Kako je gol preko cijelog terena spletom okolnosti pomogao da se "lansira" i trenerska karijera selektora Srbije Uroša Stevanovića. Pročitajte njegov sportski put, od Partizana, preko Zvezde, pa opet do Partizana...
Selektor Srbije Uroš Stevanović (43) objedinio je na klupi "delfina" olimpijsko i evropsko zlato, što je podvig kakvim se može pohvaliti jako mali broj stručnjaka u istoriji. Uspio je to sa samo 42 godine!
Preuzeo je Stevanović Srbiju 2022. godine kao mladi, ali dokazani i afirmisani trener Radničkog iz Kragujevca, na čijoj je klupi od 2013. godine i prethodno dugogodišnji asistent svog prethodnika na klupi Srbije Dejana Savića. Spletom okolnosti, njegov samostalni trenerski početak u Kragujevcu direktno je bio vezan za Savića i za pobjedu koju je Zvezda ostvarila protiv Radničkog čuvenim golom golmana Denisa Šefika sa gola na gol, u finalu Kupa.
"Došao sam u Radnički kao trener u stručnom štabu. Dejan Jovović je bio trener seniorskog tima i moja glavna uloga bila je podrška njemu. Poslije finala Kupa i čuvenog gola Denisa Šefika za pobjedu, Dejan Jovović i Radnički nisu nastavili saradnju. Preuzeo sam ekipu do kraja sezone i fantastično je bilo raditi sa tim šampiona, Filipom, Ćirom, Burićem, Zlokovićem... Nisu sve kockice bile složene, to se odrazilo na rezultat. Sljedeće sezone napravljena je ekipa baš po mom ukusu, ali te stvari koje su nas pratile pored bazena su jednostavno previše uticale i nismo imali uspjehe koje je trebalo da imamo. Te prve godine smo izgubili finale Lige šampiona od Barselonete, što je njihova prva titula", rekao je Stevanović u podkastu "Pod kapicom" Pavla Živkovića.
Ovako je izgledao taj kultni Šefikov gol, jedan od najčuvenijih u istoriji srpskog klupskog vaterpola:
Šefikov gol za Zvezdu preko cijelog terena započeo sve: Te noći na Tašu krenula je i karijera Uroša Stevanovića
Kao mlad trener u ulozi šefa struke stigao je do finala Lige šampiona, u proljeće 2014, a iskusio je i kako bilo raditi uz velike finansijske probleme. Od septembra 2013. do decembra 2017. zaposleni su primili 12 plata u Radničkom.
"Od 2013. do 2015. nisam pomišljao da odustanem, bile su to odlične ekipe, bio mi je potreban takav rad sa igračima, vrhunskom ekipom... Stvari van bazena nisu uticale na mene kao na ostale. Poslije te druge sezone krenule su sumnje šta i kako dalje i šta ćemo da radimo. Potpuno smo podmladili ekipu, nismo bili konkurentni ni u domaćem prvenstvu, nismo ispali iz Jadranske lige, ali nije se vidjelo svjetlo na kraju tunela. Od 2014. sam bio u stručnom štabu sa Dejanom i imao ugovor sa Savezom i tu nije bilo problema."
Počeo je kao igrač
Šefikov gol za Zvezdu preko cijelog terena započeo sve: Te noći na Tašu krenula je i karijera Uroša Stevanovića
Na prelazu dva vijeka, Uroš Stevanović bio je seniorski vaterpolista Studenta, tada razvojnog tima Partizana i igrao je i na saveznom nivou. Upitan za svoje igračke dane i karijeru, odgovara sa dozom ironije.
"Velika karijera..."
Zašto je trajala tako kratko?
"Jer sam bio 'pametan'. Jednostavno je tako bilo, prošao sam sve kategorije Partizana, igrao u generaciji Udovičića, Gocića i Nikića i time mogu da se pohvalim. Prvo takmičenje je bilo u Herceg Novom, za generaciju 1982. Bilo je to 1992. ili 1993. godine. Zajedno u sobi bili smo Gocić, Nikić i ja. To su stvari sa početka. Kasnije su oni ispunili sav svoj potencijal. Došao sam do prvog tima Studenta, što je današnja Banjica, odnosno druga ekipa Partizana. Igrao sam u sezoni 1999/2000 i igrali prvu ligu. U toj saveznoj ligi već sam shvatio da je to - to. Jednostavno, nemaš kvalitet i ne treba da forsiraš nešto što ne ide. Eto."
"Kad mi je Jokić uhvatio kragnu..."
Nije se odmah opredijelio da bude trener.
"Nisam, igrao sam još tri-četiri godine, igrao sam drugu ligu, vratio se i u prvu ligu sa Studentom. Nemanja Marijan je bio golman Studenta, bilo je par starijih koji su pomagali nama mlađima, 17-godišnjacima. Došao sam na bazen, bio je tamo Igor Milanović, sjeo sam na tribine i Igor je tada preuzeo tim od pokojnog Dejana Dabovića. Već je bio uzeo megafon i krenuo da komanduje, kako i treba da se radi... Rekao sam tada 'Nije ovo više za mene, dosta je bilo.' Bilo je to u sezoni 2003/04 ili 2004/05. Znao sam i ranije kada smo igrali protiv Primorca, Jadrana, Budve, Zvezde... Igrao sam, učestvovao, ali nije to bio kvalitet za nešto više."
Kada ga je Predrag Jokić uhvatio u kragnu, shvatio je da je kraj.
"Shvatio sam to u utakmici protiv Jadrana u Herceg Novom. Bila je to šampionska ekipa. I završio sam u napadu kada je Predrag Jokić završio na meni. Bio je tada u potpunom naboju. Uhvatio mi je 'kragnu' i razmišljao sam da li ću da preživim, a ne da li ću da se vratim u odbranu. Shvatio sam tada da to nije bilo za mene."
