"Ako bi ljudi ženski fudbal gledali sa drugačijim pristupom, definitivno bi pronašli ljepotu u tome", kaže u intervjuu za MONDO Sara Stokić, fudbalerka Milana i reprezentativka Srbije.
Odlučnost, talenat i zrelost koja prevazilazi godine. Iz razgovora s njom, sve je jasno.
Sara Stokić (20) jedno je od novih zaštitnih lica ženskog fudbala na našim prostorima - fudbalerka Milana i standardna reprezentativka Srbije u intervjuu za MONDO ispričala nam je o izazovima igranja u jednom od najvećih klubova na svijetu i odgovornosti nošenja dresa nacionalnog tima.
Mlada, 20-godišnja fudbalerka, govori o svom putu, radu, ambicijama i ciljevima koje sa jasnom vizijom postavlja pred sobom.
- Kako i zašto si počela da se baviš fudbalom? Imaš li nekog uzora, da li je neko uticao na tvoju odluku da počneš da treniraš fudbal?
"Još u vrtiću, dok sam bila u predškolskom, sjećam se da sam igrala fudbal sa dječacima. Ja sam najstarije dijete u porodici, žensko, moji roditelji su se bavili sportom, ali nikad profesionalno, tako da je sve počelo samo od sebe. Cijelo svoje djetinjstvo trenirala sam atletiku, tako da sam odmalena znala da ću se baviti sportom. Bila sam ubijeđena u to. Iako sam fudbal obožavala, praktično ga nisam trenirala negdje do 12. godine. U Smederevu smo imali jedan trg i cijelu osnovnu školu sam igrala tu fudbal i u školskom dvorištu. Onda me je tetka jednom odvela na jedan trening, iako ja nikad svojim roditeljima nisam zvanično rekla 'Ja hoću da treniram fudbal.' Očekivala da će oni to sami prepoznati, da će shvatiti koliko ja to volim i da će me odvesti na trening. Ipak, tetka me je, na nagovor predsjednika kluba iz Smedereva, muškog kluba koji je imao žensku selekciju, odvela na trening i tako je sve počelo. Tako da su se moja želja i moja ljubav prema fudbalu rodile ni iz čega, bez ikakvog pritiska ili da sam nešto od nekoga vidjela. Jednostavno sam se zaljubila u tu igru."
Odlazak u Italiju
- Poslije početnih koraka u Smederevu, uslijedio je prelazak u ŽFK Zemun, a zatim u ŽFK Vojvodinu.
"Do 15. godine igrala sam sa dječacima u Petliću iz Smedereva i tek tada stupila sam u kontakt sa ženskom ekipom, u smislu da sam prešla u ŽFK Zemun. Tu sam provela godinu i po dana, gdje smo igrali Superligu Srbije. Tu sam bila standardna, kao i U15, U17 i U19 reprezentaciji Srbije. Onda sam početkom 2022. godine prešla u Vojvodinu, gdje sam ostala dvije godine."
- A onda je uslijedio poziv iz Italije... Kako je izgledao trenutak kada je stigla ponuda od Milana i kako si se odlučila da napustiš Srbiju? Je li bilo teško donijeti takvu odluku, sigurno do tada najvažniju u životu?
"Uvijek sam znala da bih voljela da igram fudbal u Evropi jer u Srbiji liga nije profesionalna. Otkako sam odlučila da ću se baviti fudbalom, sa nekih 14-15 godina, cilj mi je bio da odem u inostranstvo i profesionalno igram fudbal na najvišem mogućem nivou, odnosno u Ligi petice. Moj agent mi se tada javio i rekao mi da se spremam za put u Milano. Naravno da to nisam tada očekivala. Znala sam da želim da idem kada završim srednju školu, a to se desilo ljeto ranije. U avgustu 2023. otišla sam u Italiju na nekoliko dana, trenirala sa njima i onda su me oni zvali da dođem odmah. Međutim, to za mene nije bilo moguće, jer sam planirala da to bude godinu dana kasnije. Onda smo se dogovorili da to bude u januaru. Do kraja godine ostala sam u Vojvodini, što je bio još jedan razlog da ne idem odmah. Nisam mogla da ostavim klub pred početak sezone, morala sam i da završim bar pola godine škole, išla sam i u auto-školu, tako da nisam mogla da sve to ostavim tek tako. Sa Vojvodinom sam ostala u fantastičnim odnosima, predsjednikom, trenerom, igračicama. To je klub koji mi je u tom momentu dao sve što su mogli da mi daju. To je svakako moje najljepše vrijeme u srpskom fudbalu."
