Šta se zaista desilo u Montevideu? Svi znamo film, ali najluđe stvari nisu prikazane! Istorijska nepravda za Jugoslaviju

Bio je to prvi turnir takve veličine u istoriji fudbala, a njega su obeležile brojne zanimljivosti koje se i danas prepričavaju.

Ove godine beleži se 90. godišnjica turnira u glavnom gradu Urugvaja, na kojem je reprezentacija Jugoslavije napravila istorijski uspeh.

Do tada nikada ništa slično ovom projektu nije bilo viđeno. Ideja Žila Rimea, tadašnjeg predsednika FIFA, mnogima je delovala suludo, ali su u Urugvaju te 1930. godine bili postavljeni prvi temelji globalnog sporta u koji će fudbal izrasti.

I nema šta se nije dešavalo u Montevideu.

Bio je to turnir koji se čitav igrao na jednom stadionu, a takmičenje je počelo i pre nego što je stadion završen. Kvalifikacije nisu postojale, već su se timovi pozivali - ili bolje reći molili - da prihvate da budu deo istorije jer niko nije hteo da ide na tako dalek put.

Bio je to turnir na kojem je predsednik FIFA morao da švercuje trofej i gde je jedan fudbaler stigao da nastupi u finalu iako nije imao jednu ruku.

Ma, bio je to turnir kada je Jugoslavija tukla Brazil i stigla do polufinala takmičenja.

Ali, lako je moglo da se desi da tog turnira u Urugvaju i ne bude - i druge zemlje su želele da budu domaćin turnira. Ipak, samo je Urugvaj bio spreman da plati za sve troškove putovanja (primećujete razliku u odnosu na film Dragana Bjelogrlića?) što je timovima iz Evrope bilo izuzetno važno.

Jugoslaviju je, dobro je već poznato, predstavljala ekipa sastavljena od srpskih fudbalera i jednog Makedonca. Odavno je poznato da tada Jugoslavija nije igrala u crvenim dresovima, kao što je romantično prikazano u poznatom filmu.

Hrvati su odlazak na Mundijal bojkotovali zbog spora zašto je Fudbalski savez Jugoslavije iz Zagreba bio preseljen u Beograd. I tako su propustili da budu na pravoj strani istorije...

Turnir u Montevideu je bio posebno važan za Urugvajce - njihova prestonica je slavila 100 godina postojanja, pa i ne čudi što je stadion na kojem se turnir održavao nazvan "Sentenario" (Stogodošnjica). Ali, megalomanska ideja da stadion može da primi 100.000 ljudi posle samo godinu dana gradnje značilo je da prva četiri dana turnira, mečevi na prvom Svetskom prvenstvu budu igrani na druga dva stadiona u gradu.

Izvor: FSS/promo

Da je sve u to vreme bilo pomalo haotično i daleko od perfektnih organizacija kojima prisustvujemo u modernom fudbalu, govori i nekoliko činjenica.

Tako je, recimo, Francuska uspela da svoja dva meča u grupnoj fazi odigra za 48 sati, a da za to vreme njihov protivnik iz grupe Čile još uvek nije ni debitovao na Mundijalu. Ma i sama činjenica da je učestvovalo "maleroznih" 13 reprezentacija dovoljno govori koliko se sve radilo "ad hoc".

Posle pobeda nad Brazilom i Bolivijom u grupnoj fazi, Jugoslavija je stigla do polufinala. Tamo su igrali protiv domaćina Urugvaja, a drugi par činili su Argentina i SAD.

Baš na tom meču desila se neverovatna scena u kojoj je selektor Amerikanac pao nesvest. Razlog? Slučajno je razbio jednu bočicu sa hloroformom prilikom ukazivanja pomoći jednom njegovom igraču.

Ipak, nešto mnogo strašnije dogodilo se u drugom polufinalu. Jugoslavija je od Urugvaja izgubila 6:1, što i nije bilo preveliko iznenađenje imajući u vidu da je Urugvaj u to vreme bio vodeća fudbalska nacija i aktuelni olimpijski šampion.

Strašno je bilo to što je sudija Almeida Rega ostao crnim slovima upisan u istoriju našeg fudbala, kada je u odavno već čuvenom meču propustio da sudi onako kako dolikuje polufinalu Mundijala.

Jedan čist gol Jugoslavije nije priznao, prepričavali su očevici kasnije, a onda se "napravio lud" kada je jedan policajac iz auta vratio loptu u teren, posle čega je Urugvaj postigao pogodak, šokiravši našu selekciju.

Ovaj antologijski trenutak je ovekovečen i u filmu "Montevideo, Bog te video", ali neki drugi ludi detalji nisu.

Tako je recimo pred finalni meč između Argentine i Urugvaja, najvećeg rivalstva južnoameričkog fudbala, glavni sudija Johanes Langenus tražio garancije da će posle finala moći da najbržim mogućim putem stigne do broda koji bi ga bezbedno vratio nazad za Evropu. Jednostavno, Belgijanac nije želeo da ima ikakvog posla sa temperamentnim Južnoamerikancima, a u finalu je na kraju bilo 4:2 za domaćina.

Langenus je bio inteligentan, pa je tako i pred finale odlučio da se finale igra sa dve različite lopte - učinio je uslugu finalistima, pa se jedno poluvreme igralo sa loptom jednog tima, a drugo sa loptom drugog tima. Nisu tada postajali "džabulaniji" i druge standardizovane lopte...

U tom finalu učestvovao je Ektor Kastro. Ovaj Urugvajac je bio čak i strelac pogotka protiv Argentine, a zanimljivo je da je on zapravo imao samo jednu ruku. Bez nje je ostao još kao dečak, ali je on uspeo da postane deo prvih svetskih šampiona.

Svaka od tih 13 selekcija učesnika upisala se tada u istoriju svetskog fudbala. A među i njima i "srpska Jugoslavija".

Reprezentacija Boška Simonovića "Dunstera" dogurala je toliko daleko da je nikad niko nije nadmašio (i Jugoslavijini "Čileanci" iz 1962. su stigli do polufinala).

Samo da nije bilo tog Almeide Rege, ko zna kakav bismo uspeh Jugoslavije obeležavali ovih 90 godina kasnije...