Neće svaki utisak biti pozitivan, nećete se sa svakim složiti, ali će svaki biti iskren.
/od reportera Monda iz Rusije/
Poslednji dan u Moskvi i poslednja prilika da se svedu utisci o Mundijalu, koji već izgleda dovoljno daleko.
Ali, i dovoljno blizu da pokušam da navedem deset najjačih utisaka sa ovog 37 dana dugog putovanja, koje je u jednom trenutku delovalo kao da se nikada neće završiti, a koje iz ovog ugla deluje kao da se radilo o produženom vikendu.
Neće svaki utisak biti pozitivan, nećete se sa svakim složiti, ali će svaki biti iskren.
- Rusija kao domaćin navijačima iz svih krajeva sveta -
Za razliku od kolega iz Engleske i ostalih zapadnoevropskih zemalja, koji su imali pun kofer predrasuda, nisam ih mnogo poneo na put. Uglavnom je svaka bila vezana za Marsej 2016. i pretpostavku da Rusija neće uspeti da spreči svoje huligane u nameri da se obračunaju pre svega sa Englezima, a onda i ostalim ratobornim grupama navijača poput Poljaka, Hrvata ili Nemaca.
Gde god sam bio, a probaću da prebrojim hiljade kilometara koje sam avionom, vozom, metroom, busom i kolima prevalio za ovo vreme, nisam video ni nagoveštaj problema. Ni napetu situaciju. Ne kažem da ih nije bilo, nije ovo Katar pa da se ceo šampionat održava na prostoru jednog moskovskog predgrađa i da ništa ne može da vam promakne, ali mogu da kažem samo ono što sam video. A, video sam sve osim incidenata: pesmu, upoznavanje, razmenu dresova, čašćavanje pićem...
Problema nije bilo ni tamo gde su igrali Englezi, za koje mi nije bio potreban razgovor sa Oliverom Holtom ili Stenom Kolimorom da prepoznam kako su se njihove mlađe generacije uplašile anti-ruske propagande i odustale od puta. Oliverovo i Stenovo "sjajno", "besprekorno", "fantastično" mi je bilo nekako najmerodavnije, jer su došli iz društva čiji su se mediji gnušali pomisli da putuju u Rusiju i čija je vlada odlučila da, pazite ovo, bojkotuje Svetsko prvenstvo.
Koliko je Sautgejtu i momcima bilo teško što premijerka Mej nije na tribinama, procenite sami.
Pitao sam kolegu Endija, koji radi i živi u Moskvi, ko je ubedio najmilitantnije među navijačima Spartaka, Lokomotive, Zenita, CSKA, da odustanu od "lova". Rekao mi je da ne veruje da je neko tako nešto mogao da uradi, već da se radi o kolektivnoj svesti i želji da sve prođe kako treba, da je njima bilo zanimljivo da se sa Englezima obračunaju na "ničijem terenu" u Francuskoj, ali ne i kod kuće.
"Prosto, kod kuće smo. To je stvar vaspitanja, svi su ovde dragi gosti".
- Rusija kao organizator Svetskog prvenstva -
Ako mogu da nađem zamerku, ona će biti krajnje subjektivna. Moja, lična, vezana za posao kojim se bavim. Toliko sitna i nebitna da u nekom ukupnom zbiru ne bi ušla ni u razmatranje.
Zato odmah da napišem: Rusija je perfektno organizovala Mundijal i to ne mislim samo ja.
Dovoljno je reći da je prva u istoriji koja je navijačima obezbedila besplatan prevoz od grada do grada. Tačka. Kec iz rukava. Tako nešto nije uradio niko pre, videćemo da li će Amerikanci 2026. ponoviti ovo. Katar se može prepešačiti, pa neće biti toliko bitno.
Upravo je taj slobodan prevoz bio najveći problem za nas novinare, iz prostog razloga što su navijači mogli da bukiraju svoja mesta u aprilu, a mi smo morali da čekamo da se završi jedna faza takmičenja kako bismo aplicirali za utakmice u narednoj fazi i tada je već bilo nemoguće pronaći slobodno mesto u vozovima. Čak ni da platiš kartu. Sve je bilo krcato.
Prost primer: ako Srbija pobedi Brazil, ideš u Samaru, to je jasno. Ako Srbija ne pobedi Brazil, onda gledaš gde će biti odigrana utakmica koja će publiku u Srbiji najviše zanimati. U oba slučaja moraš da sačekaš kraj prve faze da bi podneo zahtev za osminu finala. U oba slučaja: karata nema. Otuda i sve one vratolomije sa "car sharingom", koji nije bio jeftin, ali je vredelo, jer sam upadao u situacije iz kojih su se rađale dobre priče.
