Sport koji najbrže zapali Srbe - još od 1999. i bombardovanja: Gotov rat? Ma, odvalili smo Hrvatsku! | MONDOBA

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

MONDO kolumna

Sport koji najbrže zapali Srbe - još od 1999. i bombardovanja: Gotov rat? Ma, odvalili smo Hrvatsku!

Autor Nebojša Šatara
Autor Nebojša Šatara

U najnovijoj kolumni Miloša Jovanovića evocirajte uspomene na Svetsko prvenstvo 1999, na koje su naši igrači otišli u vreme rata i ostvarili nezaboravni uspeh. I Branko Kokir će vam pomoći da se podsetite kako ste i zašto zavoleli rukomet tih groznih dana.

Izvor: Profimedia

Piše: Miloš Jovanović

Nekakav česti vic je da je po raspadu SFRJ došlo ujedno i do podele sportova. Košarka i odbojka pripale su nama, a fudbal i rukomet Hrvatima. Sa godinama koje su sada odavno u retrovizoru, mislim da se teorija definitivno pokazala tačnom.

Pa opet, rukomet je bio i ostaje bolna tačka svakog poštenog srpskog domaćina i čoveka koji profesionalni sport gaji blizu srcu. Svakog januara, u dnevnom obilasku fejsbuk uspomena, primetim da sam nekog prvog meseca neke godine psovao majku i lomio stvari po kući – zbog rukometa. Istina je, fudbal i košarka jesu fudbal i košarka i da, jesam umeo da prenaglim, kažem i uradim svašta jer je rezultat išao u pogrešnom smeru, ali ništa ne iznervira Srbina poput reprezentativnog rukometa.

Možda će vas zanimati

Ne mogu ni ja sam da vam objasnim kakav je to toksičan miks koji se desi u mom organizmu kada vidim kako naši ponovo srljaju glavom kroz defanzivni zid na devetercu, dok krila drežde u uglovima hale glumeći živi zid za odbijanje lopte, a svaki se napad završi nekakvim nategnutim skok-šutem sa deset metara. Da imam neko bolje poimanje rukometa, možda bih se i manje nervirao. Ali ovako, kao prolaznom ljubitelju (mada, notirajmo, iskrenom), svi ti prikazi inkompetencija proključaju kao vulkan u meni.

Dok ovo čitate, u toku je rukometno svetsko prvenstvo u Egiptu – bez nas. Ne, ovaj put zapravo ne našom greškom, jer smo bili spremni da igramo baraž za kvalifikacije, ali nam je EHF citirajući nekakve korona protokole rekao "neka, nije potrebno" i tako poslao Slovence bez borbe u zemlju faraona. Iako je odluka bila u najmanju ruku upitna, nisam se nešto potresao, jer na te turnire ionako odemo samo da bih se ja nervirao.

Međutim, ne lezi vraže – u prethodnih se mesec dana dogodi prava mala rukometna renesansa.

Predvođeni katalonskim stručnjakom Tonijem Đeronom, "orlovi" su pravo niotkuda uzeli tri boda Francuzima – da, Francuzima, najjačom reprezentacijom u rukometu poslednjih dvajes’ leta, a onda i potvrdili uspeh ubedljivom pobedom protiv Grčke. I tako se čas posla promenilo sve, a pogotovo javno mnjenje, a i ja sa njima – od "koji ćemo tamo" do "more EHF da jede..." brže nego što kolega Sreten sa Arene drekne "CU PA RA!!!!!".

Cela ova situacija – Srbi koji znaju rukometa, i SP u istom u Egiptu – me je ovih dana podsetila na jedan događaj koji mi je jako blizak srcu. Pre dvadeset i dve godine, ali na leto, isto je u toku bilo svetsko prvenstvo u rukometu u Egiptu. Samo, okolnosti su bile malo drugačije. Na nas su padale bombe, prvi deo turnira gledali smo pod vazdušnom uzbunom, na dan potpisivanja kumanovskog sporazuma tukli smo Hrvate, a kući smo se vratili sa – bronzom.

Neverovatno?