- Kako je tekao sam proces prilagođavanja na novu sredinu?
"U Milanu ima mnogo stranih igračica, tako da je prvi jezik u klubu engleski. I glavni trener nam je sada Holanđanka, tako da je maltene sve na engleskom, i na treninzima i van toga. Meni su najbliže drugarice Italijanke, ali sve one pričaju engleski, tako da u suštini od prvog dana koristimo engleski, tako da nisam bila primorana da naučim italijanski. Samim tim, i dalje ne pričam tečno italijanski. Mogu da se sporazumijem, vodim neke osnovne konverzacije, ali ne mogu baš tečno da pričam. To mi je zadatak za naredni period. Mada, kada sam tek došla, nisam ni engleski znala toliko dobro jer ga nisam toliko dobro naučila u srednjoj školi. Ali, poslije nekoliko mjeseci, nije bilo problema. Sad planiram da studiram na engleskom. Dok sam nastupala u mlađim kategorijama tu je bila Petra Mikulica iz Hrvatske, tako da smo nas dvije bile bliske. Kasnije je ona napustila klub, ali sam se ja brzo uklopila u tim. U prvih šest mjeseci nastupala sam za U19 ekipu, a trenirala sam i sa prvim timom. Generalno sam mijenjala sredine u životu, tako da mi adaptacija nije bila problem. Veći problem mi je bio taj prelazak iz neprofesionalnog u profesionalni fudbal."
Drugi univerzum
MONDO intervju - Sara Stokić, fudbalerka Milana: Od smederevskog igrališta do Lige petice uz red, rad i disciplinu
- Igrala si ranije u Srbiji. Možeš li uporediti srpski sa italijanskim fudbalom? Šta je ono po čemu se najviše razlikuje Italija od Srbije, kakvi su uslovi, treninzi, stručni kadar? Šta te je iznenadilo u Italiji u fudbalskom smislu u odnosu na Srbiju?
"Srpska liga je na putu, ali nije još ni blizu da postane profesionalna, i to je najveća razlika. Italijanska liga je već nekoliko godina profesionalna, tako da je mnogim igračicama koje se bave fudbalom u Italiji to jedini posao. U prvom timu ovdje su igračice od 17-18, pa do 37-38 godina, svima je fudbal glavno zanimanje, dok u Srbiji neko ide u školu, neko na fakultet, neko radi i rijetko kome je to jedino zanimanje. Zatim kvalitet - svi znamo da su u Italiji tu veliki klubovi: Milan, Inter, Juventus, Roma, Fiorentina... koji imaju velike i jake muške ekipe, samim tim i ženski klubovi su zvučna evropska imena. Ne može da se poredi ni što se tiče uslova, dobrih terena, što se podrazumijeva, treninga, stručnog kadra. Mi imamo stručni štab od 10-15 ljudi, u Srbiji imaš glavnog trenera, daj Bože pomoćnog, super ako imaš kondicionog i to ti je to. Neuporedivo je, drugi univerzum. Naravno, u Srbiji ima mnogo talentovanih djevojaka, pogotovo mlađih, koje su i dalje tamo, ali ne zarađuju novac. Gledajući period kad sam igrala, plate u Srbiji su poprilično napredovale. Kada sam ja bila tamo, možda svaka peta igračica imala je platu, većina djevojaka je igrala besplatno. Jednostavno, neodrživo je. Sada mnogo djevojaka odlazi u inostranstvo, otvorilo se tržište i mnogo je jednostavnije otići preko, tako da dosta djevojaka koristi tu priliku što je meni drago, jer se samim tim razvija naša reprezentacija. Kada neko ode u neki veliki klub i ponese to iskustvo u reprezentaciju i time doprinese timu, to je mnogo važno."
