u kvalifikacijama za Ligu Šampiona u Zagrebu. Taj debakl je nehotično naznačio da je na pomolu smena u vrhu srpskog fudbala, jer sa druge strane Topčiderskog brda, večiti rival kovao je svoje planove o vraćanju titule u Ljutice Bogdana.
Crvena Zvezda je nakon krešenda sezone 1994-95, i sada već istorijskog „stotog derbija“ odigranog na Đurđevdan, bila u stabilnom padu. Tumbakovićev Partizan se vrlo brzo pregrupisao i počeo Zvezdi da zadaje udarac za udarcem – već u sledećem derbiju Darko Tešović poništio je Zvezdin osamnaestogodišnji oreol nepobedivosti u prvenstvenom derbiju na domaćem terenu, a usledile su dve relativno jalove godine u kojima su povremenu radost pružali kratki, ali legendarni izleti u Evropu, kao i dva uzastopna trofeja u kupu Srbije, oba nauštrb večitog rivala.
U jednoj od tih evropskih ekskurzija, crveno-beli podsetili su svoje navijače na ne tako daleka slavna vremena. Nakon lažnog starta 1995. sa švajcarskim Ksamaksom, Zvezda je 1996. prvo uspešno prošla škotski Harts u pretkolu Kupa Pobednika Kupova, a zatim u fantastičnom dvomeču sa Kajzerslauternom trijumfovala sa ukupnih 4-1 i izborila priliku da se pokaže protiv Barselone, za koju su te sezone nastupali između ostalih i Ronaldo (onaj pravi, što bi rekli mi stariji), Pep Gvardiola, Hristo Stoičkov, Luis Enrike i drugi.
Iako je Zvezda tada ostala kratkih rukava za evropsko proleće, „dobila“ je zalog za budućnost u vidu mladog veziste Dejana Stankovića, koji je maestralnom partijom doslovce sam presudio „crvenim đavolima“ sa Becenberga. Uz Stankovića, odličnog centarfora Zorana Jovičića, starosedeoce Pericu Ognjenovića, Bratislava Živkovića, Vinka Marinovića, Zorana Njeguša i Miodraga „Batu“ Pantelića, kao i bitno letošnje pojačanje iz Rada Gorana Bunjevčevića, elegantnog centarhalfa koji je itekako umeo sa loptom, te iskusnog Miodraga Kosanovića na klupi, očekivanja zvezdaške javnosti bila su visoka. Sa Partizanom još ošamućenim od teškog poraza u Zagrebu, put ka tituli delovao je otvoren.
Kako treba krenulo je i u Evropi. U pretkolu Kupa Pobednika Kupova savladan je bez nekih preteranih problema HJK iz Helsinkija, u susretu koji je više obeležila jedna mala politička intriga – da li će napadač finske ekipe Šefki Kući, rodom iz Vučitrna, smeti da se pojavi na revanšu u Beogradu. Kući, koji će kasnije upisati mnogo nastupa za ostrvske klubove i upisati šezdeset i dva nastupa, kao i osam golova za nacionalni tim Finske, na kraju balade nije došao u Srbiju, a Zvezda je sa 3-0 anulirala minimalni poraz iz Helsinkija. U žrebu za prvo kolo crveno-beli izvukli su belgijski Žerminal iz Ekerena, severnog predgrađa Antverpena – i sunovrat sezone počeo je nedugo zatim.
U tom trenutku srpska javnost, omađijana prošlosezonskim nastupom Zvezde u istom takmičenju, videla je Ekeren tek kao usputnu stanicu. Najveće ime u tom pretposlednjem ikada odigranom KPK bio je Čelzi, koji će u konačnici i zaista osvojiti taj trofej, golom Đanfranka Zole u stokholmskom finalu protiv Štutgarta. Kako su „plavci“ sa Stamford Bridža izbegnuti, baš kao i uostalom i budući vicešampion iz grada Mercedesa, te španski i italijanski predstavnici Betis i Vićenca, činilo se da će Zvezda lagano proći dalje i ponovo doći na korak od tolikog željenog evropskog proleća.