Možda ipak ne...vratite se sa mnom u neka vremena davno prošla još jednom. 

Elem, kao što smo rekli na početku, rukomet je otišao Hrvatima, ali to nije baš tako počelo. Srbi su po raspadu zemlje nasledili jaku kako igračku, tako i navijačku rukometnu bazu, koja je morala da sačeka do 1996. da se oproba u međunarodnim takmičenjima. Dotle, domaći klupski rukomet bio je zapažena stavka u dnevnim tokovima - kolege iz "Videostroja" su nedavno napravili čak i film o kultnom finalu plej-ofa iz 1993. Ta atmosfera kasnije se prenela i na evropske mečeve večitih, koji su po mnogima svetli primer najboljeg navijačkog doživljaja koji je Beograd viđao na sportskim priredbama tih godina.

SR Jugoslavija je svoj drugi "međunarodni" debi dočekala na EP u Španiji 1996. Tada su "plavi" selektora Zorana "Tute" Živkovića odigrali i onaj legendarni meč protiv Hrvata, koji su rešili u svoju korist sa 27:24 – mnogi od nas pamte frenetičan komentar danas pokojnog Srđana Kneževića na nacionalnoj televiziji, a dodatnu težinu ovoj pobedi daje i činjenica da nisu samo poraženi veliki komšijski rivali, već i budući olimpijski prvaci iz Atlante. Španija je u polufinalu bila jači rival, ali je Beograd ipak slavio bronzanu medalju nakon minimalnog trijumfa nad Šveđanima u meču za treće mesto.

Ipak, ubrzo je usledio strmoglav pad. "Plavi", sada pod vođstvom Jovice Elezovića, legende banjalučkog Borca i reprezentacije SFRJ, doživljavaju pravi debakl na Svetskom prvenstvu u Japanu 1997. Prvo smo teško poraženi od Islanda u grupama, da bi se kasnije u prvoj eliminacionoj utakmici sapleli o Južnu Koreju, koja nas je tukla nakon produžetaka. Živković se vratio godinu dana kasnije i odveo ekipu na EP u Italiji, gde nismo uzeli medalju, ali smo makar uspeli da prevagnemo u baražu za peto mesto i overimo vizu za nailazeće SP u Egiptu.

Naravno, u međuvremenu se dešava hiljadu stvari o kojim ne moramo sada u detalje jer ih svi znate, ali ukratko – Jugoslavija je 24. marta 1999., na malo više od dva meseca do početka takmičenja, dobila "čestitku" od strane NATO pakta i samim time sve sportske aktivnosti pale su u drugi plan. Ipak, naše reprezentacije dobile su dozvolu da igraju dalje – fudbaleri su nastavili kvalifikacije za Euro 2000, košarkaši se pripremali za Evrobasket u Francuskoj, a njihovim putem krenuli su i rukometaši.

Sastav koji je iskusni Nišlija poveo u Afriku bio je nešto različit od onoga koji je ’98. osvojio peto mesto u Evropi. U Jugoslaviji je ostao Igor Butulija, koji će se vratiti za OI u Sidneju, a izostali su i Jovan Kovačević, Rastko Stefanović, Goran Arsenić i Nikola Vojinović, te mladi Dragan Sudžum na čiji smo povratak čekali do 2003. U golmansku rotaciju ušao je po prvi put tada dvadesetogodišnji Arpad Šterbik, posle tri godine tu je ponovo bio i iskusni Blažo Lisičić, ali ono što je bitno je da je okosnica tima, manje-više, i dalje bila na okupu.

Jugoslavija je tih godina bila poznata po bekovima tobdžijama, i njih u sastavu nije falilo. Razigravač na dužnosti bio je Neđa Jovanović, uz alternativu sa klupe Nebojšu Golića, kojima su u odsustvu Butulije predati ključevi od kola na poziciji srednjeg beka. Desno od njega imali smo Nenada Maksića i Vladimira „Belog“ Petrića, kao i već spomenutog Lisičića. Levo, pak, tu su bili Perun mlađi, tj. Nenad Peruničić, Branko Kokir i Ivan Lapčević.