- Nastupaš i za reprezentaciju Srbije, koja nije među najboljim evropskim selekcijama? Šta je potrebno da srpska reprezentacija napreduje?
"Generalno, mora mnogo da se radi na organizaciji, da se omasovljuju baze djevojčica. Samim tim da se sa njima radi kad imaju sedam, osam ili devet godina, a ne da se kreće sa 16 godina i da se tako ubacuju u prvi tim. Ima toliko prostora da se na tome radi. Tek nedavno osnovali su U17 ligu. OK, postoje talenti koji se sami od sebe probiju, ali ne postoji baza koja proizvodi te talente."
- Šta je potrebno uraditi da ženski fudbal bude praćeniji? Iako se u Italiji i jačim evropskim ligama ulaže mnogo više novca nego ranije, i dalje je to daleko po popularnosti u odnosu na muški fudbal. Kako gledaš na sve to, da li je uopšte potrebno upoređivati muški i ženski fudbal?
"Što se tiče medijske pažnje, kod nas je to i dalje na niskom nivou. Reprezentacija poprilično napreduje iz godine u godinu, omogućeni su TV prenosi, što se nekako i podrazumijeva kada igra nacionalni tim, koji god sport da je u pitanju. Ali toga do prije nekoliko godina nije bilo i vidi se napredak. Ali, što se tiče klubova, prenosi apsolutno ne postoje. U Italiji, njihovi glavni kanali prenose utakmice, ali ne sve. Iako je to nedovoljno, medijski je mnogo propraćenije nego u Srbiji. Takođe, mnogo se radi na društvenim mrežama. Imamo mnogo sadržaja, stalno nešto snimamo, ali problem je i u stavu ljudi prema ženskom sportu. Slažem se da ženski fudbal nije kao muški i nikad neće biti, jer mi nismo muškarci. Ja ne mogu da šutnem loptu 200 km/h, i da hoću. Ali, ako bi ljudi ženski fudbal gledali sa drugačijim pristupom, definitivno bi pronašli ljepotu u tome. Postoje dobre utakmice i rivalitet između klubova. Tu je veliki potencijal, što FIFA i UEFA prepoznaju, kako bi se ženski fudbal unaprijedio. Ne može da se poredi sa onim što je bilo prije pet ili deset godina. Kvalitet fudbala raste, a samim tim i gledanost. Neko dođe sa stavom 'Jao, ove ne mogu da spoje tri pasa' - mogu, samo ti gledaš na način kao da su one muškarci, a nisu. Kada bi se malo taj stav promijenio... Mada, mnogo ljudi, ne mogu da kažem mijenja mišljenje, više postaje otvorenije, u Evropi definitivno, kod nas manje. Ali utakmice evropskog ili svjetskog prvenstva su već na zavidnom nivou. Stadioni su puni, iako televizijska gledanost, naravno, još uvijek ne može da priđe muškom fudbalu. Ali se povećava, mnogo se ulaže."
- Kako izgleda tvoj tipičan dan kada nema utakmica? Da li u slobodno vrijeme više voliš da pogledaš muški ili ženski fudbal?
"Što se tiče ženskog fudbala, gledam utakmice Lige šampiona, konkretno Barselonu. Zatim pratim Premijer ligu, to mi je zanimljivo. Proporcionalno, više gledam ženski nego muški fudbal. Slobodno vrijeme uglavnom provodim sa prijateljima ili kad mi neko dođe od porodice, a najviše sam sa momkom, koji takođe živi u Milanu, gdje studira. Planiram i da upišem fakultet, pa sam u prethodnom periodu učila za upis. Slobodno vrijeme koristim i da prošetam po gradu sa drugaricama, da odem do nekog restorana sa nekim iz kluba i sl. Često mi dođu sestra, roditelji ili neka drugarica, tako da uvijek ima nešto zanimljivo."