Ekeren, ono jes’, nije baš bio ni Anderleht ni Briž, ali nije bogami bio ni „grupa građana“ o kojoj se pričalo u srpskim medijima. Ovaj mali klub iz predgrađa „dijamantskog grada“ osnovan je 1920. od strane antverpenskih socijalista („Žerminal“ je sedmi mesec u francuskom revolucionarnom kalendaru koji su utemeljili radikalni antiklerikalci krajem osamnaestog veka, pokušavši time da iz dnevne upotrebe izbace bilo kakve religiozne reference) i u početku se takmičio isključivo u društvu ostalih socijalistički orijentisanih klubova iz okoline. Tavorio je u regionalnim ligama sve do početka osamdesetih, kada su za deset godina uspeli da prevaziđu sve niže savezne rangove i konačno se na proleće 1989. kvalifikuju za prvu ligu Belgije.
Tokom devedesetih, Žerminal stiče reputaciju stabilnog prvoligaša sa povremenim izletima u Evropu. Tako su nakon petog mesta u sezoni 1990-91 dobili priliku da se takmiče u kupu UEFA i ispali u prvom kolu od Seltika. Sledeća evropska avantura usledila je četiri godine kasnije u Intertoto Kupu, da bi sezone 96-97 ostvarili najveći uspeh u istoriji kluba trijumfom u nacionalnom kup takmičenju. U velikom finalu odigranom na „Hejselu“, Žerminal je neočekivano pobedio favorizovani Anderleht sa 4-2 nakon produžetaka, uprkos činjenici da su „ljubičasto-beli“ u 60. minutu vodili sa 2-0.
Taj tim Ekerena koji se 1997. suprotstavio Crvenoj Zvezdi bio je solidan, ne i spektakularan. Najveća zvezda, ako se uopšte zvezdom mogao nazvati, bio je Tomaš Radzinski, kanadski reprezentativac poljskih korena. Ovaj brzonogi napadač će kasnije zaigrati i za Anderleht, gde je u tandemu sa Janom Kolerom terorisao mreže kako u Belgiji, tako i Evropi, a iz Brisela će se otisnuti u Premijer Ligu i nositi dres Evertona i Fulama – u tom momentu, međutim, Radzinski je bio relativno anonimni špic iz jednog na oko prosečnog belgijskog kluba.
Društvo u napadu pravili su mu holandski veteran Edvin van Ankeren (uglavnom igrao po Belgiji tokom karijere), kao i ikona kluba Hunter Hofmans, talentovana „desetka“ koji je celu karijeru proveo noseći crveno-žuti dres Žerminala, postigavši za ovaj klub rekordnih sto šezdeset i sedam golova. Na golu je stajao Jan Mons, budući golman Henka i povremeni reprezentativac – u odbrani, pouzdana karika tima bio je Majk Verstraten, poznatiji pod nadimkom „Gvozdeni Majk“ (po uzoru na znate-već-koga), koji je iz Ekerena stigao i do reprezentacije sa kojom je učestvovao i na SP u fudbalu u Francuskoj 1998.
Vezni red držali su rutiner Manu Karajanis, sin grčkog rudara koji je sreću potražio u limburškim rudnicima, te mađarski internacionalac Ervin Kovač, i nama možda najpoznatiji Cvijan Milošević, svojevremeno glavni igrač tuzlanske Slobode koji je gulio svoju već osmu sezonu u Belgiji. Trener je bio Herman Helepute, čovek koji je dugi niz godina trenirao belgijske prvoligaše sličnog renomea, poput Lirsea (u predšampionskoj eri), Harelbekea, Beverena, Vesterla i tako tih. Kao što rekoh, bila je ovo solidna ekipa – ali ne baš toliko kvalitetna da zaprži čorbu zahuktaloj Zvezdi, koja je put Antverpena krenula sa očekivanjem da dvomeč reši što pre moguće.