Na poziciji krila, levo su dejstvovali Petar Kapisoda i budući selektor Srbije Vladan Matić, dok je sa desnog boka vrebao leteći Pančevac Žikica Milosavljević, koji se vratio u nacionalni tim posle jednogodišnje pauze. I naravno, tu su bila dva fantastična pivota – iskusni Dragan Škrbić, buduća legenda Barselone i jedan od najvećih kružnih napadača u istoriji sporta, i mladi Ratko Nikolić, koji će u godinama koje nailaze postati ono po čemu ga danas pamtimo. 

Ukratko, ekipa je bila solidna, kompaktna, i sve se činilo na mestu. Ali šta možemo da očekujemo od momaka koji se pripremaju pod vazdušnom uzbunom? Eh...oči javnosti su tih dana ionako bile više uperena prema košarkašima koji su spremali drugu uzastopnu odbranu evropskog zlata. U rukometu, šta bude – biće.

Branko Kokir se u razgovoru sa mnom i prisetio tih "vanrednih" priprema. "Počeli smo treninge u Aranđelovcu, za vreme bombardovanja", doziva svoja sećanja Kokir. "Trenirali smo i živeli kao i sav normalan svet – vazdušne uzbune i sve to. Ali, na sve se čovek navikne...posle smo dobrih dvadeset dana trenirali u Veriji, u Grčkoj, da bi se odatle otisnuli u Egipat".

branko kokir Izvor: MN PRESS

Naš tim je svoju egipatsku avanturu počeo u Port Saidu, gradu koji je naseljen paralelno sa početkom radova na Sueckom kanalu sredinom 19. veka. "U Egipat smo stigli nekih sedam dana ranije, i iskoristili to dodatno vreme za razgledanje. Šetali smo Kairom, obišli piramide", govori Kokir, ali i dodaje da su svi ipak bili svesni da je rat u Jugoslaviji i dalje u toku.

"Zbog stanja u našoj zemlji, čim je turnir počeo mi smo živeli na relaciji hotel-hala. Tražili smo i dobili dodatno obezbeđenje, pa je tako u našem autobusu uvek bilo nekoliko 'bezbednjaka' sa dugim cevima, a imali smo i obaveznu policijsku pratnju od nekoliko vozila".

U grupi D čekali su nas Šveđani i Francuzi kao favoriti, "dužnik" Južna Koreja, kao i Kinezi i Australijanci.

Četiri ekipe išle bi u osminu finala, i cilj je bio osigurati jednu od tih "izlaznih" viza koje bi nas u krajnjoj liniji odvela do Kaira i borbe za medalje. Iako, kao što smo već rekli, niko nije previše mislio o rukometu tih dana, sami igrači su smatrali da imaju kvalitet za nešto više. "Bombardovanje nam je dalo neku dodatnu prkos, neki inat. Znate i sami kakvi smo mi – reagujemo na nepravdu, i u svoj toj atmosferi, mi smo bili svesni da igramo za naš narod, za našu naciju, i da smo ambasadori zemlje u jednom jako teškom trenutku", podvlači Kokir.

Taj primarni cilj ostvaren je već 3. juna, u drugoj utakmici grupe, kada su razbijeni Australijanci sa 40-22 (Peruničić 10 golova, Kapisoda 9). Dan pre toga na otvaranju istom razlikom (43-25, Maksić 8 golova, Matić 7) pali su i Kinezi, pa plasman nije bio doveden u pitanje. U trećem kolu bolji rival su bili Francuzi (23-26, uz šest golova Jovanovića), ali je u četvrtom usledio revanš protiv Korejanaca – naši su okrenuli tri gola deficita na poluvremenu u prednost, i završili sa pobedom od 28-25 (Škrbić i Maksić po 6).

Najava nečeg interesantnog stigla je 7. juna kada smo Šveđanima u, ruku na srce ne toliko takmičarski bitnom meču, oteli bod (22-22, šest golova Lisičića). Tih godina, Šveđani su bili izuzetno jaka selekcija sa pretenzijama na najviša odličja – uostalom, u Egipat su došli kao aktuelni evropski prvaci i prvi favoriti za svetsko zlato.