Trenersku karijeru počeo je u Zvezdi, u kojoj je bio od 2005. do 2008. Sve se dogodilo slučajno, nakon jednog Stevanovićevog razgovora sa prijateljem ispred bazena Tašmajdan.
"Sreo sam druga Miloša Sakovića ispred otvorenog bazena na Tašmajdanu. Studirao sam tada i pitao me da li hoću da radim kao trener. Pomislio sam - šta ja da radim kao trener, nisam ga razumio ni kada sam igrao, šta sada da radim? Obećao mi je pomoć, da ću dobiti generaciju... I tako sam krenuo u Zvezdu. Vodio sam generacije sa uspjehom, mada je to jako upitno sada, šta je uspjeh u mladim kategorijama? Tada nisam shvatao, a ni poslije u Partizanu od 2008, da uspjeh nije ni rezultat, ni titula prvaka Srbije do 12 ili 14 godina, već da prepoznaš talenat i da mu pomogneš da se oblikuje."
U Zvezdi trenirao igrača sa kojim je slavio u Areni
U Zvezdi je trenirao jednog igrača sa kojim je u nedjelju uzeo titulu prvaka Evrope.
"Bili su tu (Draško) Gogov i Đorđe Lazić. Gogov je bio toliko dominantan u mladim kategorijama, da je to bilo nevjerovatno. Dobili smo Partizan 25:1, on je dao 24 gola. Nisam vidio veću želju za golom do Kristijana Ronalda. Lazić je pokazivao vaterpolo i smisao, potencijal."
Uslijedio je njegov povratak u Partizan. Ovog puta, u ulogu trenera.
"Crvena zvezda je 2008. prestala da funkcioniše, a kao dijete Banjice i Partizana dobio sam poziv od Nebojše Mitrića da se kao Partizanovo dijete vratim. Nisam imao ideju da ću da se bavim time, ni kada sam krenuo u Zvezdi, ni kada sam prelazio u Partizan. Ušao sam u sistem koji je još tada postojao u Partizanu, sa Nenadom Manojlovićem, Igorom Milanovićem, Nenadom Vasilovskim, Zoranom Kontićem, Mitrićem... U tom sistemu je Dejan Udovičić bio trener prvog tima. To je sistem kakav i treba da bude, srpska škola vaterpola. Korak po korak, te godine sam vodio najmlađu generaciju, od 11 ili 12 godina, 1997. ili 1998. generacija. Paralelno sam radio i sa ženskom selekcijom, što je bilo vezano za reprezentativni angažman."
Poslije ostavke Dejana Udovičića i promocije Igora Milanovića, ušao je u stručni štab.
"Sa braćom Ćirićem i Zoranom Milenkovićem sam priključen stručnom štabu. Bilo je priče o strujama, a ja sam bio ničiji, jer sam došao iz Zvezde, zato me je Igor uzeo. Postao sam njegov pomoćni trener i kada mi je to ponudio, nisam znao gdje se nalazim. On je Igor Milanović, a u vodi su Prlainović, Vujasinović... Da li hoću? Hoću, naravno. To je bila prekretnica. Njima trojici ne možeš da kažeš 'Ne'. Ako kažeš, onda te to ne zanima. Idi beri pečurke, maline, radi nešto drugo."
"Taj Partizan igrao najbolji vaterpolo u istoriji"
Učestvovao je u osvajanju titule prvaka Evrope, Superkupa Evrope, dostigao je kao mladi trener osvajanje vrha. Iako je bio tek na početku, doživio je ono što mnogi sanjaju.
"Jeste, ali to me je i opredijelilo da nastavim da se bavim ovim poslom. I ne bi bilo ničega sada da toga nije bilo u tom trenutku. Kada me je Igor pozvao u sezoni 2009/10, to je bila prekretnica. To je to. Imaš smisla, voliš to, što ne bi pokušao da se baviš time? Iako i tada, ništa nisam znao. Ni danas ne znam, trener uči svakog dana, ali tada ništa nisam znao. Šta ćeš ti da kažeš Milanoviću, Prlainoviću i Vujasinoviću sa svojih 27 godina? I ta sezona 2009/10 u Partizanu... Bila je to ekipa koja je igrala najbolji vaterpolo, od 2005. do dana današnjeg, to je ekipa koja je igrala najbolji vaterpolo koji postoji. Nismo osvojili Kup šampiona, izgubili smo od Pro Reka u polufinalu, iako smo vodili 6:4 pred 4/4. Mislim da je to tim koji je igrao najbolji timski vaterpolo. Fantastično je to bilo! Dogodine smo osvojili Kup šampiona i bila sa ovim momcima, koji su osvojili sve što se osvojilo, ali ta ekipa je igrala najbolji vaterpolo."
Kako je bilo sarađivati sa Milanovićem? Iskustvo i lekcije za sva vremena nikad neće zaboraviti najvećem srpskom vaterpolisti.
"Igor Milanović - vaterpolo. Toliko. Nisam kompetentan da uopšte pričam o tome. Proveli smo dvije godine, zahvalio mi se na kraju druge godine i rekao da bi trebalo da krenem svojim putem. Nažalost, zbog svojih privatnih problema podnio je ostavku, a ja sam se vratio u ekipu Partizana i osvojio tu posljednju titulu 2011/12. Taj rad sa njim i svim tim momcima, bio je to moj prvi susret sa vaterpolom. Sve ovo prije mislim da je bilo bez veze. Tu sam shvatio koliko toga ne znam, koliko toga ima i koliko toga volim u ovom sportu. To me je opredijelilo da nastavim svojim putem", rekao je sada trofejni selektor Srbije.