Dimitrije Vojnov se u svojoj drugoj kolumni dotakao pozorišta i dodirnih tačaka sa fudbalom. Zanimljivo! Pročitajte i zašto smatra da je Mažić loše sudio i zašto mu je Australija bila favorit.
Isto tako, sa napretkom fudbala, on je došao u fazu kada ga je moguće savršeno kontrolisati i privesti dogovorenom završetku.
Ljudi koji kontrolišu tok fudbalske utakmice su sudije. Ako bismo ih poredili sa pozorištem - oni svakako nisu pisci - osnovni fudbalski tekst su pravila i ciljevi igre, nisu ni reditelji jer treneri biraju ljude i formulišu način na koji će "čitati“ temeljni fudbalski tekst. Sudije su inspicijenti - ljudi koji iza kulisa vode svako izvođenje. To ih čini manje prominentnim od igrača/glumaca i trenera/reditelja ali ne manje uticajnim.
Štaviše, u svoje vreme se sudijski ispit ponegde polagao tako što starešina sudijske organizacije "naruči“ od kandidata rezultat kojim treba da se završi "ispitna“ utakmica. Ne znam kako danas stoje stvari. Naravno, sudije to ne uče da bi "nameštale“ već da bi postale svesne svoje moći da utiču na tok meča. Vešt sudija, dakle, može da vodi utakmicu do željenog rezultata ako ima nečasnu nameru - navijači Partizana znaju na koju epizodu iz njihove klupske istorije mislim - ali isto tako može da realizuje izvrsnu fudbalsku predstavu.
Isto tako, vešt sudija ne pribegava penalima i isključenjima da bi došao do svog rezultatskog cilja. Osim ako baš ne radi u korist nekih potpunih pacijenata kojima nema druge pomoći...
Od sudija na ovogodišnjem Mundijalu, kao pozitivan primer izdvojio bih Amerikanca Gajgera. Smatram da FIFA nije pogrešila što mu je dala da vodi omladinska i olimpijska finala - izrastao je u arbitra visoke klase sa jasnim kriterijumom i autoritetom.
Pošto je ove godine osnovna primedba u prvom kolu grupne faze bilo suđenje, smatram da se treba osvrnuti na neke od ključnih gafova i smestiti ih u okvire šire slike.
Jedan od problema u fudbalskom suđenju jeste sličnost sa konvencionalnom dramaturgijom - jedna promena za sobom vuče čitav niz posledica - jedan jedanaesterac menja tok utakmice, kao i jedno isključenje. Zato se sudijske odluke ne mogu poništavati retroaktivno osim ublažavanja disciplinskih. Naprosto, naknadno se ne može priznati gol i oduzeti penal jer kada se greška dešavala utakmica je bila u toku i više ne znamo kojim bi putem išla da se takve omaške nisu desile.
To, međutim, ne znači da su svaki jedanaesterac i isključenje bili podjednako prelomni jer i niz drugih događaja čini narativ jedne utakmice. Recimo, ne verujem da su Hrvati izgubii od Brazila zato što je suđen blag kontakt sa Fredom kao penal. Oni bi bolje prošli da nije bilo brazilskog autogola jer Brazilci koji gube su mnogo opasniji od Brazilaca koji pokušavaju da preokrenu nerešeno u pobedu. Dakle, kada bi Hrvati imali vremeplov (koliko god to zastrašujuće zvučalo) bolje bi bilo da se vrate i spreče autogol Brazilaca nego penal protiv sebe.
U sklopu te relativnosti fudbalskog narativa, zanimljiv primer je najgore vođena utakmica Svetskog prvenstva do sada, između Portugala i Nemačke. Srpski sudija Mažić koji je inače uspeo da, posle decenija manje ili više neregularnih prvenstava, Zvezdinim navijačima degutira titulu svirajući dva penala na 146. derbiju, pokazao je ogromno odsustvo takta i fudbalskog instinkta. Iako se Mažić nije direktno ogrešio o pravila sviranjem ranog penala za Nemce i isključenjem Pepea posle prve incidentne situacije, pokvario je izvanrednu fudbalsku predstavu i gaženje Portugalaca koje bi Nemci sproveli i bez njega.
Međutim, sa ova dva detalja, plus nesviranjem jednog penala za Portugalce proisteklog iz kontre koja je takođe "krenula“ iz njegove omaške, Mažić je dao materijal Portugalcima da spinuju razloge svog više nego zasluženog poraza.
Slično se desilo i 2010. kada su se Portugalci žalili na Viljin neregularan gol. Ali, oni očigledno ne shvataju da tim koji se onako nesportski ponese prema Severnoj Koreji i krene da se iživljava nad upadljivo slabijima, sebe osuđuje na večito iživljavanje jačih.