Deveti jun 1999. ostaje zabeležen kao dan kada je potpisan vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, i samim time prestanak NATO agresije. To je definitivno bila glavna vest, ali, da ne bude i jedina pobrinuli su se rukometaši. "Tutini" vojnici počistili su bez previše znoja Hrvatsku selektora Velimira Kljaića, koja se u tom trenutku našla tačno negde na pola remonta koji je počeo posle Atlante. Njihova podmlađena selekcija, za koju su tada nastupali budući asovi poput Mirze Džombe, Tončija Valčića i Davora Dominikovića, nije mogla da se suprostavi plavom uraganu koji je predvodio Peruničić sa deset golova – uz šest golova Neđe Jovanovića i još pet Blaže Lisičića, bilo je to dovoljno da "kauboji" odu kući pre vremena.

HANDBALL;YUGOSLAVIA;GREECE Izvor: MN PRESS

Za ovaj dan, inače, vezujem i dve anegdote – jedna javna, i jedna interna. Ona javna je da je od silnog uzbuđenja lokalni operater u štabu civilne bezbednosti u Borči (mislim da je u Borči, ispravite me ako nije) nakon pobede nad komšijama pustio sirenu za vazdušnu uzbunu, iliti popularnu "šizelu". Narod je sluđeno istrčao na ulice, nesvestan činjenice da je samo bekrija za konzolom želeo da proslavi veliku pobedu – činjenica da je, kao što smo već pomenuli, kraj rata ozvaničen nešto ranije samo je dodatno uneo konfuziju...

Druga anegdota? Dok sam živeo u Belgiji, jedan od mojih dijasporaških prijatelja bio je i Veselin "Vele" Pižurica, nekadašnji kapiten RK Vojvodina i kasnije igrač Jugovića iz Kaća, koji je krajem devedesetih batalio rukomet i otišao u Beneluks da radi u struci kao inžinjer elektrotehnike. Vele je taj dan zapamtio malko drugačije – nakon radnog dana stigao je kući i čuo vesti o kraju rata, pa je pohitao da okrene svog oca kako bi mu saopštio vesti. Na njegovo glasno "jesi čuo!!!!", otac mu je odgovorio sa "šta čuo, bre, gledao! Odvalismo ih sedam razlike!".

Pobeda nad Hrvatima značila je i konačnu selidbu u prestonicu (meč osmine finala igrali smo u Ismailiji, gradu koji je takođe u bližoj okolini kanala). U Kairu su "plavi" osetili i nešto življu atmosferu, koju je domaćin neretko i veštački popunjavao.

"Ceo gornji prsten stadiona bio je rezervisan za vojna lica koji su dolazili 'po zadatku', pa bi tako u hali bilo pola vojska, a pola navijači", uz osmeh se priseća Kokir, i dodaje da bi vojnici često umeli da "urane" u halu, pa bi tako reprezentacija Jugoslavije imala nenadanih desetak hiljada vojnika u publici tokom jutarnjih treninga dan posle utakmice.

Naš rival u četvrtini finala bila je Nemačka, koju je sa klupe vodio legendarni "brka" Hajner Brand. Nemački rukomet je tih godina tek pretio da postane ono što će biti u ranom dvadeset i prvom veku – njihov poslednji trijumf došao je još 1978. na svetskom prvenstvu u Kopenhagenu – ali oni nisu nikako bili rival za potcenjivanje. Glavna zvezda im je bio ekscentrični Stefan Krečmar, poznat malo po rukometu (bio je vaistinu odličan igrač), a malo i po stajlingu rok zvezde sa tetovažama, minđušama, pirsinzima i sličnim.

IN TEARS;SPORT;WORLD CHAMPIONSHIP;handball (team);competition discipline;sport;category_code_spo Izvor: Profimedia

U hali 1 stadiona u Kairu, pred 25 hiljada ljudi, Jugoslavija i Nemačka odigrali su izuzetno zanimljivu utakmicu. Nemci su bolje otvorili ovaj susret, izbili u rano vođstvo i okončali prvo poluvreme u svoju korist sa 12-10. Odmah na početku drugog perioda, ta prednost porasla je na tri gola i činilo se da će "Manšaft" imati snage i kvaliteta da meč privedu kraju.