Kako to uglavnom biva u takvim situacijama, desilo se nešto potpuno suprotno. U sedamnaestom minutu, Roni Van Henuhden izveo je jedan slobodan udarac sa oko četrdeset metara od gola Dragoslava Jevrića. Van Henuhden je centrirao u Zvezdin šesnaesterac, ciljajući Van Ankerena, koji je bio okružen dvojicom Zvezdinih fudbalera. Do realizacije ovog centaršuta nije došlo, ali je lopta, sticajem srećnih okolnosti, završila na prvoj stativi kod potpuno samog Kovača, koji je rutinski spustio na desnu nogu i matirao nemoćnog Jevrića. Hladan tuš na stadion Veltvekpark – domaći su poveli 1-0. Sa tim se rezultatom i otišlo na odmor, ali ne bez tenzija jer je Jovičić u par navrata zamalo doveo Zvezdu do izjednačenja.
Drugo poluvreme počinje sa terenskom inicijativom gostiju, koju golom krunišu...domaći. Karajanis je osvojio loptu na sredini terena i dugim pasom pronašao Nika Deskama na levoj strani, koji je odlično istrčao i uputio centaršut ka Zvezdinom golu. Najprisebniji je u kaznenom prostoru bio kapiten Hofmans, koji je bez većih problema glavom matirao Jevrića – još jedan kiks odbrane (Hofmans je bio sam samcijat na petercu), i Žerminal sada, u 57. minutu, vodi sa 2-0. Mora da se šalite.
Zvezda se probudila dva minuta kasnije. Dalibor Škorić i Perica Ognjenović odigrali su jedan lep dupli pas, koji je Zvezdinog napadača izbacio u zicer situaciju. Budući reprezentativac SRJ rutinski je savladao Monsa, i sada je Zvezda bila ponovo u igri. Potvrda ove mini-dominacije stigla je vrlo brzo – u šezdeset i trećem minutu, ponovo je Škorić bio arhitekta napada. Zvezdin vezista pronašao je jednom dubinskom loptom Jovičića, ovaj je kratko odbio do Stankovića, a on je napravio prednost u odnosu na svoje čuvare i topovskim udarcem pogodio rašlje Monsovog gola.
Radost, međutim, nije potrajala. U igru je nedugo posle Stankovićevog gola ušao Radzinski, i odmah počeo da pravi probleme po desnoj strani terena. Jedan njegov centaršut je u 69. minutu završio na stativi – u nastavku te akcije, Karajanis je pokupio loptu na levom boku i centrirao nisko, a Zvezdina odbrana je ponovo zatajila u markaciji i Jevrić je još jednom morao da vadi loptu iz mreže. Strelac je ovog puta Loran Dauve. Zvezda je do kraja utakmice pripretila još par puta, ali promene rezultata nije bilo.
Da je Zvezda razočarala, svakako jeste, a pogotovo u defanzivi. Ipak, uprkos lošoj igri, beogradski klub je i dalje imao dosta aktivan rezultat. Vetar u leđa doneo je i ishod prvog prvenstvenog derbija (da vas podsetim, tad se igralo trokružno), odigranog vikend pre revanša sa Belgijancima. U 108. večitom derbiju Zvezda je pobedila Partizan sa 2-0, i tako prekinula niz loših rezultata protiv najvećeg rivala koji je trajao još od već spominjanog stotog. Strelac oba pogotka bio je Ognjenović – bila je to, reklo bi se, izuzetna uvertira pred „formalnost“ koja sledi.
Ovde sada vredi istaknuti jedan bizaran podatak. Svega godinu dana ranije, 21. septembra 1996., Zvezda je kući ubedljivo poražena u derbiju sa 1-3 – bio je to najubedljiviji derbi poraz crveno-belih na „Marakani“ još 1977., kada je večiti rival trijumfovao uz iste brojke na semaforu. Međutim, pet dana kasnije pao je Kajzerslautern, pa je tadašnji trener Vladimir Petrović Pižon, u izuzetnom naletu PR mađije, ovaj težak prvenstveni poraz okrenuo u svoju korist – navodno je derbi „žrtvovan“ zarad boljeg plasmana u Evropi. Ovog puta, Zvezda je rutinski pobedila u derbiju pred odlučujući evropski meč. Da li je to bio neki loš predznak?