Ali, to je tako sitna stavka u projektu koji se zove Mundijal u 11 gradova od kojih su od Moskve samo tri bila relativno blizu: Nižnji (6 sati kolima), Sankt Peterburg (8 sati) i Saransk (10 sati). Sami Rusi kažu da to, možda, nije moralo da bude tako megalomanski, da je moglo da bude odigrano u manjem broju gradova, ali država je na taj način želela da izgradi infrastrukturu na kojoj će Ruska premijer liga nastaviti uzlaznom putanjom u budućnosti nakon što je već napravila osetan iskorak prethodnih godina.
Stadioni su impresivni i iskreno se nadam da će svaki nastaviti da živi i da neće doživeti sudbine onih u Brazilu, koji propadaju. U ovom trenutku nemaju svi gradovi prvoligaša, ali kolege iz Rusije tvrde da se radi na tome da svaki grad sa modernim stadionom ima stabilan klub koji će biti konkurentan u RPL.
- volonteri -
Izvor: MONDO/Nikola Janković
Nemam dovoljno reči hvale za volontere, koji su bili svuda oko nas, od grada, stanica metroa, prilaza stadionima, u media centrima, na stepeništu, u hodnicima, ispred liftova, na samim tribinama... Gde god biste se okrenuli, oko vas bi bili nasmejani momci i devojke sa kojima ste mogli da komunicirate na engleskom.
To je, u Rusiji, privilegija.
Ako se neko izgubio, ako se nije snašao, ako je negde zakasnio, ako nešto nije stigao... bilo je isključivo do njega samog.
Jedan kolega iz Francuske rekao mi je, čak, da je jedina zamerka koju ima ta galama koju oko stadiona stvaraju megafoni sa kojih "zvone" saveti gde ko treba da ide, na koju stranu ideš ako imaš ulazinicu za "A", na koju ako imaš "D" sektor... Pomislio sam, ako je to sve, onda je ovo savršeno organizovano.
Dobro, znate kakvi su Francuzi...
Znam da ne čitaju, ali veliko hvala zbog razumevanja za sva naša glupa i suvišna pitanja.
- fudbal -
Ovde sam najtanji, verujte odgledali ste mnogo više utakmica od mene.
Kad otputujete na, recimo, Mundobasket, sve se događa u jednom gradu, u jednoj dvorani. Krene program u 15.00 i ne završi se do uveče. Tu su svi, potrebno je samo da budeš u hali.
Ovde? Pakao za novinara.
Evo primera. Recimo, odlazak u Nižnji na Engleska - Panama.
Nema mesta u vozu, "car sharing", šest sati u kolima (onda te Marija istovari gde ona misli da je najbolje), domogneš se nekako stadiona na vreme, 6:1, katastrofa za tekst, ne dobiješ "pass" za mix zonu gde možeš da postaviš pitanje nekom engleskom fudbaleru i eventualno nađeš temu za izveštaj, izvučeš situaciju razgovorom sa Holtom i njegovim kolegom, odeš u grad da potražiš engleske navijače, ali shvatiš da su oni već otišli vozom za koji ti nisi mogao da dobiješ kartu i ostaneš sam u Nižnem dok se u večernjem terminu naredna utakmica igra hiljadama kilometara odatle.
Englezi odmah posle utakmice otišli nazad u svoj kamp, Panamci takođe, sutra već se igra utakmica na 30 sati vozom južno, a ona druga na 17 sati vozom zapadno. A, ti gledaš kako da se vratiš u Moskvu i probaš ponovo, u nadi da ćeš imati više sreće.
Da nisam odlučio da vam pišem o stvarima koje često nisu imale vezu sa fudbalom, stvarno ne znam o čemu bih uopšte i pisao. Utoliko, nisam merodavan da govorim o kvalitetu fudbala na ovom prvenstvu, ali ono što sam gledao, što na stadionima, što na TV-u, na mene je ostavilo baš snažan utisak.
I kad je 0:0, jasno ti je da se događa istorija.
Španija - Portugal, pa poslednje kolo te grupe i one "lude" završnice sa Iranom i Marokom, Grupa C sa Argentinom, Hrvatskom, Islandom i Nigerijom, o nama i Kalinjingradu da ne govorim, sve tri utakmice Nemačke, Kolumbija - Japan i Japan - Senegal, pa onda Ronaldov i Mesijev kraj, Belgija - Japan (!?), čak i Španija - Rusija iako se domaćin negledljivo branio skoro celu utakmicu...