Da tako ne bude, pobrinuli su se prvo Matić sa sedmerca, a zatim i legendarni "Škrba". Ono što je usledilo je itekako napetih dvadeset i kusur minuta, u kojima smo videli čak šest izjednačenja. Tenzija se mogla seći nožem kako u Kairu, tako i u domovima navijača u Beogradu i Srbiji. Naša zemlja je upravo izašla iz jako teškog tromesečja, i trebao nam je nekakav mentalni podsticaj. Možda baš večeras?

Na oko dva minuta do kraja, "plavi" su imali čini se idealnu priliku da uzmu vođstvo od gola razlike. Neđa Jovanović je prošao po sredini i uposlio Škrbića "na crti", ali je naš pivotmen načinio prestup pa je rezultat ostao 21-21. Usledio je dug napad i šut Markusa Baura sa deveterca, ali reagovao je svojom prvom odbranom na utakmici mladi Šterbik, i klatno se ponovo okrenulo na našu stranu.

Sada je sve već postalo previše napeto za gledanje, a režija iz Kaira se dodatno potrudila da "zabiberi" situaciju jer je posle onog Škrbićevog prestupa grafika sa vremenom prosto – nestala! Moj otac je u tom trenutku rešio da je ovo možda i previše za njega, pa je otišao u kuhinju i rešio da na miru sačeka moj urlik, pa sad, da li radosti ili očaja, još ćemo videti.

Urlik je stigao već u sledećem napadu. Perun je nešto pokušao na silu po levoj strani, ali je vraćen na devet metara od strane Nemačke odbrane. On tada ostavlja loptu Jovanoviću, a moj prezimenjak je dotrčao na oko 9,5 do gola, i nezaustavljivim skok-šutem matirao nemačkog golmana. GOL! GOL, SUNCE TI J...M! GOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOL! GOOOOOOOOOOOOOOOOOOOL!

Nemcima je ostalo još dvadeset sekundi u pokušaju da izjednače – to smo saznali jer se režija smilovala i pokazala nam semafor na kom je pisalo 59:39. Nekih deset sekundi kasnije, Neđa patosira Bogdana Ventu i ostavlja nas sa igračem manje u odbrani. Lopta stiže do Mihaela Mencela na desno krilo, on se diže na šut, Šterbik zatvara ugao i....

...STATIVA!

STATIVA!

JUGOSLAVIJA JE U POLUFINALU!

Šta se dešava na terenu, to sam Bog više ne može pohvatati. Naša klupa skače i grli se. Sudija prilazi i pokazuje da imaju još tri sekunde da se odigraju. Komentator kaže da je možda bio prestup. Šta me bre briga šta je bilo, nema gola, a u vražiju mater jel’ stativa ili prestup...naši izvode loptu sa strane. Škrba i Perun se nešto domunđavaju i smeškaju se, sudija dolazi da nešto tupi, Perun viče Tuti da će da gađa sudiju, ovaj mu vraća "nemo' da se za...avaš!". Jugoslavija je u polufinalu. Jugoslavija je u j..enom polufinalu, alo!

ENTRAINEUR;HANDBALL;VAINQUEUR;CHAMPIONNAT DU MONDE;Handball;Discipline;Sport;category_code_spo Izvor: Profimedia

Da li ste ispratili promenu raspoloženja kako tekst odmiče? E pa, tako je otprilike zapravo i izgledalo praćenje ovog turnira. Jer, većina nas je ušla u u isti kao obični ljubitelji koji ponešto znaju o ovoj divnoj igri - negde u pedeset i šestoj minuti protiv Nemaca, svi smo bili selektori iz fotelje, pitali se zašto igra Lapčević a ne Peruničić, zašto ne Nikolić, zašto Lisičić stalno skače sa deset metara ka’ da je ma’nit što bi rekli u njegovim krajevima i zašto je ovaj Šterbik na golu i ko je uopšte ovaj ŠterBIIIIIIIK JAO ŠTA ODBRANI MAJSTOR BRAVO BRE ŠTERBIČE BRAVO MAJSTORE KRALJU CARE.