Drugog oktobra 1997., na teren su u dvadeset časova istrčali fudbaleri oba kluba – Zvezdini u tradicionalnim crveno-belim dresovima, dok su gosti obukli svoju rezervnu plavu garnituru. Pred sam početak meča, peh za domaćina – prvi centarfor Zoran Jovičić doživljava povredu na zagrevanju, pa Kosanović odlučuje da u vatru gurne mladog Gorana Drulića, sveže pristiglog nazad u Beograd iz pozajmice u ... Barseloni. Da, dobro ste pročitali – Zvezda je 1997. poslala svoja dva najtalentovanija igrača na zajam u Barselonu B, kao deo nekakvog projekta o saradnji dva kluba o kojem ne znam bogznašta osim toga da se fakat desio, koliko god neverovatno to danas zvučalo. Drugi igrač je, nota bene, trebalo da bude Nenad Lalatović, ali je on zbog smrtnog slučaja u porodici ostao u Beogradu – sa Drulićem je u „La Masiju“ otišao Srđan Pecelj.
Upravo je Jovičićev nenadani zamenik doveo atmosferu u Beogradu do usijanja. U osamnaestom minutu, Drulić dodaje Bati Panteliću, ovaj mu vraća u padu, a buduće rekordno pojačanje Saragose se snalazi između dva čuvara i desnom nogom šalje loptu iza nemoćnog Monsa. Ovim golom, Zvezda je obrisala deficit iz predgrađa Antverpena – trebalo je samo izdržati, ili, još bolje, postići još par komada. Sve vreme, inače, pada neverovatna, doslovce neviđena kiša – počela je još na zagrevanju (ili čak i ranije), a iz minuta u minut padala je sve jače, bez namere da prestane. Ako ste, kao ja, na ovoj utakmici imali tu sreću da budete na jednoj od slabije pokrivenih tribina Zvezdinog stadiona, siguran sam da je to uostalom i jedina stvar koju pamtite nakon svih ovih godina.
U pedesetom minutu, oba tima ostaju sa igračem manje. Majk Verstraten uklizao je Druliću na sredini terena, a mladi napadač to nije baš najbolje podneo, pa je pokušao da se odmah razračuna sa „Gvozdenim Majkom“. Slovački sudija Karol Ihring momentalno je reagovao i pokazao crveni karton obojici, i čini se da se tu, na neki način, utakmica i prelomila. Nedugo zatim, Pantelić je prošao tri igrača i onda pao u šesnaestercu, ali je Ihring samo odmahnuo rukom. Vreme je teklo, ali ne dovoljno brzo – a taj drugi gol koji bi obezbedio miran san nikako da se desi.
Đavo je stigao na naplatu u šezdeset i sedmom minutu,. Tjeri Sike, današnji selektor belgijske U17 selekcije, poslao je jednu dugu loptu na Hofmansa kojeg je čuvao Marinović. Hofmans je samo elegantno spustio Radzinskom, koji je pobegao Ivanu Dudiću i iz natrčavanja preciznim šutem izjednačio na 1-1. Gledajući snimak tog gola danas dok ovo pišem, sve što mogu da osetim su kapi kiše koje mi liju niz lice dok na smenu proklinjem sudbinu, tešeći se da još ima dvadeset minuta. Uostalom, u igru se spremao da uđe Dragan Mićić, a svi smo znali šta popularni „Ćićmi“ ume u kratkom vremenskom roku.
Do promene rezultata, ipak, nije došlo. Ćićmi je nedugo po ulasku pogodio stativu – na drugoj strani, Radzinski je sa metar razdaljine promašio potpuno prazan gol blago iz leva. Zvezda je stiskala, stiskala i stiskala, ali gol nije dolazio. Kada je u 87. minutu Stanković iz slobodnjaka pogodio prečku, znali smo da ćemo se kućama vraćati pokisli, kako metaforički tako i faktualno. Još jednoj evropskoj avanturi došao je prevremeni kraj.