Mažić je deo te kazne. Ali, šteta je što je upropastio fudbalsku igru. Isto tako, njegovo dosta ekstremno uspostavljanje autoriteta kroz kartone i penale nije naišlo na reakciju naših medija. Umesto preispitivanja Mažićevih drakonskih mera dobili smo beskrajne traktate o Pepeovoj svirepoj naravi.
Rečju, fudbalsku igru ponekad više pokvari sudija koji pogrešno sprovodi pravila nego onaj koji ih krši.
Inače, pozorišni termini obično imaju pežorativnu konotaciju u fudbalu - mlaka reakcija publike se opisuje kao "pozorišna atmosfera“ a simulirani faulovi kao "teatralni“.
Međutim, pored sudije Gajgera dobro se pokazao i iskusni Kuipers vodeći najbolju predstavu u prvom kolu a to je derbi Italije i Engleske. Posle čitave plejade mlađih i dokazanih engleskih stručnjaka kao što su Hodl i Kigen, a zatim i kontinentalnih autoriteta poput Eriksona i Kapela, Engleze je preporodio već otpisani veteran Roj Hodžson. Na poslednjih nekoliko velikih takmičenja, Englezi su delovali kao neka muzejska postavka, a sa Hodžsonom igraju kao vitalan tim sa idejom i žarom. To nije bilo dovoljno da bi izašli na kraj sa taktičkim minjonima Ćezarea Prandelija ali ovaj sastav najavljuje povratak engleskog reprezentativnog fudbala na nišan ljubitelja&poznavalaca.
Kad je reč o onima kojima su sudije uvek najkrivlje - a to su eks-jugoslovenske reprezentacije, u prvom kolu su pokazale upravo ono što gledamo ceo život - nešto se "dešava“, ali nikako da se "desi“. Inače, zanimljivo je da Hrvati u Brazilu imaju dva Brazilca u sastavu čime i definitivno razbijaju imidž našeg regiona kao "rasadnika talenata“ ali zato Švajcarska i Australija (koje zlobnici nazivaju još i "braća po materi“) to itekako nadoknađuju kroz selektiranje potomaka političke i ekonomske emigracije sa prostora bivše Jugoslavije.
Za uspeh na sceni potrebno je upečatljivo ime. U to su se najbolje uverili glumci koji su nosili ime nekog velikana i zauvek ostali u senci. Za najupečatljivije ime prvog kola kvalifikuje se Kostarikanac JELJCIN TEHEDA.
Drugo kolo je počelo raznim nijansama "sumraka favorita“ ali i ispadanjem autsajdera. To je tema za neki sledeći tekst. No, kad smo već u ovom pozorišnom raspoloženju, izdvojio bih svog ličnog favorita - Australiju. Oni su imali i jače sastave od ovoga - kada su ih vodili Hidink sa klupe a Viduka i Kjuel na terenu, i kad su ih Italijani jedva izbacili 2006. Ipak, uvek su zadržali taj šarm "amaterske pozorišne trupe“, ljudi deluju kao da igraju iz ljubavi, iako znamo da igraju za pare.
Ove godine su nošeni harizmom i kvalitetom veterana Tima Kejhila, čije fudbalsko umeće nadilazi tipične formacijske klasifikacije, pokazali zube, borili se koliko su mogli i ispali časno i sa stilom. Iako su imali prilike da se isprljaju cinizmom savremenog profesionalnog fudbala i na klupskom i na nacionalnom nivou, još uvek podsećaju na one entuzijaste koji su 1930. otišli u Montevideo, među kojima mnogi nisu mogli ni da pojme da se fudbal igra za pare.
Svetska ekonomska kriza je uticala na tokove novca u fudbalu i spoju sa uvođenjem pravila o finansijskom fer-pleju promenila strukturu klupske moći. Italija je u stagnaciji, a ruski, ukrajinski i turski klubovi su sve prisutniji kao poslodavci internacionalaca na Mundijalu. Prisutno je i jačanje nacionalnih liga koje su ranije bile samo uzgajališta kadrova za bogate lige. Još je rano govoriti o tome da će fokus pomeriti sa Velike četvorke ali je evidentno da igrača poput Veslija Snajdera, Hulka, Didijea Drogbe ili Žermena Lensa u njima.
Ipak, timovi poput Australije, Kostarike i Čilea pokazuju kako na Svetskom prvenstvu klupska pripadnost ne samo da nije dovoljna za pobedu već može biti i hendikep ako igrač dođe potrošen kroz tri-četiri takmičenja, kao glumac na sceni koji nema šta da pruži publici jer se potrošio u serijama i reklamama.