Ma, sve vam je jasno.

Šta se desilo do kraja? Ništa. Izgubili smo od Švedske, budućeg šampiona, na jednu loptu, i otišli u borbu za bronzu, gde nas je čekala Španija sa sve svojom sovjetskom kolonijom koju su činili Šćepkin i Dušebajev, kao i "domaći" igrači poput Rafe Gihoze, Antonija Ortege, Injakija Urdangarina (koji je inače oženio špansku princezu Infantu Kristinu a trenutno guli zatvorsku kaznu od šest godina zbog milionske pronevere) i legendarnog golmana Davida Barufeta.

Ne sećam se previše ove utakmice – počeli smo loše, a onda smo se nekako presabrali, prešli u vođstvo i na kraju rutinski pobedili sa tri gola razlike. Gledajući snimak, beležim da smo igrali bez Peruna i Škrbe, da je Lisičić postigao sedam golova, kao i da je ponovo Neđa rešio pitanje pobednika nekim svojim bravurama pred kraj. Jugoslavija je sada i zvanično bila treća na svetu, i donela je bronzu kući, u ranjenu zemlju. Bila je to retka dobra priča tog leta.

nenad maksic Izvor: Profimedia

Nažalost, dobre priče kratko traju, to ste do sada već i sami mogli da zaključite. U Sidneju 2000. smo u polufinalu izgubili od budućih šampiona Rusa, a u meću za bronzu nam je Španija vratila milo za drago. Ipak, ova generacija imala je nafte za još jedan, poslednji, bljesak – bronzu na svetskom prvenstvu u Parizu 2001, kada su nas od finala ponovo odvojili Šveđani i fenomenalni Lars Levgren.

Potop, koji mnogi će reći još uvek traje, usledio je već sledeće godine. Na EP u Švedskoj završili smo deseti, na SP u Portugalu osmi, i tako dalje i tako bliže. Kratkotrajnu renesansu doživeli smo 2012. kada smo kao domaćini evropskog prvenstva osvojili srebro, na krilima Moše Ilića, Ivana Nikčevića, Marka Vujina i "ministra odbrane" Darka Stanića. Tih dana smo doduše, osim dobrog rukometa, mogli još jednom da vidimo koliko je Srbima malo potrebno da nas ovaj sport prodrma i naloži kao decu. I dalje, zaista, ne mogu da vam objasnim u čemu je tajna ovog sporta i kako on ovako deluje na nas.

Ali, možda mi to pođe za rukom dogodine na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj i Slovačkoj. Đeronini momci su nadomak plasmana iz teške grupe – ostala je još formalnost revanša sa Grcima u aprilu, kao i dvomeč sa Belgijom u maju. Sve se namešta da 2022. upišemo još jedan turbulentni rukometni januar, kad nam je već ovaj propao odlukom rukometnih moćnika.

I znate šta? Možda je i tako bolje. Neka rečenica "SP u rukometu u Egiptu" zauvek seća na ono što se desilo leta ’99, kada su Neđa, Škrba, Perun i ekipa prevazišli sve poteškoće i osokolili nas kad nam je to najviše trebalo.

HANDBALL;WORLD CHAMPIONSHIP;SEMIFINAL;SPORT-ACTION;GROUP;handball (team);competition discipline;sport;category_code_spo Izvor: Profimedia

Kako Branko Kokir kaže, "taj Egipat u meni izaziva posebnu emociju, i nekako ga se najrađe sećam". Sačuvajmo, dakle, taj Egipat u srcu, i izgradimo u budućnosti neke nove piramide na nekom novom mestu.

Zašto ne i dogodine?

(mondo.rs)

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je proslijeđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Kolumna - Nebojša Šatara

Navijači

MONDO Tim kola

FK BORAC

RK BORAC