Dalje, Hrvatska - Danska, Kolumbija - Engleska, Brazil - Belgija (!?), pa opet drama na Rusija - Hrvatska, kao i Hrvatska - Engleske.
Šest golova u finalu.
Gledali smo prvenstvo na kom možda nije bilo revolucionarnih taktičkih rešenja, na kom je bilo teže izabrati golmana za idealnih 11 od napadača, na kom su zavidne uspehe pravili defanzivno orijentisani timovi, ali... bilo je ludo, zabavno, mnoge utakmice odgledaću opet kada se vratim kući.
Ko da čeka opet ČETIRI godine!?
- Nejmar -
Četvorica Brazilaca sa kojima sam pričao u vozu tokom jednog od tri povratka iz Nižnjeg bili su skeptični kada sam ih pitao veruju li Nejmaru kao lideru ove generacije. Tijago je, doduše, prokomentarisao kako je njegov narod možda preoštar prema tom fudbaleru i da se često zaboravlja da je Nejmar ostvario veliku želju svih svojih zemljaka o osvajanju olimpijskog zlata u fudbalu.
Ipak, "desetka" najtrofejnijeg tima u istoriji Mundijala ostaće upamćena po žestokom foliranju, kukanju, prenemaganju, simulacijama... Nejmar je čak doživeo da VAR tehnologija dovede do "otkazivanja" penala koji je dosuđen nad njim, jer su sudije na usporenom snimku mogle da prepoznaju glumu jednog od najboljih fudbalera sveta.
Neprijatno je bilo brojati kolutove koje je napravio kada ga je Adem sapleo. Postao je instant meme senzacija, i danas se šeruju gifovi sa njegovim valjanjem po terenu.
Kakvu je štetu naneo samom sebi tek će shvatiti.
On nikad neće biti ni Mesi, ni Ronaldo.
- VAR -
Jedini problem sa VAR tehnologijom je što se sa njom, možda, požurilo kada je Rusija 2018 u pitanju i što će proći još mnogo vremena da ona bude dostižna u ekonomski i fudbalski nerazvijenim zemljama.
I sudije i igrači i i navijači često su bili u zabludi oko toga ko ima pravo, zbog čega, kada, zašto da traži gledanje snimka. A, naročito ko ima pravo da (pored Briha) ODBIJE sugestiju da pogleda snimak (sram ga bilo, još jednom da napišem).
Ne postoji promena pravila u sportu koja je prošla glatko i bez problema, diskutabilnih odluka, osporavanja, ali samo je čovek razlog zbog kog je VAR postao neminovan: kreirali smo atmosferu u kojoj je jedna greška bila dovoljna da se okonča nečija karijera, naruši nečija reputacija, dovede u pitanje nečija čast, pa tako više nemamo pravo da budemo protiv ove skupe novotarije na koju ćemo se, neminovno, navići vremenom.
Dižem obe ruke za VAR u nadi da će, pre svega, biti jasnije šta je čije pravo, a šta čija obaveza.
Nažalost, iako se broj grešaka smanjio, a broj penala povećao, dogodilo se i da se fudbaleri sramnije ponašaju u situacijama kada primete da se, možda, nešto sporno dogodilo u protivničkom šesnaestercu. Pored svih skakanja i trčanja za sudijom, sada ih i saznanje da postoji VAR motiviše da budu još bezobrazniji u tome.
- navijači, Južnoamerikanci, Argentinci -
Ko god nije došao u Rusiju zato što je slušao BBC, CNN i ostale "svetionike slobodnog novinarstva" ispao je idiot.
Evropljani su u očigledno malom broju imali hrabrosti da krenu ka Rusiji, Južnoamerikanci nisu pronašli razlog da ne krenu iako je trebalo da prevale bukvalno pola sveta. I hvala im, kreirali su divnu atmosferu koja je, naravno, jenjavala kako je turnir odmicao jer nisu svi imali novca da ostanu do kraja i prate utakmice i posle eliminacije svojih reprezentacija.
Ali, dok su bili tu, davali su smisao svemu, obojili Rusiju svim bojama i pružili priliku domaćinima da osete ponos zbog toga što su domaćini tako velikog takmičenja za koje se godinama govorilo da će biti debakl i opasno po turiste.
Peruanci, Kostarikanci, Panamci, Meksikanci... bili su sjajni. Stalno nasmejani, veseli.