Ispostaviće se – kako to često ume da bude – da je ta oktobarska kiša sprala i manje-više celu sezonu crveno-belih. Da, trijumfovaće Zvezda u još dva derbija – pogotovo impresivno u 110. sa 4-0, uz lep pogodak danas nažalost pokojnog Jovana Gojkovića, ali će titulu odneti jedan drugi klub iz Beograda. Da se sezona završi bez trofeja pobrinuo se taj isti klub pobedom nad Zvezdom u polufinalu posle penal serije – u finalu, trofej će ipak podići Partizan. Tako će Zvezda, po prvi put posle sezone 1993-94, ostati bez ijednog trofeja u vitrinama – uprkos možda i jednoj od najtalentovanijih generacija od Barija naovamo.
Naredne sezone Partizan se potpuno pregrupisao i bez previše problema osvojio titulu u prekinutoj sezoni (ne bi to došlo u pitanje ni da se prvenstvo odigralo do kraja), uz par impresivnih partija u Evropi koje smo već spomenuli. Naznaka boljih vremena za crveno-bele stigla je u finalu kupa odigranom posle NATO bombardovanja, ali to je već neka druga priča.
Što se Žerminala tiče, njih je u sledećem kolu eliminisao Štutgart. Pa opet, i njima je sudbina ubrzo intervenisala. Nedugo po dvomeču sa Zvezdom, crveno-žutima je zaprećeno da ne može nastaviti da igra u prvoj ligi na svom starom Veltvek stadionu, koji više nije zadovoljavao kriterijume profi fudbala u Belgiji. Nakon što je opština Ekeren odbila da prihvati projekat proširenja stadiona, čemu su se inače pre svega protivili sami građani tog mesta, uprava Žerminala našla je spas u fuziji sa Bershotom, starim antverpenskim klubom trofejne prošlosti koji je pao na niske grane.
Novoformirani klub nazvan je „Žerminal Bershot Antverpen“ (iliti skraćeno He-Be-A na holandskom), i preselio se na Bershotov olimpijski stadion, u narodu poznatijem kao „Het Kil“ po delu Antverpena u kojem se nalazi. Ovaj klub poživeo je još desetak godina, i ostao poznat po svojoj saradnji sa Ajaksom koji je tamo slao talente na kaljenje – Tomas Vermalen, Tobi Aldervereld i Jan Vertongen su među poznatijim izdancima ovog projekta.
U sezoni 2012-13 Bershot je ispao iz lige, i ubrzo zatim se ugasio zbog finansijskih problema. Ovaj „novi“ Bershot koji sada gledate u Župiler Ligi je svojevrsni naslednik, nastao iz želje manjeg kluba po imenu Vilrek da preuzme veliko ime – to mu je i dozvoljeno, a od ove sezone ponovo su članovi elitnog ranga, na veliku radost svih sem žandarmerije grada Antverpena koja tradicionalno muku muči sa navijačkim okršajima ultrasa Rojal Antverpa i Bershota (antverpenski derbi je jedini gradski derbi u Belgiji koji intenzitetom prilazi onome što mi imamo ovde na jugu Evrope).
Šta će Crvena Zvezda uraditi u H...Gentu? Ne znam. Bez Rodića, verovatno bez Kataja, šanse su drastično manje – sa druge strane, „Bufalosi“ ne stoje sjajno u domaćem prvenstvu, gde im šamare udara ko stigne. Takođe, šanse Genta da prođu dalje svedene su u domen teorije, i verovatno im je motivacija glede ovog takmičenja drastično umanjena.
Čini se, dakle, da Zvezda dobro stoji pred odlazak u istočnu Flandriju. Ali kako da vam kažem, slično je bilo i pre dvadeset i tri godine. Pamet u glavu, i ako krene kiša, ja gasim televizor, a vi kako hoćete.
(mondo.rs)