- Koliko često ideš kući i šta ti nedostaje u Italiji?
"Definitivno, najviše mi nedostaju porodica i prijatelji. Ljeti imamo pauzu mjesec, mjesec i po, kada idem kući, a zimi imamo desetak dana oko Božića i Nove godine. Nekad se desi da tokom sezone imam dva slobodna dana, pa mogu da odem kući poslije treninga i vratim se prekosutra, što nisam radila od prošle godine kada sam bila povrijeđena od juna do novembra. Kada sam sa reprezentacijom, dan-dva ranije odem kući i ostanem poslije, kada dobijem slobodne dane."
- Koliko si u kontaktu sa muškom ekipom? Ukoliko vam se ne poklapaju termini treninga i utakmica, s obzirom na to da ne igrate na istom stadionu, imaš li mogućnost da se vidiš s nekim od igrača Milana? Konkretno, da li si imala priliku da razgovaraš sa Strahinjom Pavlovićem i Lukom Modrićem?
"Sa Modrićem sam pričala prije nekih dvadesetak dana. Kao što si rekao, ne treniramo i nemamo dodirnih tačaka u tom smislu, ali imamo neke zajedničke događaje: Npr. za Božić, imali smo aktivnost na 'San Siru', gdje smo klincima iz mlađim selekcijama Milana priređivali doček, dijelili paketiće, tako da na tim događajima imam priliku da se vidim s njima. Tu sam se upoznala sa Lukom i popričali smo nekih 15-20 minuta. Sa Pavlovićem se znam još odranije, imali smo priliku da pričamo nekoliko puta, u dobrim smo odnosima i kad se vidimo popričamo svaki put. Kada imamo neka zajednička fotografisanja ili snimanja, npr. za društvene mreže, onda se i tu nađemo."
Povreda
MONDO intervju - Sara Stokić, fudbalerka Milana: Od smederevskog igrališta do Lige petice uz red, rad i disciplinu
Sara je od Fudbalskog saveza Srbije dobila nagradu za najperspektivniju fudbalerku za 2024. godinu, dok je praktično polovinu prošle godine pauzirala zbog nezgodne povrede koju je doživjela nastupajući za reprezentaciju Srbije u duelu sa Mađarskom u Ligi nacija. Nakon oporavka od povrede, spremna je za nova dokazivanja.
"Ove sezone bila sam povrijeđena. Krajem maja doživjela sam povredu skočnog zgloba, operacija je bila u junu i do početka decembra nisam igrala. Sredinom decembra pridružila sam se ekipi i igrala postepeno, po 10-15 minuta. Tek sada u januaru sam 100 odsto spremna za predstojeće utakmice. Imaćemo ih mnogo, u ligi i kupu, tu je i reprezentacija. Prošla sezona je bila moja prva u profesionalnom fudbalu i bila je mnogo izazovna. Bilo je uspona i padova, zanimljivih i manje zanimljivih momenata. Dešavalo se da igram, pa da ne igram. Prošle godine debitovala sam za A reprezentaciju i od tada sam standardna. To je bilo veoma važno za mene. U avgustu sam produžila ugovor sa Milanom na još tri godine i mislim da je za sada sve OK. Ipak, svi moji planovi u vezi su sa onim što tek treba da dođe. Mislim da imam mnogo prostora da napredujem, određeni uspjesi su već tu, ali nadam se da ono najbolje tek dolazi."
- Za kraj, koji savjet bi dala djevojčicama koje sanjaju da jednog dana zaigraju za veliki evropski klub?
"Red, rad i disciplina. Ne onako suva disciplina, ali mora postepeno da se gradi baza. Sve je proces, za sve treba vremena i sve će doći kad-tad, samo je bitno da se na tome konstantno radi. Rekla bih im da uživaju u svakom momentu na terenu, ljubav prema fudbalu ih je sigurno dovela ovom sportu, jer rijetko ko se ženskim fudbalom bavi a da ga ne voli. Da shvate cijelo to putovanje kao poentu, kao proces koji traje. Da ne žure nigdje jer će sve doći ako vrijedno rade."