Ali, to sam slutio i pre Rusije, a sada znam sigurno: niko nije LUD za svojom reprezentacijom i zemljom kao Argentinci. Oni, nekoliko praznih mesta, pa ostali.
U centru Moskve, u vozovima, na prilazima stadionu, na tribinama, po pabovima, na železničkim stanicama, kada pobeđuju i kad gube... Ni to što im je reprezentacija izgledala kao skup neprijatelja, a ne ekipa, nije ih sprečilo da kliču otadžbini, Maradoni i Mesiju.
Video sam ih izbliza posle dva njihova poraza, od kojih je jedan bio rezultatom 0:3. Bukvalno vidiš nesrećne i tužne ljude koji gledaju u prazno, a onda neko glasno izgovori: "Vamos, Argentina" i nastane haos. Kao da je Mesi dao gol u finalu Mundijala, a ne prošao peti sat čekanja na železničkoj stanici.
- Rusi -
Izvor: MONDO/Nikola Janković/slikano Alcatel telefonomKada bi samo više njih govorilo neki strani jezik, više bih pozitivnih utisaka i prijateljstava poneo kući.
Pitao sam, odgovor je: ne uče ih u školama.
Jezička barijera, pored retkih situacija u kojima shvatite da je novac ovde i dalje jako bitan, jedini je razlog zbog kog sam dolazio u neprijatne situacije tokom više od mesec dana boravka ovde.
O Moskvi i Sankt Peterburgu neću trošiti reči, ako bilo ko ima dilemu da li bi trebalo da obiđe ove gradove neka odmah počne sa štednjom novca.
Ali, ljudi su ono što pored arhitekture, istorije, spomenika, mostova, metroa, parkova, prizora, belih noći i sunčanih dana, čine ovu zemlju tako posebnom. I zato kažem da mi je krivo što sam često dolazio u situaciju da ne mogu da se sporazumem. Dobro, pomogne nekad kad pričate srpski sporo, pa još malo upotrebite pantomimu, mada sam doneo odluku da za put u Sankt Peterburg o kom već razmišljam naučim bar 300 reči i fraza na ruskom kako bih olakšao sebi i stekao još prijatelja.
Nigde nisam video manje gojaznih ljudi nego ovde. Vitki su, zgodni, spremni, zategnuti, jako srdačni kada mogu da vas razumeju i prilično hladni i drski kada ne mogu (opet ja o jeziku, ali to je suština).
Imaju specifičan stil oblačenja, koji mi je u početku bio čudan, a koji mi se vremenom sve više dopadao. Kupio sam i jednu košulju na cvetove, šarenu da šarenija ne može biti, a tako nešto mi ne bi palo napamet pre mesec dana.
I moram nešto da kažem: Srbine, ako čitaš ovo, sve što pričaš o Ruskinjama ili izmišljaš ili te je neko slagao. One su divne, ponosne, lepe, možda nemaju stila da se obuku kao Parižanke ili Rimljanke, ali nisu apsolutno ništa od onoga što pričaš o njima i što ih prati iz nekih vremena kada su se naši matorci vraćali sa službenih putovanja iz Mađarske i prepričavali nekakve "lovačke priče" zbog kojih i danas mislite da je dovoljno samo poslati piće...
Dođi, probaj.
- "orlovi" -
Izvor: MN PRESS
S jedne strane krivo mi je što nismo iskoristili šansu kakva se retko ukazuje da odemo daleko na ovom turniru, s druge strane drago mi je što Hrvati jesu, jer bi to trebalo da bude nauk svima koji se bave našim fudbalom da je moguće biti među najboljima, a ne samo proklinjati lošu sreću što opet ništa nismo uradili.
U nadi da ćemo za četiri godine biti mudriji, studiozniji...
- Sabrina i Kurteša -
Izvor: MONDO/Nikola Janković
Znao sam još tada, dok sam pisao o svemu što mi se dogodilo u Samari, da će se teško dogoditi nešto što će na mene ostaviti jači utisak.
Bio sam u pravu.
I dalje često razmišljam o devojkama iz Tadžikistana, koje iz njima znanih razloga nisu želele da dozvole da provedem noć na ulici. Znam samo da, ako se ikad dogodi da čujem da neko nema gde da prespava i da mu je potreban smeštaj, neću imati pravo da se napravim lud ili okrenem glavu.
One nisu.
Nemoj ni ti!
P. S. Sveto, ti nisi utisak, ti si moj prijatelj do kraja života i voleo bih da nekad mogu da ti se revanširam bar delom za sve što si uradio od kad si me pokupio na aerodromu.